Albanci su Branku pokušali da SILUJU, a onda su je SVIREPO UBILI Njen otac SMRŠAO kako bi je OSVETIO! A onda - ŠOK!

Branka Đukić iz sela Meteha kod Plava, 2. septembra 1975. godine, pošla je da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana se vratila autobusom na Čakor i u popodnevnim satima krenula, preko Ječmišta, svojoj kući.

Iznenada ispred Branke stala su dva Albanca i preprečila joj put.

Kada joj je jedan od njih prislonio pištolj malo iznad brade, uspela je da se otrgne i pljune ga, nakon čega je ovaj povukao oroz i ubio je.

Narednog dana, u cik zore, istim putem išao je i njen otac Rade, naišao na mrtvu Branku i u naručju je doneo kući.

Tuga je prekrila njegov dom i zavičaj. Branka Đukić je imala samo osamanaest godina.

Ubice su vrlo brzo uhvaćene. Poricale su krivicu dok su njihovi roditelji u svojim iskazima napadali sud i miliciju.

Poslednji dan suđenja bio je 4. decembra 1975. godine, kada je trebalo da se izgovori kazna Albancima, ali otac odluči da im sam presudi.

Dok su ih pretresali na ulazu u sudnicu, Rade je viknuo policajcu: "Makni mi se s očiju, zašto me gnjaviš, dosta me zla ubilo, a ti me još pretresaš. Vidio si juče da nemam ništa, zašto me mučiš?!". Policajac se povukao i odustao od pretresanja, ne sluteći da je Rade ušao sa napunjenim revolverom.

Dok su čekali presudu, sudnica se zadimila od cigara, pa je neko zamolio da se otvori prozor. Rade je osetio da mu je to šansa za osvetu! Dok je policajac išao ka prozoru, Rade Ðukić, koji je do tada ćutke pratio proces, izvukao je pištolj koji je u sudnicu uneo sakriven ispod pojasa i sa dva metka ubio jednog Albanca, koji je pucao u njegovu Branku. U tom trenutku se njegov saučesnik bacio na kolena i samo brzom reakcijom policije, on je preživeo.

Kada su ga uhapsili, Rade je policajcima rekao:

"Pazite da ne ubijete nekoga, metak je još u cevi", misleći na svoj pištolj, jer, prema rečima onih koji su ga poznavali, zasigurno mu je namera bila samo da osveti smrt svoje ćerke, a ne da povredi nekog nedužnog. Priča kaže da je prilikom hapšenja mirno rekao:

"Drugačije nisam mogao", a kasnije se ispostavilo da se za ovu osvetu dugo spremao, pa je čak i smršao da bi pištolj mogao da sakrije ispod rebara.

Iako je presuda za svirep zločin nad Brankom već bila doneta, 15 godina strogog zatvora za ubicu, a 13,5 godina za saučesnika, sudija je zbog novonastale situacije obustavio proces.

Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao "ubistvo iz bezobzirne osvete" i odredio Radetu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za "obično ubistvo", pa je osuđen na pet godina.

Usledila je peticija sa potpisom 75.000 građana, tražeći njegovo oslobađanje, a advokati iz Beograda, Veljko Guberina i njegov saradnik Milan Vujin prihvatili su se odbrane i to besplatno.

Detalje zločina koji se dogodio na Kosmetu 1975. godine, a koji je u neku ruku ostao nedorečen, otkrio je policajac koji je vodio tu istragu.

- Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali verujem da su se Albanci iz Gornjih Streoca, Redža Ahmetaja i Kura Mehtaja, mladići koji su na Čakoru davne 1975. ubili Branku Đukić, prethodno pokušavši da je siluju, predali zbog osećaja sramote i stida - reči su koje je svojevremeno izgovorio Veselin Simonović, penzionisani policajac, koji je ravnu Metohiju 1999. zamenio Šumadijom.

Njegova priča je "kamenčić" koji nedostaje u mozaiku o tragediji Branke Đukić.

- Predaja se dogodila 5. septembra, tri dana posle zločina na Čakoru.

"Na besu" sam pozvan u dom zločinca Redža Ahmetaja. Iz sobe ga je izveo njegov otac, posle kafe i kratkog razgovora. Redžo, tada osamnaestogodišnjak, objasnio mi je šta je uradio sa svojim vršnjakom i saučesnikom Mehtajem. Kazao je i gde je pištolj kojim su usmrtili lepu Branku - ispričao je Simonović.

"Molio je da mu dete ne tučemo i ja sam dao besu"

Dobro se sagovornik seća kako je hapsio zločince. Informaciju o ubicama je dobio od Tafa Ljokaja, koji je tada bio lokalni političar iz Dečana.

- U kući Redža Ahmetaja bilo nas je za stolom nekoliko. Otac mu je bio očajan, žene su samo unele kafu i vodu. Molio je da mu dete ne tučemo. I ja sam dao besu".

Veselin dalje priča da problema nije bilo ni na Bačiji, mestu gde se krio ubica. Otišao je, veli, sam policijskim autom, a ubica je otvorio vrata čim je čuo kola na planini. Potom je Simonović otišao do mesta gde je ostavljen pištolj. Ubica Kur Mehtaj je rekao da nije hteo da ubije devojku.

- Nisam govorio dosad zbog porodice Tafa Ljokaja. Ljokaj je davno umro, a nedavno sam čuo i da mu je sin preminuo, pa nema više opasnosti da im se sunarodnici u Metohiji svete. Ovi Albanci na Kosmetu danas, nisu više oni iz našeg vremena kada se znalo da obraz i čast nemaju naciju i veru - rekao je ovaj policijski inspektor u penziji.

Napravili su joj zasedu na putu kroz šumu, da je "osramote".

- Nisu je silovali. Naprotiv, dobili su batine i ogrebotine i zato joj je Kur Mehtaj pucao u glavu - rekao je inspektor.

Brankini posmrtni ostaci preneti su 25. avgusta 1991. godine u Spuž, gde i danas počiva, a pored uspomene na nju, sve ove godine živi priča o njenom dostojanstvu, ponosu i čednosti na koju nije dala ni po cenu života.

Bonus video:

(Espreso/Alo)