JEDAN ALBANAC JE BRUTALNO UNAKAZIO KRISTIJANA GOLUBOVIĆA: Provocirao ga je vitlajući ALBANSKOM ZASTAVOM! (FOTO)

Kristijan Golubović pre nekoliko godina izgubio je borbu u Beču od Albanca Agima Abdullahua, a nedugo zatim se oglasio putem društvenih mreža tvrdeći da je meč neregularno prekinut i optužio sudije da su režirale ishod ovog duela.

Po završetku borbe, Abdullahu je i provocirao Golubovića, pošto je mahao albanskom i kosovskom zastavom. Međutim, Golubović nije reagovao na provokacije albanskog borca, a evo šta je prvo rekao posle meča.

– Meč je prekinut bez ikakvog razloga u momentu kada sam izdržao salvu udaraca od Albanca Agima Agim Giovanni Abdullahu-a i na njemu počeo da pravim poziciju za napad u grand paundu. Preko pola minuta sudija nije hteo da prekine borbu iako nisam imao zaštitnu gumu za zube.

– Kada sam se izvukao i krenuo da se izvlačim za verovatno konačni napad -sudija je prekinuo meč jer je kao video da ja lupam rukom, a ja sam pokušavao da nađem gumu.

Meč je neregularno prekinut. Ne osećam se pobeđenim borbom, već kao i uvek lošim sudskim odlukama.

– Agim je izrazio veliko poštovanje i sam priznao da borba nije prekinuta zbog njegove poluge ili nečeg tipičnog za ubedljivu pobedu. Revanš je uskoro, ali na neutralnom terenu, sa neutralnim sudijama kojima nacionalnost u sportu ne znači ništa! Agimu svaka čast, a sudije su pi*ke koje nisu dobile po nosu samo što smo dali reč i pokazali da smo najveći sportisti.

– Najveće hvala stotinama prijatelja koji su sa svih strana došli da mi pruže podršku! Volim ih do neba! Pred sam ulazak u ring umro mi je kum sa Pala - Dobrica Marinković sa kojim sam prošao najteže trenutke u životu kroz prave i ulične ratove!

– Hvala hiljadama fanova koji su mi poželeli sreću i izvinjavam se što zbog vas nisam regularno dobio ovaj meč, koji bi vi podelili sa mojom ženom i ćerkom Verom. Volim vas sve i pozdravljam. Sledeći put kunem se i obećavam pokloniću vam pravu herojsku borbu i pobedu jer bez vas sve ovo nema smisla! - zaključio je Golubović.

GOLUBOVIĆ SKORO PODIGAO BURU PRIČAJUĆI O KNELETOVOM UBISTVU

Kristijan Golubović tvrdi da zna ko je ubio Aleksandra Kneževića Kneleta i obelodanio je ime čoveka za kojeg tvrdi da je ubica.

- Kneleta je ubio Bora Daljac. To odgovorno tvrdim i spreman sam da idem na poligraf - izjavio je Kristijan u svojoj emisiji "Bajke iz podzemlja" na RED TV.

Kako navodi, osim Bore, u sobi je bio još jedan muškarac čije ime nije želeo da otkrije, ali tvrdi da su svi upućeni znali ko je to, uključujući i nadležne istražne organe.

Golubović je rekao da je pokušao da spreči likvidaciju, jer je, kako kaže, bio blizak s ljudima iz te ekipe i molio ih da pređu preko svega, jer Knele nije bio pravi krivac, već oni koji su ga ložili.

Kristijan odbacuje sve spekulacije da su političke strukture, Vuk Drašković ili Goran Vuković imali bilo kakve veze s ubistvom. Po njemu, Knele je stradao zbog pogrešnog poteza i povrede kriminalnog kodeksa, kada nije pokazao poštovanje prema ljudima koji su u tom trenutku imali moć.

- Nije bilo važno ni što se radilo o nekom autu, ni materijalna stvar. Njima je bio bitan princip nije smeo da ih omalovaži - rekao je Kristijan.

Dodaje da je Knele napravio grešku jer se nije izvinio jednom od ljudi iz tog kruga, a posle toga više nije bilo povratka.

Na kraju emisije poručio je da ova ispovest treba da bude upozorenje novim generacijama da se klone kriminala i da ne potcenjuju ljude koji imaju uticaj.

- Ovo je istina, kunem se Bogom i svim što imam. To sam rekao i njegovom bratu, i mnogima koji su u ono vreme znali istinu, ali su ćutali - rekao je Kristijan na kraju.

UBIJEN U "HAJATU"

Aleksandar Knežević Knele ubijen je 28. oktobra 1992. u beogradskom hotelu "Hajat". Iako mu je bila tek 21 godina, važio je za "kralja podzemlja". Ubica nikad nije pronađen.

Prema nalazima istrage, Knežević je ubijen sa tri metka ispaljena u potiljak, dok je na stomaku ležao na podu. Na vratima sobe 331 nije bilo tragova provale, zbog čega se veruje da je poznavao ubicu. Policija nije pronašla kasete sa sigurnosnih kamera hotela "Hajat" - jednostavno, nije ih nije bilo. Ali jeste pronašla krvlju ispisanu poruku na ogledalu: "Broj 1", poruku koja ni do danas nije dešifrovana.

Malo pre ubistva, Knežević je jedne noći u prepunoj kockarnici hotela "Jugoslavija", naočigled svih gostiju sa ruke jednog gosta uzeo skupoceni sat "Roleks" i ključeve džipa "rengler". Čovek kome je Knele konfiskovao sat i džip zvao se Miodrag Cvetinović, poznat kao Miša Dizeldorf, inače zet Radeta Ćaldovića Ćente.

Mnogi veruju da je Knele ubijen upravo iz osvete za otimanje sata i džipa.

NEKO TO RADI I 33 GODINE NAKON NJEGOVE SMRTI Neverovatne scene na Kneletovom grobu

Iako se o njemu stvorio mit "princa asfalta", Aleksandar Knežević Knele je ušao u kriminalni milje devedesetih i živeo samo 21 godinu, a iza sebe ostavio tugu i ranu porodici i prijateljima.

Na beogradskom Topčiderskom groblju i danas, 33 godine posle ubistva Aleksandra Kneževića Kneleta, na njegovom spomeniku gotovo svakog dana stoji sveže cveće. Prizor koji privlači pažnju posetilaca otvara staru temu fascinacije devedesetim i kultom kriminalnog miljea, iako je reč o mladiću koji je živeo samo 21 godinu i nastradao, po svemu sudeći, u mafijaškom obračunu.

Kratak život začetnika "dizel generacije"

Aleksandar Knežević, zvani Knele, rođen je 27. aprila 1971. u Beogradu. Odrastao je na Voždovcu u naselje Braće Jerković i postao deo voždovačkog klana. Povezivan je i sa Srpskom gardom, a u javnosti je ostao upamćen i po bliskosti sa Đorđem Božovićem Giškom. Učestvovao je u političkim dešavanjima 9. marta 1991. kao obezbeđenje Vuka Draškovića, što je dodatno pojačalo njegovu medijsku vidljivost. Sve to, međutim, nije bila afirmacija vrednosti, već put u svet kriminala i kratkog, samodestruktivnog sjaja beogradskog podzemlja.

Ubistvo koje nije razjašnjeno ni tri decenije kasnije

Knele je ubijen 28. oktobra 1992. u apartmanu 331 hotela "Hajat" na Novom Beogradu. Pronađen je licem okrenutim ka podu, upucan iz blizine. Na ogledalu je, prema policijskim beleškama i kasnijim medijskim rekonstrukcijama, bila ispisana poruka, odnosno broj "1", tumačena kao signal da je bio prvi na "spisku za odstrel". Istraga nikada nije dala konačan odgovor ko je i zašto povukao obarač, a verzije o više osoba u sobi ostale su na nivou indicija i svedočenja iz istrage.

Na mestu njegovog večnog počinka, uprkos nerazjašnjenom zločinu i decenijama koje su prošle, i dalje se vide znaci svakodnevnog održavanja, sveži buketi, uredno poređano sveće. To govori više o kolektivnom sećanju i privlačnosti "mita devedesetih" nego o realnim posledicama takvog života. Jer, iza naslovnih strana i legendi koje su stvarane u to doba, ostaju neutešne porodice, nerazrešena ubistva i izgubljene mladosti.

Mit koji je u javnosti stvoren o "princu asfalta" zapravo je iskrivljena slika stvarnosti. Surova istina je da je mladić od samo 21 godinu završio život metkom u hotelskoj sobi, ostavljajući za sobom prazninu i bolnu ranu porodici i prijateljima, ranu koja nikada neće moći da bude izlečena.

OTAC SUMNJAO DA SU GA OVI LJUDI UBILI, BIO I "MODNA IKONA"

Njegov uticaj nije se ogledao samo u ponašanju nego i u - modi.

Naime, Knele je prvi pokrenuo stil upasane trenerke u pantalone, a to je postalo zaštitni znak svih žestokih momaka beoradskog asfalta.

Međutim još jedan razlog je možda i bitniji. Naime, kada bi bežao od policije ili od protivnika u sumanutim pucnjavama, Kneletu je umeo da ispadne pištolj koji je nosio pozadi.

Nosio ga je naravno da pokaže svoju moć i razornost. Ali u tim begovima pištolj ne bi bio bezbedan, a ovako kada upašete trenerku i još dodate male mere sigurnosti u vidu stegnutog kaiša, nema šanse da se obrukate i izgubite "pucaljku".

Vremenom su svi naučili ko je on, pa nije ni morao da pokazuje oružje, ali naravno da je to i dalje radio. Od stila se ne odstupa.

Kneletov otac, Dušan Knežević zvani Buca Al Kapone, verovao je da iza ubistva njegovog sina stoji policija i tajna služba.

Tvorac čuvene dizel generacije žestokih momaka pronađen je u sobi, u hotelu Hajat, kako mrtav leži na stomaku, a na ogledalu je krvlju bila ispisana poruka "broj 1" koja sve do današnjeg dana nije dešifrovana. Prethodno je Knele, zabrinut za svoje najbliže, odlučio je da se iz porodične kuće preseli u jedan od najelitnijih beogradskih hotela. Uselio se na treći sprat, u sobu broj 331.

Bivši funkcioner beogradske policije, iz odeljenja za krvne delikte, izjavio je:

- Bio sam na uviđaju u sobi 331 hotela Hajat kada je Knele ubijen. Ležao je na stomaku, upucan s leđa. Mislimo da su u sobi bile dve osobe, jedna koja je očigledno imala nešto da mu saopšti i stajala je ispred njega, i druga, koja mu je stavila pištolj na potiljak i naterala ga da klekne na kolena. Na ogledalu je bio ispisan broj 1, što je možda bila poruka da je Knele prvi sa spiska za odstrel - objašnjava ovaj policajac.

U noći između 28. i 29. oktobra 1992. godine, u hotelu nisu radile bezbednosne kamere, a neko je pokucao na vrata apartmana broj 331, u kojem je Knele boravio.

Poslednje sekunde života i rekonstrukcija otkrivaju mnogo o tome ko je bio Kneletov ubica. Istraga veruje da je Knežević poznavao osobu koja je pokucala na vrat, jer ju je pustio unutra. Oni koji su ga poznavali tvrdili su da je uvek po nekoliko puta proveravao koga pušta u sobu, a da je pištolj u ruci držao čak i kada su mu bliski prijatelji dolazili u posetu.

Kako su pričali njegovi prijatelji, s obzirom da je Knele bez ikakvih problema pustio ubicu u svoj apartman, njega je ubio neko koga je on dobro poznavao. Poznato je da su napadač, ili napadači u Kneleta ispalili tri hica iz pištolja malog kalibra sa prigušivačem.

Kneletov otac, Dušan Knežević zvani Buca Al Kapone, verovao je da iza ubistva njegovog sina stoji policija i tajna služba.

- Giški, Belom i mom sinu pretili su zbog SPO-a i Srpske garde. Deset dana pre ubistva imali su generalnu probu ubistva, kada su im upali u sobu i naterali ih da legnu sa rukama na podu. U sobi su bili Knele i Mirko Bosanac. Specijalci su upali u apartman hotela Hajat i rekli im da legnu na pod. Potom su im objasnili da proveravaju alarmne uređaje, ali sam sigurno da su u stvari proveravali kako će Knele reagovati pred policijom. Jedan moj prijatelj iz SUP, rekao mi je da je kobne večeri preko policijske "motorole" preneta poruka "Knele ide sam". Darko Stanojević je kobne noći bio u hotelu "Hajat". Pokušavao sam da dođem do Darka kasnije, da saznam šta se te večeri dešavalo, ali je i on ubijen u Nemačkoj. Niko nije dao odgovor na pitanje kako to da su kamere u hotelu otkazale i da su nestale trake sa zapisima svih ulazaka u hotel - pričao je Kneletov otac.

OVO SU BILE ČITULJE ZA NJEGA

tu su bile brojne čitulje koje su ubijenom Aleksandru Kneževiću Kneletu dali drugovi: Bambalići, Romeo, Mirko Bosanac, Klopa, Falke, Nil, Stojke, Konta, Kačavenda, Mija, Žuća, Goran, Mirza, Šućur, Rus, Ajkula, Dugi, Steva Nosati...

Među brojnim čituljama koje su naslovljene "Kneletu" ističe se jedna drugačija, od izvesne Nataše, gde piše: "Uvek ću se sećati Saše."

Na ovoj strani se može videti i čitulja Kneletovog oca Buce koji obaveštava rodbinu i prijatelje da će se sahrana održati tog dana, 31. oktobra. Na groblju je na dan sahrane bila nepregledna kolona mladića i devojaka.

Aleksandar Knežević Knele rođen je 27. aprila 1971. godine kao prvo od dvoje dece. U osnovnoj školi je bio odličan đak, kada je imao dvanaest godina jedva je preživeo penicilinski šok, a pet godina kasnije je zbog svog mladalačkog revolta sevnuo blic foto-aparata u oko i gotovo oslepeo. Na Voždovcu je bio poznat kao sportista i vatreni navijač Crvene zvezde. Krajem osamdesetih godina upoznaje Voždovčanina Đorđa Božovića zvanog Giška...

Živeo je u naselju Braće Jerković, ubijen je 28. oktobra 1992, a sahranjen je na današnji dan. Njegova smrt i dan danas je misterija.

ŽABAC JE BIO NJEGOV DRUGAR I JEDINI LUĐI OD NJEGA

Žabac je ubijen kada je imao samo 20 godina, u Ulici vojvode Stepe u Beogradu. Ubio ga je Dejan Janković i za to delo osuđen je na tri godine zatvora.

Janković je kobne večeri bio u društvu Milovana Šajkovića i Igora Jovanovića kada ga je Lagundžin, koji se vozio taksijem vraćajući se sa mitinga SPO, spazio i izašao iz kola. Došlo je do rasprave i Lagundžin je izvadio pištolj, u tom trenutku naišao je tramvaj i razdvojio ih, a kada je tramvaj prošao, Janković je izvadio kratež iz koga je ispalio dva hica - jedan je Lagundžina pogodio u glavu, a drugi u prepone. Žabac je sutradan preminuo u Urgentnom centru. Sud je utvrdio je da je Janković pucao prekoračujući nužnu odbranu.

Radovan Lagundžin odrastao je uz starijeg bogatog brata, ništa mu nije falilo u životu, a ipak ga je privlačila druga strana zakona. Još u osnovnoj školi je bio poznat kao incidentan tip, a kada je odrastao počeli su da ga porede sa ozloglašenim Rankom Rubežićem. U obračunima je koristio i hladno i vatreno oružje: nož, sataru, pištolj, kratež, bombe...

On i Knele su bili različitih karaktera, ali ih je spajala zajednička osobina: hrabrost na ivici ludila. Knele je bio vatreni Delija, Žabac Grobar. Kneletu je idol bio Giška, Žapcu Ranko. Knele je voleo fer tuče, Žabac pištolje. Knele je bio druželjubiv, omiljen i popularan, Radovan nije imao poverenja u druge, družio se samo sa Kneletom. Uprkos razlikama, bili su najbolji drugovi i čak tetovirali imena jedan drugoga na ramenima.

Poznata je priča kada se Knele potukao "na fer" sa jednim starijim dečkom sa Konjarnika, Žabac je uleteo i drškom pištolja ga udario po temenu, na šta se ovaj povukao okrvavljene glave. Zajedno su imali mnoge akcije u Beogradu i postali poznati na asfaltu. Bili su simpatizeri SPO-a

Kada je Žabac ubijen, Knele je digao ceo Voždovac na noge da pronađe ubicu, ali je saznao da je uzalud jer je Janković već bio pobegao u Frankfurt. Knele nije stigao da osveti najboljeg prijatelja. Janković će izručen Srbiji 1998, kada je osuđen zbog prekoračenja nužne samoodbrane na pet godina, da bi mu Vrhovni sud Srbije smanjio kaznu na tri godine.

Na Žapčevoj sahrani Giška je održao čuveni govor gde je zamolio omladinu da se ne ubijaju međusobno. Knele je takođe održao potresan govor o prijateljstvu. Radovanova smrt je promenila Kneletov život. Tada je shvatio da je Lagundžin bio u pravu kada je rekao da na ulicama nema više fer pleja. Knele nikada nije preboleo gubitak najboljeg druga.

"Duboko smo potreseni činjenicom da te više nema i da te neće ni biti. Rasli smo zajedno, shvatili smo koliko je ceo život surov i borili smo se protiv njega. Prve utakmice, prve tuče, prve ljubavi, prva razočaranja, prve boli, prošli smo zajedno. Znao sam da ništa ne može da nas rastavi, ali ovo je više od onoga što mi možemo i protiv čega niko nikada nije mogao", izgovorio je Knele iznad rake svog najboljeg prijatelja.

KNELE TERAO FUDBALERE DA PLIVAJU U BAZENU OBUČENI

Mnoge od priča o Kneletu prerasle su u urbane legende, a jednu od njih ispričao je i njegov pulen zvani Mali Knele.

Ovaj događaj bez presedana odigrao se u hotelu "Mitrovac" na Tari, a priča teče upravo ovako...

"Dok smo nabildovani Kneletov drug i ja igrali stoni tenis, sa strane su stajali fudbaleri Budućnosti iz Podgorice i smejali se bilderu koji je bio očajan u stonom tenisu. U tom trenutku dole silazi Knele, primeti šta se dešava i to počinje da ga nervira. Reč tamo, reč 'vamo, došlo je do čarke. Nakon kraće rasprave, Knele vadi pištolj i sve fudbalere tera u teretanu i kaže:

'Pošto ste se vi smejali mom drugaru, sad ćemo mi vama. Ko ne bude mogao da uradi isto što i on, onda ide na kupanje u bazen ali obučen!'

Bilder je digao iz benča 150kg 5 puta, fudbaleri su se pogledali i shvatili da im kupanje ne gine. Knele im je naredio da svi uskoče u bazen, ali mu ni to nije bilo dosta. Terao ih je da plivaju onako obučeni, u trenerkama. Na kraju ga je moj teča upravnik hotela zamolio da prestane da ih muči i tako se to završilo.

Tih par dana koliko su tu boravili, ja sam uvek bio pored njega, tako da su me na kraju u hotelu prozvali Mali Knele", ispričao je svedok ovog događaja.

U sezoni 1991/92 ekipu Budućnosti sa klupe je predvodio trener Milan Živadinović, a igrali su, između ostalih, Anto Drobnjak, Miodrag Grof Božović, Niša Saveljić, Viktor Trenevski, Dejan Vukićević i svi su kasnije karijere nastavili u Crvenoj zvezdi i Partizanu.

Nije, međutim, poznato ko je od njih plivao obučen na Tari...

ŽESTOKO ODBRUSIO I ARKANU

"Matori, moje vreme tek dolazi, čućeš ti još za Kneleta iz Braće Jerković!"

Ovako je žestoki momak devedesetih godina sa beogradskog asfalta Aleksandar Knežević Knele (21) odbrusio Željku Ražnatoviću Arkanu, koji je tada bio na vrhuncu moći, barem prema rečima svedoka tog događaja.

Knele je učestvovao u tučama, pucnjavama i jurio po ulicama Beograda, ali je istovremeno bio i lepak za devojke i modna ikona.

Za njega kažu da je bio predvodnik dizelaške generacije, a jedan od njegovih zaštitnih znakova bio je crveni "porše", kojim je jurio ulicama prestonice. Ubijen je 28. oktobra 1992. u apartmanu 331 Hotela „Hajat“ u Beogradu, pod misterioznim okolnostima. Ubice nisu pronađene, a na ogledalu apartmana je krvlju ispisana poruka "Broj 1". Svedoci pričaju da se mnogima zamerio i da je bez problema znao da odbrusi mnogim moćnim likovima u Beogradu. Bio je strastveni navijač Crvene zvezde, a u Fejsbuk grupi "Legende devedesetih" navode da je išao sa navijačima na gostovanja kluba širom SFRJ, kao i da je učestvovao u reorganizaciji navijača i osnivanju ogranka "ultras".

Knele je, prema rečima ljudi koji su ga poznavali, imao osobine vođe i zbog toga su počele prve varnice između njega i Arkana, koji, navodno, nije tolerisao njegovu svojevoljnost.

"Kada se Knele sa Žapcem pojavio na južnoj tribini, među 'grobarima', naravno sa crveno-belim bojama, za Arkana je bio tabu da se jedan navijač Crvene zvezde pojavi na jugu Partizana. Tada su Knele i Arkan javno postali neprijatelji. Knele nije bio kukavica i pozvao je Arkana telefonom i klasično ga napu*io, dok mu je Arkan odbrusio: 'Mali, ne leti visoko, skratiću ti krila!' Kneletov odgovor je glasio: 'Matori, moje vreme tek dolazi, čućeš ti još za Kneleta iz Braće Jerković!' Tada je Knele već bio član jake ekipe iz Braće Jerković, koja je iz dana u dan osvajala grad. Kristijan se tada tek doselio u Jerković i pridružio se tom 'projektu'. Kristijanu se svidelo to složno i jako društvo i rešio je da ga 'uposli' tako što je zaratio sa momcima iz stare garde, Mijom Pijukom i Arkanom. Cela ekipa iz Jerkovića, sa Kneletom na čelu, stala je na Kristijanovu stranu i tada počinje njihov rat sa Arkanom", navode "Legende devedesetih".

KNELE JE UŠAO U KAZINO, STAVIO PIŠTOLJ NA STO, A PARE NA BROJ 17

Bilo je večeri kada žestoki momak Aleksandar Knežević Knele nije mogao da "promaši" broj na ruletu i tada bi uzeo velike pare u kockarnici. Međutim, taj metod je u to vreme mogao da koristi samo on.

Na stranici posvećenoj dešavanjima 90-ih godina postoji anegdota o Kneletu za ruletom.

"Jedna od omiljenih pesama Aleksandra Kneževića Kneleta bila je 'Kockar' od Mileta Kitića", kaže se u objavi u kojoj se dodaje:

"Jedne noći Knele je ušao u kazino čiji je vlasnik bio Zoran Kovačević Koča. Seo je za rulet, izvadio pištolj i stavio ga na sto.

Uložio je mnogo novca i rekao momku koji je radio na ruletu da sve stavi na broj 17. Kuglica je pala na drugi broj. Knele je razlupao staklo od ruleta, uzeo rukom kuglicu, stavio je na 17 i rekao momku da ga isplati. Istu stvar je ponovio nekoliko puta tako što je stavljao sam kuglicu na 17 i vodio se onom izrekom: 'Sam si kovač svoje sreće'.

Kad je mislio da je uzeo dovoljno novca, ustao je, uzeo vreće sa parama, ali pre nego što je izašao iz kockarnice, ostavio je jednu punu vreću momku koji je radio na ruletu. Ovaj je najpre odbio, ali kada mu je Knele rekao: 'Nemoj to da radiš, vređa me, bio si dobar', momak je uzeo novac".

Aleksandar Knežević Knele ubijen je 28. oktobra 1992. godine u beogradskom hotelu "Hajat". Likvidiran je sa tri hica iz pištolja sa prigušivačem u apartmanu 331.

"VIDIMO SE U ČITULJI" - ZLOKOBNO PREDSKAZANJE Evo kako su UBIJENI akteri filma o srpskoj mafiji

Epohu cvetanja kriminala u Srbiji zaokružila je kultna knjiga "Kriminal koji je izmenio Srbiju”, novinara Vojislava Tufegdžića, na osnovu koje je kasnije i sniman film tokom 1994-95 “Vidimo se u čitulji”.

Naime, ona je najtačnije prikazala vreme tokom kojeg su sitni kriminalci i šverceri bili "srpska elita", a uličari ugledni građani.

Pre 1993, kada je Janko Baljak počeo snimanje filma, od žestokih beogradskih momakatog doba koji su hteli sve, sad i odmah, već su bili ubijeni Romeo Savić, Dejan Marjanović Šaban, Slaviša Pavić Pirke i Aleksandar Knežević Knele.

Romeo Savić

Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”.

Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem. Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige “Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je:

“Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.”

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama. U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala… Imao je 24 godine.

Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Mihajlo Divac

Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

“Reagovao sam kad je on mene pogledao – jebiga – onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe – razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, i šta sam ja trebao?”

Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.” Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović.

Dejan Marjanović Šaban

Dejan Marjanovic Šaban ubijen je 18. oktobra 1994. godine. Njega je hitcima iz revolvera ubio Aleksandar Paunović poznatiji kao “Mali Paun”. Paunović, tada petnaestogodišnjak, pucao je u Marjanovića ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo u Bulevaru revolucije. Sedmog dana posle ubistva Paunović se predao policiji.

Govorilo se po beogradskom podzemlju, da je Mali Paun ubio Šabana samo da bi se pokazao većima od sebe. Šaban i Mali Paun su bili kumovi. Marjanovićevi prijatelji tvrdili su da je ubistvo bilo naručeno, ali je Paunović na suđenju ispričao da ga je Marjanović maltretirao i primoravao da za njega obavlja neke poslove.

Slaviša Pavić Pirke

Samo pukim slučajem nije bilo više mrtvih, i ako je svako od deset ranjenih mogao da pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz “kalašnjikova”,”škorpiona” i pištolja.

O Pirketovoj pogibiji pričao je i Kristijan Golubović, koji je konstatovao da je “Jedan Pirke morao je biti ubiven, samo ako se deset ljudi rani”, i time donekle objasnio da su napadači smišljeno napravili sačekušu u kafiću, i ranili nedužne ljude.

Bane Grebenarević

Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči “na ruke”. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi. Ostao je poznat kao najmlađi akter filma i po svojoj izjavi:

“Obični smrtnici. To, pa to su normalni ljudi, koji, ovaj, žive jedan, kako da kažem, normalan život, razumeš. A mi ih nazivamo obični smrtnici, zato što, što, kažem da to što mi doživimo u jednom danu, oni ne dožive za ceo svoj život. Znači nema šanse oni nikad da dožive ni toliko uzbuđenja ni razočarenja, ni lepote, ni ružnih stvari u celom svom životu, koliko mi doživimo u jednom danu.”

Goran Vuković Majmun

Vođa “voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića – iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove – poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma “Vidimo se u čitulji”, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Bojan Petrović

Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998. godine.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”.

Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa. Ovako je pričao o nekima od svojih “poslova”:

“Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto” pričao je Bojan Petrović.

Aleksandar Knežević Knele

Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u “Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine. Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

“Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele… Možda je radio preko omladinske zadruge?”

28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu.

Bojan Banović

Njegov otac je posle njegove smrti tvrdio da njegov sin nije bio kriminalac, da su ga kukavice prvo tukle, a potom i pucali u njega s leđa.

U filmu “Vidimo se u čitulji”, Bojan se pojavljuje u društvu momaka sa Voždovca u ekipi Gorana Vukovića. Sahranjen je 1. decembra 1994. godine i na njegovoj sahrani većina žestokih momaka je pustila suzu. Na grobu je bio i Goran Vuković koji je ubijen samo nekoliko dana kasnije, 12. decembra iste godine.

Bonus video:

(Espreso/Kurir)