ON JE BIO SIVA EMINENCIJA BEOGRADA, UBIJAO MAFIJAŠE NA NEREALNE NAČINE: "Maskirao se u seljaka da bi likvidirao..."

Vojislav Raičević, poznat kao Voja Amerikanac, u medijima i kriminalnim krugovima devedesetih je opisan kao egzekutor "klana Amerika" i simbol beogradskog podzemlja tokom najkrvavijih godina tranzicije, sa reputacijom čoveka koji deluje brzo, precizno i bez milosti. O "Amerikancima" su godinama kružile tvrdnje da su imali logistiku u državnim strukturama i da su delovali kao specijalizovana ćelija za sklanjanje nepoželjnih ljudi iz kriminalnog, ali i šireg miljea.

Bivši visoki policijski funkcioneri govorili su da takav niz egzekucija nije bio moguć bez "žmurenja" bar dela sistema. U hronikama se Raičević pominje uz niz likvidacija uticajnih figura, a njegovo ime postaje sinonim za profesionalnu i teatralnu surovost koja je održavala atmosferu stalnog straha na beogradskim ulicama.

Spoj reputacije, navodne povezanosti sa službama i brutalnih metoda stvorio je oreol nedodirljivosti oko imena Voje Amerikanca. Ipak, u nedostatku sudski potvrđenih presuda, većina onoga što se o njemu zna zasniva se na svedočenjima, novinskim člancima, policijskim beleškama i pričama u krugovima podzemlja. Takav mozaik izvora čini da je figura Voje Amerikanca i danas na granici između dokumentovanog kriminalnog angažmana i trajne gradske legende.

Uloga "klana Amerika" u prelamanju ratnih i tranzicionih turbulencija 90-ih često se opisuje kao puka mešavina kriminala i politike, pri čemu se u brojnim svedočenjima navodi da su članovi bili dobro obučeni, organizovani i operativno disciplinovani.

U javnim nastupima nekadašnjih policijskih zvaničnika naglašava se da takve akcije nisu mogle proći bez barem prećutne zaštite određenih pojedinaca iz službi. U istim tekstovima se navodi i da je Raičević, pored izvršavanja naloga, važio za čoveka kratkog fitilja i spremnog da likvidira nekoga čak i bez formalnog naređenja, ako bi procenio da je to adekvatna "poruka". Ta reputacija, spojena sa netransparentnim istragama i retkim sudskim epilozima, cementirala je percepciju o "mehanizmu sklanjanja" neželjenih imena sa ulica Beograda. Iako je teško razdvojiti čvrste činjenice od prepričavanja koja su sazrela u mit, paralelne hronike iz tog vremena gotovo jedoglasno potvrđuju da je Voja bio strah i trepet za rivale.

Pucao u čoveka, priznao da je hteo da ga ubije, sakupljeni dokazi, pa odmah oslobođen

Slučaj iz 1994. godine pokazuje koliko je Voja Amerikanac uživao zaštitu i kakva je sprega kriminala i službi postojala u to vreme.

U beogradskom kafiću "GB" u Ulici Vojislava Ilića posvađao se sa jednim mladićem, a sukob je kulminirao tako što je Voja izvadio pištolj i hladnokrvno mu pucao u grudi.

Mladić je hitno prevezen na Urgentni centar i preživeo je zahvaljujući brzoj operaciji i svojoj maldosti i snažnoj konstituciji.

- Kolega i ja smo mu dokazali pokušaj ubistva. Pronađeno je oružje kojim je delo izvršeno, on je priznao delo, čovek koji je ranjen ga je teretio, a on je oslobođen istog dana - izjavio je tadašnji načelnik Odeljenja za krvne delikte Žarko Popović Pop.

Policija je imala čvrste dokaze, pištolj sa dozvolom, čaure i balističko veštačenje koje se poklopilo sa oružjem, kao i priznanje samog Raičevića, ali je, uprkos svemu, Voja odmah pušten na slobodu i nikada nije odgovarao za ovaj pokušaj ubistva, što je u policijskim i kriminalnim krugovima već tada bio dokaz njegove povezanosti sa službama i moćnim krugovima.

Ubistvo Gorana Vukovića iz krošnje drveta

Goran Vuković, likvidiran je 12. decembra 1994. godine u centru Beograda, kod "Stupice“ u jednoj od najsurovijih sačekuša devedesetih.

Dok je ulazio u svoj beli BMW, na njega su iz parka Manjež nasrnula dvojica napadača i izrešetala ga rafalima automatskog oružja, pri čemu je pogođen sa više desetina metaka. U napadu je stradao i njegov telohranitelj i saputnik Duško Malović, koji je teško ranjen preminuo ubrzo nakon pucnjave.

Vuković je godinama pre toga bio meta brojnih atentata, od podmetanja eksploziva pod automobil do napada raketnim bacačem, što se u kriminalnim krugovima dovodilo u vezu sa činjenicom da je 1986. godine u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, poznatog kao Ljuba Zemunac, čime je stekao moćne neprijatelje i obeležio sebe kao metu za odmazdu.

Prema tvrdnjama bivšeg načelnika Odseka za krvne delikte beogradske policije Žarka Popovića Popa, zasnovanim na operativnim saznanjima i informacijama sa ulice, govorilo se da je upravo Voja Amerikanac bio povezan sa ovim ubistvom. Navodno se krio u krošnji drveta blizu parkinga, čekao trenutak kada će Vuković ući u vozilo, a zatim skočio i iz neposredne blizine ispalio smrtonosni rafal.

Iako zvanična istraga nikada nije potvrdila te navode, ta verzija se uporno ponavljala u kriminalnim i policijskim krugovima kao profesionalno i surovo izvedena likvidacija koja je zauvek promenila odnos snaga u beogradskom podzemlju, s obzirom na uticaj koji je Vuković imao.

"Maskirao se u seljaka koji svira frulu pa izrešetao Bižu"

Bivši inspektor beogradske policije Miroslav Bižić Biža bio je meta dobro organizovane sačekuše 21. maja 1996. godine na stepeništu kod starog tržnog centra "Merkator" na Novom Beogradu, gde je izrešetan rafalom iz automatskog oružja sa prigušivačem. Mediji su o ovom, i danas nerasvetljenom, ubistvu navodili da je ispaljeno najmanje šest metaka i da je ubica navodno nosio beli mantil ispod kojeg je izvadio pištolj "škorpion".

Bižić je u policiji, a kasnije i kao privatni detektiv stekao reputaciju "kauboja" koji je vlastitim metodama patrolirao kriminalnim miljeom, a njegovo ubistvo se dugo tumači kao posledica toga što je "previše znao", odnosno što je održavao kompleksnu mrežu kontakata između kriminalaca i tajnih službi.

U kriminalnim i policijskim krugovima kružile su priče, među kojima i navodi bivšeg komandira straže u Centralnom zatvoru u Beogradu Jordana Antonića, da je za ubistvo Bižića bio odgovoran baš Voja Amerikanac, koji je navodno izveo likvidaciju u svom karakterističnom stilu.

Prema Antonićevim saznanjima, Voja je, maskiran kao "seljak koji svira frulu", čekao priliku dok je Biža stao da ga sluša, i dok se uhvatio za novčanik da mu da napojnicu, Voja je iz škorpiona ispalio rafal i mirno odšetao.

Iako ova verzija nije zvanično potvrđena sudskom presudom ili policijskim izveštajem, ona dodatno oslikava status Voje Amerikanca kao egzekutora koji često koristi teatralnu predstavu i faktor šoka kao deo svog "potpisa".

Likvidacija Ćente i Cecine kume

Jedna od najzvučnijih likvidacija 90-ih, koja se u brojnim izvorima vezuje za Voju Amerikanca, jeste ubistvo Radeta Ćaldovića Ćente i njegove devojke Maje Pavić, novinarke i kume pevačice Svetlane Cece Ražnatović.

U noći između 14. i 15. februara 1997. godine, nakon izlaska iz beogradskog kluba "F6", Ćenta i Maja su seli u njegov automobil parkiran u dvorištu "Kluba književnika", kada su im prišla dvojica napadača i otvorila vatru iz automatskog oružja sa prigušivačem.

Rafali su proparali bočno staklo vozila, Ćenta je pogođen sa više metaka u grudi, dok je Maja pogođena u grudi i u glavu, što je ukazivalo na hladnokrvnu i potpuno kontrolisanu likvidaciju. Na licu mesta pronađeno je osam čaura, a način na koji je ubistvo izvedeno svedoči o profesionalnoj organizaciji i planiranju svake sekunde napada. Svedoci su kasnije opisivali da je sve trajalo nekoliko trenutaka i da je egzekucija izvedena gotovo bešumno, što je dodatno naglašavalo da se ne radi o obračunu u afektu, već o pažljivo osmišljenoj sačekuši.

Istraga nikada nije zvanično rasvetlila ko su bili egzekutori, ali u podzemlju i policijskim krugovima se decenijama prepričavalo da je upravo Voja Amerikanac stajao iza ovog zločina, čime je stekao moćne neprijatelje i pokrenuo lanac krvavih odmazdi.

Iz straha hteo da ubije Arkana

Prema navodima iz brojnih medijskih rekonstrukcija i sećanja aktera iz beogradskog podzemlja, Voja Amerikanac je u jednom trenutku planirao i likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana. A kao razlog za to navodilo se da je Voja bio u strahu za sopstveni život, jer je svojim surovim akcijama privukao negativnu pažnju glavnih autoriteta kriminalnog podzemlja tada.

Pričalo se da ga je Voja pratio i čekao na unapred određenoj lokaciji, ali da je Arkan u poslednjem trenutku promenio trasu kretanja i tako izbegao susret koji je mogao da mu bude koban.

Ova priča nikada nije zvanično potvrđena kroz sudske postupke, ali se godinama prepričavala kao dokaz Vojine drskosti i ambicije da eliminiše ne samo kriminalce, već i ljude koji su važili za neprikosnovene autoritete u hijerarhiji beogradskog podzemlja. Sama priča da se u to vreme drznuo da krene na Arkana, učvrstila je njegovu reputaciju hladnokrvnog egzekutora, jer je pokazivao da za njega nisu postojale granice ni u kriminalnom kodeksu ni u nepisanim pravilima ulice.

"Voja mora da ode"

Kako se veruje, posle ubistva Radeta Ćaldovića Ćente i njegove devojke Maje Pavić, Voja je stekao moćne neprijatelje, među kojima su se nalazili Arkan, kao i ljudi iz surčinskog, kasnije i zemunskog klana.

U izveštajima se pominje da je dogovor beogradskih bosova i dela policijskih krugova bio: "Voja mora da ode". Njegovi dojučerašnji saborci, među kojima se pominju imena Bojana Petrovića i Milana Roganovića zvanog Rogo, navodno su ga oteli, mučili i likvidirali.

Prema navodima iz kriminalnih krugova Bojan i Rogo, dojučerašnji Vojini partneri, su iz kafića "Stupica“ zajedno sa Ćentinim zetom Mišom Cvijetićaninom, poznatim kao Miša Tajger, oteli Voju, brutalno ga mučili i sve navodno snimali kako bi iznudili priznanje da je učestvovao u ubistvu Ćente i ostalih uticajnih kriminalaca iz tog vremena.

Navodi se da je Petrović držao Voju dok je Rogo u toku mučenja ispalio nekoliko metaka u njegovo rame, a da je nakon "priznanja", Miša Tajger ispalio završni hitac. Telo nikada nije nađeno, a ubrzo je pronađen samo zapaljen džip, zbog čega se Voja i danas formalno vodi kao nestao.

Ovakav scenario pojavljuje se u više tekstova koji se pozivaju na policijske beleške, doušnike i "javnu tajnu" iz podzemlja 90-ih, uz napomenu da nema sudski potvrđenog epiloga.

U to vreme, pominjao se i scenario da su posle Ćentine likvidacije "Amerikanci" ušli u otvoreni sukob sa suprotstavljenim klanovima, dok su uticajni akteri iz tog vremena, uključujući ljude bliske Arkanu i Surčinu, navodno procenili da "Voja mora da ode", što se opet bazira na prvobitnoj teoriju da su ga upravo Bojan i Rogo "predali" ili sami eliminisali. Nekoliko meseci kasnije, i sam Rogo biva izrešetan na Senjaku, a ubistvo ostaje nerasvetljeno, što dodatno nastavlja niz lančanih likvidacija bez sudskog raspleta.

Kult surovosti Voja Amerikanac stekao je po svom "režimu rada": maskiranje, pažljivo planiranje, brzo izvršenje. U brojnim opisima, navodi se da je znao da se kamuflira kao prosjak, seljak, radnik ili drugi "neupadljivi” lik kako bi prišao žrtvi bez sumnje. Takva taktika mu je omogućavala da ostavlja minimalan trag.

Figura Voje Amerikanca ostaje školski primer kako se u Srbiji 90-ih preplitala siva zona između kriminala i dela državnog aparata, kako su sudbine ključnih aktera prelamane između novinskih naslova i službenih beležaka i kako je ceo jedan poredak funkcionisao u sivoj zoni bez epiloga.

Njegovo ime obeležilo je epohu neraščišćenih zločina, u kojoj su likvidacije izvođene hladnokrvno i brutalno, a istrage završavale u tišini, što je javnost koja je ostala uskraćena za pravdu i odgovornost, guralo u narative i teorije koji su preživeli duže od samih aktera.

Bonus video: DONEO JE PIŠTOLJ U SOBU, PA SE UPLAŠIO I SVE PRIZNAO STRAŽARIMA Ispovest bivšeg zatvorenika: Upravnik me pozvao na razgovor,..

(Espreso/Srbija Danas)