SVI GA PAMTE KAO NAJMLAĐEG LIKA U "VIDIMO SE U ČITULJI" I PO LEGENDARNOJ IZJAVI: Ubijen je u surovoj sačekuši!

Priča o Banetu Grebenareviću, žestokom momku sa beogradskog asfalta samo je jedna u nizu onih koja se završila misterioznim ubistvom koje ni dan danas nije razjašnjeno.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. s Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni "Korado".

Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva smera, najverovatnije iz kalašnjikova. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogle pancirke koje su imali na sebi. Ostao je poznat kao najmlađi lik iz filma "Vidimo se u čitulji" i po svojoj izjavi.

Grebenarević je spadao među one koji su procenili da uz ličnu promociju neće morati da potežu oružje, niti da se pretržu od posla.

„Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da posreduješ, da živiš na foru. Nezakoniti poslovi mogu postati suvišni jer ti autoritet pomaže u pravljenju kombinacija", bio je samouveren.

Imao je svog čoveka za „odnose s javnošću", druga i vršnjaka Zorana Šubaru, zaduženog da u Budimpešti dočeka ekipu koja je radila film. Bane je delovao naglašeno napadno u „Versačeovoj" garderobi, koja je trebalo da ostavi snažan utisak. Zoran se retko oglašavao. Budimpešta je u leto 1994. bila oaza mira za kriminalce iz Srbije koji su tamo uspevali da stignu. Dok su mađarskom prestonicom šetali opušteni stanovnici i turisti, činilo se da ih dvojica mladih kriminalaca iz Srbije posmatraju sa zavišću. Pored peštanskih vršnjaka delovali su umorno i starije.

U Budimpešti su se obreli bežeći od srpske policije, a verovatno i neprijatelja iz sveta kriminala. Pričalo se da je Bane početkom leta 1994. ušao u beogradsku teretanu i ispalio nekoliko hitaca ka Sredoju Šljukiću Šljuki. U razmeni vatre smrtno je pogođena nedužna devetnaestogodišnjakinja. Bane o tome nije govorio, slučaj se nije našao na sudu.

Sa osećanjem nadmoći Grebenarević je pričao o vršnjacima iz svog rodnog grada. O mladima koji polažu ispite na fakultetu i „razmišljaju o novcu samo kada ga traže od roditelja", a najveće životno iskušenje im je „odlazak u London i pranje sudova u restoranima".

Iz Beograda kao da nisu ni otišli. Stalno su prepričavali obračune kriminalnih grupa i komentarisali tekstove u srbijanskoj štampi. Nije odstupao od isprazne filozofije:

„Najbitnije je da čovek zna šta hoće i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: 'Ideš do kraja!' Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva. Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu."

Pokušavao je da pred kamerom deluje nonšalantno, kao da je sasvim prirodno to što je neko došao u Budimpeštu da bi njega snimao. I stavovima koje je iznosio želeo je da stvori utisak da zna mnogo više nego što mu godine i iskustvo dozvoljavaju. Razbacivao se floskulama i zakucavao odlučnost da se kriminalom bavi čitavog života. Objašnjavao je svoju kategorizaciju kriminalaca: od novokomponovanih bandita koji „pošmrču dva grama kokaina i uobraze da im metak ne može ništa", preko desperadosa kojima je najvažnije da „nekoga tri sata tuširaju hladnom vodom, u gepeku provozaju gradom i bejzbol palicom mu slome ruke i noge", do profesionalaca. Već tada je verovao da pripada poslednjoj kategoriji.

„Ovo je ozbiljan posao. Međutim, danas je kriminal postao moda. Svaki mladić u Srbiji poželi da na bar pet dana bude kriminalac. Odmah žele zlato, skupa kola i najlepše devojke, odabrana mesta u restoranima. Studenti nose pištolje. Želeli bi da vikendom budu kriminalci, a radnim danima dobri sinovi. To je nemoguće. Oni vide samo lepšu stranu. Ne znaju kako je u samicama, kada ostanemo bez nogu, kada nam prospu utrobu..."

"Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko"

„Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko, osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po mesec dana, bežati od murije. Ali nećemo da budemo obični smrtnici. Za ceo život oni ne prožive što mi proživimo za jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola, devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je stvar izbora. Ako se čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo koju cenu."

Po povratku iz Budimpešte u Beograd Grebenarević je sa Zoranom Šubarom i još jednim prijateljem došao na dogovoreno fotografisanje. U kompletno crnoj odeći, u otkopčanim kožnim jaknama, s nezaobilaznim zlatnim lancima, nisu se obazirali na hladnoću i sneg koji je padao. Gledano sa strane, bila je pomalo komična hijerarhija tročlane grupe: Grebenarević uvek u sredini i malo ispred svojih pratilaca.

Bane Grebenarević i Zoran Šubara izrešetani su 27. marta 1996. godine na Bežanijskoj kosi u Beogradu sa više od 40 hitaca ispaljenih iz automatskog oružja. Panciri koje su nosili nisu mogli da ih zaštite. Nagađalo se da je likvidacija više osveta za Grebenarevićev napad na Šljukića nego za smrt nedužne devojke.

A KO JE BIO šLJUKA? O ovom mafijaškom intervjuu se i danas priča

Sredoje Šljukić Šljuka bio je jedan od najopasnijih žestokih momaka koji su gospodarili ulicama Beograda devedesetih godina. Bio je šef zloglasnog Zvezdarskog klana i preživeo je nekoliko sačekuša. Jednom prilikom je bio napadnut u kafiću kod sportskog centra "Olimp" na Zvezdari kada je na njega pucao Bane Grebenarević, još jedno dobro poznato lice iz sveta kriminala.

Tada je poginula Tatjana Nikolić, koja se slučajno zatekla u lokalu. Nikada nije ustanovljeno od čijeg metka je ona stradala, jer su u ovom obračunu učestvovali i Šljukini drugovi. Grebenarević je ubijen 1996. godine u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

U nastavku možete pročitati deo prvog Šljukinog intervjua ikada, koji je dao '95. u klubu Taš, čuvenom novinaru Vladanu Diniću i gde je pričao u pravo o ovom incidentu, ali i "bez dlake na jeziku" odgovarao na pitanja u vezi sa svojim kriminalnim aktivnostima.

Šta se desilo u "Fit studiju" kad je poginula Tanja Nikolić?

"Ona je poginula nesrećnim slučajem, u hodniku, bila je pet metara udaljena od mene. Međutim, čim je upao u klub, shvatio sam da će da puca"

Kako?

"Osetio sam. Odmah sam se skupio da mu smanjim metu. Napad je bio bez povoda, bez razloga. Jednostavno, ludački potez. Koga je nišanio? Pa mene, ali zaista mu nisam pružio povoda, ne znam o čemu se radi."

Napadači nisu bezazleno prošli?

"Naravno da nisu...".

Kažu da Vas je četiri puta pogodio, ali da Vam je pancir spasao život, od koga se, navodno, ne odvajate ni danju ni noću?

"Hvala što ste me to pitali. Pancir ne nosim. Evo pogledajte. Pa nisam valjda poludeo da ga nosim po ovoj vrućini. Ali valjda te priče nekima nešto znače."

Kažete ne nosite pancir, ali lako Vam je u Vašem klubu gde ste sigurniji od trezora. Nemojte reći da ne nosite ni pištolj? Nedavno sam u novinama pročitao da Vama pištolje u MUP vraćaju kao krpice, da je Vama lako, da imate "dobra leđa", da Vam je stric visoki funkcioner DB, da ste zapravo zaštićeni?

"Krenimo redom. Prvo, 'Taš' nije moj klub, već klub gospođe Olivere Mirković, supruge ranijeg vlasnika Radeta Mirkovića. Ja sam samo šef obezbeđenja. Ne verujete? Evo, tu je moj advokat i Vaš dobar prijatelj, gospodin Saša Lazarević, papire proverite u njegovoj advokatskoj kancelariji. To što Vam kažem je prava i jedina istina. Otkad sam pre tri i po meseca počeo sa svojim momcima da obezbeđujem klub, ovde se nije dogodio bilo kakav incident. Da je ovde sigurno, možete sami da se uverite. Svake večeri se skupi između 800-1000 mladih ljudi i ludo se zabavljaju. Ko dolazi ovde? Pa mladi i lepi, ali oni koji imaju lovu. 'Taš' je elitni klub, ima elitnu uslugu. Zabava je vrhunska i što je najvažnije - sigurno je. Nema ekscesa, nema incidenata, tuča. Drugo, pištolje mi niko ne uzima, a samim tim i ne vraća. Uostalom, nemam ni dozvolu za pištolj. Zaista, nemam strica udbaša, nemam ni debele veze u MUP, nisam ni saradnik njihov i sve te priče su čista zloba i čaršijsko naklapanje...", ispričao je Šljuka u svom prvom intrevjuu.

ŠLJUKU UBILI S 30 METAKA

Poginuo je 2002. u atentatu u kojem je na njegov automobil ispaljeno preko 30 metaka iz automatskog oružja. Dok se Šljukićev "audi" kretao levom trakom mosta u pravcu grada s desne strane im se približio sivi "audi 100", a zatim još jedan automobil koji im je preprečio put. Tada nepoznati napadači su iz sivog "audija" ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije "kalašnjikova", posle čega se automobil zakucao u "opel askonu".

Kasnijom istragom je utvrđeno da su izvršioci bili pripadnici Zemunskog klana Sretko Kalinić i Mile Luković Kum. O efikasnosti ubica iz Zemuna svedoči i izjava tadašnjeg inspektora koji je rekao da je rafal bio toliko precizan da ukoliko bi se na automobilu zamenila vozačeva vrata bio bi kao nov. Šljukić, koji je upravljao vozilom je na mestu ostao mrtav, dok je njegov brat Zoran, koji je sedeo na mestu suvozača, podlegao povredama u Urgentnom centru. Velibor Ćirović, član obezbeđenja koji je sedeo pozadi, bacio se pod sedište kada je krenula rafalna paljba i tako ostao nepovređen. Napadači su pobegli u pravcu grada a Ćirović je prešao na mesto vozača i izrešetanim kolima ih prebacio do bolnice.

VOĐA ZVEZDARSKOG KLANA

Šljuka je bio vođa jednog od najmoćnijih klanova u Beogradu - Zvezdarskog klana. Protiv njega je bilo podneto nekoliko krivičnih prijava ali nikada nije bio hapšen. U policijskim krugovima pričalo se da stoji iza mnogih kriminalnih dela a navodno je svoje "poslove" obavljao samostalno, dok je na ulici imao oko stotinu ljudi. Nigde nije išao bez obezbeđenja.Jedan od njegovih telohranitelja, Veljko Radovanović (tada 21) je ubijen dok je drugi ranjen, 24. septembra 2001. godine oko 15.30 u pucnjavi kod restorana "Tabor" na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića.

Oni su navodno tada bili sa još petoricom prijatelja u Šljukinom obezbeđenju kada je Zoran Bošković koji je tada imao 41 godinu iz Bijelog Polja na njih ispalio šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar revolucije. Prema saopštenju policije pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Šljukića i Boškovića, koji nije nikada uhapšen i za kojim je bila raspisana poternica. Sredoje Šljukić bio je vlasnik je benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i suvlasnik diskoteke "Taš".

VAŽIO ZA CICIJU, U ZATVORU BIO SAMO DVA PUTA

Iako se govorilo da je Šljuka bio jedan od najvećih reketaša i otimača u Beogradu, iza zatvorskih rešetaka boravio je samo dva puta. I oba puta, vrlo kratko. Upravo zbog toga je i vladalo uverenje da je on jedan od kriminalaca bliskih saradnika DB. U čaršijskim pričama govorilo se da ga štiti jedan visoki Miloševićev funkcioner, zbog sentimentalne veze sa njegovom majkom.

Prvi put je zatvoren 1988. godine zbog toga što je tadašnjeg šefa svog "Zvezdarskog klana" Kačara kratežom upucao u noge. Njih dvojica su otišli u Bulevar kralja Aleksandra da pokupe "pazar" u radnjama koje su reketirali. Zbog neke sitne čarke, Šljuka je potegao "kratež", koji je krio ispod jakne (a koji je nosio radi "ubeđivanja" neposlušnh vlasnika radnji), i otpozadi pucao Kačaru u noge. Zbog toga mu je amputirana jedna noga do kolena, posle čega je Kačar ostao težak invalid, i ljuti protivnik Sredoja Šljukića.

U CZ-u je Šljuka, zbog ovog dela, proveo nepunih mesec dana. Većina njegovih tadašnjih sobnih kolega bila je iznenađena njegovom galantnošću u kupovanju svakojakih namirnica u zatvorskoj kantini, s obzirom na to da je u gradu važio za velikog ciciju. Ipak, većini je bilo jasno da je ovde reč samo o Šljukinom lukavstvu, i da tom galantnošću zapravo kupuje vlastitu sigurnost, a donekle i poslušnost ostalih zatvorenika. Inače, važio je za veoma plašljivog čovek, a posle pucanja u svog šefa, postao je potpuno paranoičan.

KRVAVA OSVETA

Doduše, za njegovu ozbiljnu zabrinutost stvarno su postojali razlozi. Kačar je, posle skoro dvogodišnjeg oporavka, sa štakama pod rukama i "zoljom" na ramenu, krenuo da mu se sveti. Nekoliko puta mu je pravio sačekuše. Jednom je "zoljom" pucao na diskoteku "Taš" koju je ovaj tek bio zakupio. Drugi put ga je na Zvezdari, takođe sa "zoljom" na ramenu, presreo, dok se vozio svojim "poršeom", ali je Šljuka iskočio iz auta i pobegao kroz Zvezdarsku šumu.

Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da Šljuka uspe da organizuje efikasnu likvidaciju svog progonitelja. Upali su u Kačarevu kuću, pritisli ga jastukom preko glave i ispraznili čitav šaržer iz pištolja sa prigušivačem.Nakon tog brutalnog ubistva, nastupio je period kratkog olakšanja za Šljuku.

Ipak, ubrzo su se na njega ostrvili "neki novi klinci iz komšiluka" - Mali Bane i Nemanja Ristić su u teretani kod Adžima pucali na njega iz dva pištolja, a sigurne smrti ga je spasio dvostruki pancir. 1993. godine se po drugi put našao iza rešetaka CZ-a. godine, ovoga puta zbog reketiranja i otimanja automobila. Ni ovog puta nije ostao u pritvoru duže od mesec dana. Nije pokazivao nimalo zabrinutosti, jer je očigledno znao da će se moćni prijatelj i "služba" potruditi da se brzo nađe na slobodi. Tako je i bilo. U pritvoru nije ni imao priliku da se nečim iskaže, kako su govorili, "došao pa otišao".

Bonus video:

(Espreso/Mondo/Ekspres)