Ljubio sam ih i ubeđivao sebe da spavaju, da je nemoguće da su mrtvi: Ispovest oca koji je ostao bez sinova za tren

Otac iz Ugrinovaca potresno opisao trenutak kada je na mestu udesa zatekao poginule sinove i uputio apel za veću bezbednost na opasnoj deonici puta.

"Kada sam video da sinova koje sam čekao kod auto-servisa nema, znao sam da se sigurno desio udes, ali nisam znao da su poginuli... Došao sam na mesto nesreće, u autu su bila moja mrtva dečica, ljubio sam ih i ubeđivao sebe da spavaju i da je nemoguće da su mrtva!"

Ovim potresnim rečima počinje svoju bolnu ispovest Saša Usainović, otac tinejdžera Predraga (19) i Lazara (17) koji su nastradali u stravičnoj saobraćajnoj nesreći 15. avgusta u popodnevnim časovima kada su se "opel korsom" zakucali u kamion na oštroj krivini na putu Ugrinovci-Batajnica kod Zemuna. Od siline udarca braća su poginula na licu mesta, a tuga i bol koja su za njima ostali su neizdrživi, kaže neutešni otac.

Čežnja

"Teško je, svakoga dana se budimo sa čežnjom što naši anđeli Peki i Laki nisu sa nama. Nedostaju i nama i deci, jako puno. Znamo da su u najboljem mogućem društvu, da su na najboljem mogućem mestu koje postoji, ali jednostavno nam nedostaju", sa suzama u očima navodi Saša i dodaje:

"Nedostaje nam njihov smeh, nedostaje nam Lazarova spontanost, Peđin smisao za humor, njegove šale, česte želje i inicijative da nas izvede ili okupi na ručku kao porodicu. Činio je sve da svi oko njega budu srećni"

Trudeći se da skupi snage i priseti se najbolnijeg dana koji im je zauvek promenio život, Saša je objasnio kako je došlo do teškog udesa.

"Odlučili smo da prodamo moj automobil jer nismo imali dovoljno novca, a sin Predrag me je posavetovao da ga registrujem jer nećemo moći da nađemo bolji auto za te pare, pa smo odustali od prodaje. Na tehničkom pregledu se desio peh i pukla je sijalica za rikverc i oborili su nas", priča otac:

Donosili mu deo za auto

"Pozvao sam sina i rekao mu da ću za 40 minuta opet doći na red za tehnički i da mi donese sijalicu iz njegovog auta kako bismo to sredili. Rekao sam mu da ne žuri. U tom trenutku on je sređivao ozvučenje u "korsi" i pretpostavljam da je odmah seo u auto i krenuo. Sin Lazar, kako sam kasnije saznao, nije hteo da krene s njim, ali ga je on ubedio. Svakodnevno je vozio i odlično je poznao i taj put i krvinu, ali sam Bog zna kako je izgubio kontrolu nad vozilom."

Naš sagovornik potom tvrdi da je ubrzo posumnjao da se desila nesreća jer se sinovi pola sata nisu pojavljivali, a njihova kuća je na samo pet minuta od servisa.

"Znao sam da se nešto desilo. Krenuo sam peške prema kući i usput me je pokupio vozač autobusa i povezao. Odjednom smo stali u koloni koja se napravila zbog udesa, dalje nije moglo. Prišao sam i video moju dečicu, bili su mrtvi, ali ja to nisam želeo da prihvatim, ljubio sam ih i ponavljao da je nemoguće, da samo spavaju", potresnim glasom priča Saša i dodaje:

"Policija me nije dirala. Ljubio sam ih i dozivao, sve dok i moja žena nije naišla i pala u nesvest. Teško je i pričati o tome, slike iz auta gde su poginuli, iz mrtvačnice i sa groblja se smenjuju sa srećnim uspomenama."

Opasna deonica

Naš sagovornik objasnio nam je da se na mestu gde su mu poginuli sinovi Predrag i mlađi Lazar često dešavaju udesi.

"Ovom prilikom apelujemo kao porodica i roditelji na nadležnje da stave vertikalnu i horizontalnu signalizaciju i ako je ikako moguće da se uspori saobraćaj, jer očigledno taj deo puta ima neki nagib koji utiče na stabilnost ulaska u tu krivinu pri malo većoj brzini. Ono sto meštani tvrde je da skoro svi udesi su potpuno identični sa mestom i načinom izletenja", kaže Saša Usainović:

"Molim Boga da moja priča podstakne i probudi savest u vozačima da njihova brza ili neprilagodjena vožnja nije samo njihov gubitak već i gubitak svih u porodici i da ne žure nikada nigde. Bolje da stignemo makar i kasnije nego da žurimo i ugrozimo i sebe i druge."

Komšije im pružile oslonac

Saša Usainović kaže da je u ovako teškom periodu za njegovu porodicu shvatio da je okružen divnim i dobrim ljudima iz komšiluka, koji im svakodnevno pružaju pomoć i plaču s njima zbog velikog gubitka.

"Pre dve godine smo se iz sela Dubovo kod Žitorađa preselili u Ugrinovce i nismo bili svesni kako su ovo divni ljudi. Izjavljuju nam saučešće, dele tugu s nama, a sakupili sui finansijsku pomoć da nam olakšaju dane koji slede s obzirom da sada samo ja radim. I pored svega što nam se desilo, srećni smo što smo doživeli ovaku ljubav i humanost - navodi Saša i dodaje da su i njihove komšije iz Dubova organizovale i platile autobus kako bi došli na sahranu."

Bog ih je možda sačuvao od veće nesreće

Usainović je sa knedlom u grlu pokušao i da opiše svoju dečicu na koje je bio beskrajno ponosan.

"Predrag i Lazar su prvorođena deca u našoj porodici. Peđa, naš prvi sin, naša prva radost i ponos. Bio je odličan učenik, najstarije dete koje je brinulo o drugoj deci kada smo bili na poslu. Bio je naš oslonac", navodi Saša i dodaje da su njegovi sinovi bili jako pobožni.

"Privrženi smo Bogu i sva naša deca veruju u Boga. Čak i nakon ove tragedije niko iz porodice ne krivi Boga, niti imamo pravo da ga krivimo. Verujemo da je zaštitio Pekija i Lakija od nekih stvari u budućnosti."

(Espreso/Kurir)