INFLACIJA U SRBIJI JE 1993. BILA 313 MILIONA ODSTO: Onda je došao SUPER DEKA i rešio stvar! SEĆATE LI SE AVRAMA?

Na današnji dan, 26. februara 2001. godine, u Rokvilu u Sjedinjenim Državama je umro ekonomista, guverner Narodne banke Jugoslavije i akademik Dragoslav Avramović.

Rođen je 14. oktobra 1919. godine u Skoplju, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, posle kojih je diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, te potom i doktorirao. Nakon različitih pozicija u NBJ, od 1953. godine je radio u Svetskoj banci, gde je počevši od pozicije šefa Odeljenja napredovao do mesta direktora, a bio je i generalni sekretar Konferencije UN za trgovinu i razvoj, i ekonomski savetnik Banke za trgovinu i razvoj.

Ono po čemu je naročito ostao upamćen je uvođenje novog dinara i njegov program iz januara 1994. godine, kojim je zaustavljena hiperinflacija u Jugoslaviji.

Ubrzo potom je postao guverner Narodne banke i glavni koordinator priprema Ekonomskog, socijalnog i finansijskog programa 1995-1997, kao i dopisni član SANU.

Godine 1996, Dragoslav Avramović je smenjen sa položaja guvernera, posle čega je sarađivao sa tadašnjom demokratskom opozicijom.

Januara 1994. mesečna inflacija bila je 313 miliona odsto, a zemlja na ivici kraha.

Bili smo milijarderi po nulama na novčanicima, a ništa nismo mogli da kupimo. Štampanje para bez pokrića obezvredilo je plate i penzije tokom 40 meseci koliko je trajala hiperinflacija.

"Kod nas se svi problemi rešavaju povećavanjem države a ne smanjivanjem države. Kome god šta padne na pamet - od farbanja kule Nebojše, do kulture, marketinških centara do poluiskorišćenih zgrada, bruka jedna sve zajedno", rekao je svojevremeno Dragoslav Avramović, guverner NBS od 1994. do 1996. godine.

Krajem januara 1994. počela je primena Avramovićevog programa stabilizacije i uvođen je novi dinar ubrzo nazvan "Avram".

Super deka, kako je narod prozvao novog guvernera Narodne banke Jugoslavije, uspeo je do tada nezamislivo.

Istorija cena u Jugoslaviji je oduvek bila istorija inflacije, a onda se taj rast cena pretvorio u hiperinflaciju, nezabeleženu do tad u svetskoj ekonomskoj istoriji. Sve je počelo, neosetno 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, usledila je 1991. sa inflacijom od 235 odsto, sledeće godine 1992. uvode se sankcije i sve se otelo kontroli, a zapravo sve je bio strogo kontrolisan uvod u monetarni haos.

Hiperinflacija je trajala 24 meseca, i za taj period izdate su 33 nove novčanice, od toga 24 u 1993. godini. Januara 1994. imali smo mesečnu stopu rasta cena od 313.563.558 odsto, dok je rast kursa marke iznosio 40.540.440 odsto!

Te dve godine, životni standard građana neminovno više nije ni postojao, sve se svodilo na preživljavanje. Sve je bilo obezvređeno. Redovi, nestašice, piramidalne banke Jugoskandik i Dafiment, šticovan kurs, crno tržište deviza... Sa onim što se zaradilo nije se moglo kupiti ništa. Svu surovost i obesmišljenost života običnih ljudi tog vremena i dubinu velike tragedije, zemlje optrećene sankcijama i ratom, ilustruje natpis u "Politici" u tekstu "Dve plate za prekidač", iz novembra 1993. godine.

Jednim potezom, divljanje hiperinflacije slomio je u poslednjoj nedelji janauara 1994. godine Dragoslav Avramović, novoizabrani guverner Narodne banke Jugoslavije, sedamdesetpetogodišnji profesor u penziji, bivši ekspert Svetske banke. Njega je lično na mesto guvernera NBJ predložio Slobodan Milošević. Kasnije, ispostaviće se, on ga je i sklonio sa tog mesta.

Tog spasonosnog 24. januara 1994. izvršena je zamena novca - uveden je novi dinar, koji se menjao za 12 miliona starih dinara, odnosno vredeo je koliko i jedna nemačka marka. Inače tokom hiperinfilacije bili su obavljene tri denominacije starog dinara, kojima je izbrisano čak 16 nula! Upravo taj paritet 1:1 imao je psihološko dejstvo na stanovništvo, koje je bilo naviknuto da svoje transakcije obračunava i plaća u markama. Jer dinar, bio je samo papir sa nulama...

Prvi dani Programa 24. januara 1994. godine bio je obeležen konfuzijom. Bilo je vrlo malo novih dinara na šalterima banaka i drugih finansijskih institucija. Ili je, napisao je Dragoslav Avramović u knjizi "Pobeda nad inflacijom 1994", "aparat Narodne banke Jugoslavije uprkos odlaganju početka Programa od 17. januara na 24. na njihov zahtev, bio nesposoban da na vreme dopremi novac bankama i drugim platežnim ustanovama. Ili, ove poslednje nisu bile spremne da ga prime. Čak i otkup ponuđene strane valute nije funkcionisao. Ispit za Program bio je odložen bar za 24 sata."

Ali sutradan stvar se okreće na bolje. Prvi znaci uspeha Programa bili su primećeni 25. januara 1994. godine, stanovništvo je primalo novi dinar kao da je stvarni ekvivalent strane valute. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Danijel Cvjetićanin, u tekstu u "Borbi" je napisao:

"Danas sam prvi put video "super dinar". Počele su da stižu penzije, pa smo Marijana i ja požulili na pijacu da vidimo kako se "super dinar" kotira na tržištu, a kako šargarepa… Prijatno sam se iznenadio kada sam video konvertibilnost super dinara u praksi. Ona je postojala. Cene su istaknute u markama, tj. "super dinarima". Kusur se vraća u dinarima ili u markama. Zeleni Venac dao je toga dana čvršću podršku monetarnoj reformi od Narodne banke Jugoslavije. Poverenje se lako stiče, ako se na tržištu može da proveri".

Tokom prva dva dana primerne Programa varednost novog dinara na tržištu bila je niža od vrednosti nemačke marke, trećeg dana došlo je do preokreta i njegova vrednost je premašila vrednost marke.

"Tada sam znao da je naša zemlja dobila prvu odlučnu bitku protiv inflacije na početku programa. Ovo je bilo potvrđeno 2. februara 1994. godine vestima sa Kosova, značajnog tržišta deviza. Crno tržište deviza u kosovskometohijskoj opštini Istok više ne funkcioniše, a jagma za super dinarom je sve veća. Vrednost nemačke marke opala je za 39 odsto u odnosu na paritet koji je utvrdila Narodna banka Jugoslavije. Albanci jednu DEM prodaju za 70 para. Međutim, interesovanje za kupovinu konvertibilne valute praktično ne postoji. Agencija "Jugobanke" u Istoku od ponedeljka obavljaju konverziju super dinara za devize i obratno. Tu mogućnost do sada je iskoristilo svega desetak građana. Mnogo je više onih koji bi kupili dinar za marku i tim novcem izmirili dospele račune za telefon, komunalije, struju, porez…", napisao je Dragoslav Avramović.

Ono što je Dragoslav Avramović uspeo svojim Programom monetarne rekonstrukcije, jeste i da razbije zablude. Prvu, da naša ekonomija ne može da funkcioniše bez inflacije, i da je jedini ispravan koncept bez inflacije. Drugu, da nije nikada problem da se napravi program, već je pitanje političke volje da se on i sprovede. A ekonomisti su ukazali i na još jedno narovučenije:

"Lakše je obuzdati inflaciju koja je veoma visoka, nego onu koja je znatno niža".

Dragoslav Avramović, smenjen je sa mesta guvernera 15. maja 1996. godine u skupštini. Pre toga u praksi je primenjen i njegov "Program 2". Uprkos tome što je monetarni sistem postavio na zdrave noge, vratio poverenje u domaću valutu i dostojanstvo svakom građaninu, smenjen je jer je ukazao i bezuspešno pokušao da osujeti ponovnu inflacionu igru, ali i još nekih igri tadašnje vlasti...

- Prvo da kažem da me je, kad sam se vratio u zemlju i počeo da posmatram tekuću ekonomsku politiku, frapiralo neznanje. Veliko neznanje osnovnih elemenata ekonomske politike, koje nas je i odvelo u katastrofu. Cela stvar je zapravo počela na jedan gotovo naivan način - na podlozi iskustva da smo ranije mogli da koegzistiramo sa tih 10-15 odsto mesečne inflacije. Nije bilo nikakvog sistematskog analitičkog napora da se shvati koji su sve elementi u igri, nego je bilo samo pitanje koju brzinu štampanja para izabrati za razne faze ekonomske krize. To je pratila totalna intelektualna nemoć da se uoči kako će se stvari razvijati napred i šta na vreme treba preduzeti. Posle Markovićevog razdoblja jednostavno se mislilo da će stvari ići na isti način, i nije bilo preduzeto ništa da se vidi mogu li se porezi promeniti, šta kod njih smanjiti i koliko, na primer. I nikakva veza između tekuće konjunkture i nekakvog dugoročnijeg pogleda na našu privredu nije bilo. Nije bilo ni pokušaja da se vidi kako su druge zemlje rešavale svoj akutni inflacioni problem. Moj plus u to vreme bio je što me je strašno interesovalo pitanje evropske inflacije, jer sam o tome radio ranije i disertaciju. Taj problem mi je bio blizak. Tako da sam još onda pokušao da napravim izvesnu paralelu između osnovnih elemenata ekonomske politike, to jest grešaka u njihovoj korelaciji, što je ležalo u razvoju naše inflacije. Još da dodam da zapravo nikakav odnos nije postojao između naših ekonomskih teoretičara i vodećih ljudi u vladajućoj stranci, koji su donosili ključne odluke. Odmah da kažem da se ključni prelom ka novčanoj katastrofi dogodio aprila meseca 1993. godine, kada je neko smislio da obori kamatne stope. Obrazloženje je bilo da su finansijski troškovi rasli, pa je izvučen zaključak da je osnovni uzrok inflacije u visokim kamatama, te da na neki način treba smanjiti finansijski pritisak na privredu. No, da biste smanjili kamatne stope, morate povećati novčanu masu. Kasnije se malo šta moglo popraviti u trci kamatnih stopa i novčane mase. Sve se to počelo zahuktavati prilikom finansiranja otkupa pšenice tokom žetve. Taj otkup nije mogao da se finansira iz neinflacionih izvora, cene su zbog toga eksplodirale, i više nije bilo puta natrag. A niko nije ni pomišljao na neki radikalan potez. Svi su bili nemoćni, od vlade pa nadalje, krenula je stihija - objasnio je Deda Avram u jednom davnom intervjuu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Mediji)