Sanjali o penziji sa 40 godina i to su i ostvarili: Evo kako je ovaj par uspeo da "kupi slobodu"

Dok većina ljudi prevremenu penziju smatra nedostižnim snom, jedan britanski bračni par dokazao je da ekstremna štednja i disciplinovano ulaganje mogu potpuno da promene život. Alan i Kejti Donegan godinama su živeli ispod svojih mogućnosti, odricali se osnovnih udobnosti i doslovno "kupovali slobodu", a rezultat je finansijska nezavisnost ostvarena decenijama pre uobičajenog doba za penzionisanje.

Bračni par Alan i Kejti Donegan iz južne Engleske godinama je vodio život koji bi mnogima izgledao gotovo nezamislivo štedljiv. Svake zime nisu koristili grejanje u svojoj kući, nego su se grejali dodatnim slojevima odeće i termoforima. Kako sami kažu, to im nije bilo odricanje, nego "strategija pretvorena u igru".

Osim toga, njihov svakodnevni život bio je u potpunosti podređen štednji:

Retko su naručivali hranu, a na posao su uvek nosili obroke pripremljene kod kuće (tako su za deset godina uštedeli čak 40.000 funti).

Mobilne telefone su punili van kuće.

Skupljali su odbačene kupone iz supermarketa i kontrolisali svaki potrošeni novčić.

Od posla do milion funti i odlaska u penziju

Alan je pre promene karijere radio kao pejzažni arhitekta, a kasnije je pokrenuo posao u oblasti edukacije i lajf koučinga (life coaching). Kejti je radila kao stručnjak za procenu rizika u jednoj finansijskoj firmi.

Kombinacija dobrih plata i izrazite štedljivosti omogućila im je da gotovo sav višak novca ulažu. Kada je njihova ušteđevina dostigla milion funti, doneli su odluku da prestanu da rade - Alan je tada imao 40 godina, a Kejti samo 35.

Njihova priča je deo šireg pokreta poznatog kao FIRE (Financial Independence, Retire Early), koji zagovara finansijsku nezavisnost i prevremeno penzionisanje. Ovaj pokret je pre petnaestak godina bio gotovo nepoznat koncept, dok je danas prerastao u globalnu zajednicu sa blizu milion članova samo na Reditu.

Osnovna ideja pokreta je jednostavna: živeti ispod svojih mogućnosti, agresivno investirati i omogućiti sebi odlazak u penziju znatno ranije od proseka. Ipak, realnost je za većinu ljudi znatno teža. Visoki troškovi života, skupe nekretnine i krediti razlog su što se u zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a prosečno doba penzionisanja i dalje kreće oko sredine šezdesetih godina.

Život na Baliju sa 44 godine

Uprkos izazovima, postoje i oni koji uspevaju. Jedan od primera je Ejmi Minkli, učiteljica iz SAD koja je u penziju otišla sa 44 godine. Radila je u međunarodnim školama u Japanu, Singapuru, Indiji i Tajlandu, gde je mogla više da zaradi, dok su troškovi života bili niži nego u Teksasu. Tokom godina je živela skromno, delila je stan sa cimerima, retko kupovala luksuzne stvari i nije posedovala automobil.

Danas živi na Baliju, gde joj penzija omogućuje viši životni standard nego u Americi. Stručnjaci ipak upozoravaju da je FIRE i dalje ostvariv, ali sve teže izvodljiv u današnjim ekonomskim uslovima.

Sve više ljudi, kažu, ne želi ekstremna odricanja, već traži ravnotežu između posla i privatnog života. U tom kontekstu postavlja se i važno pitanje: ako neko rano ode u penziju, ali pritom izgubi zdravlje, prijatelje ili osećaj svrhe, da li takav cilj uopšte vredi?

Zbog toga se deo zajednice okreće blažim varijantama, poput takozvanog “Barista FIRE-a”, gde se deo troškova pokriva prihodima od investicija, a ostatak kroz honorarne i manje stresne poslove.

Bonus video:

(Espreso/Dnevno)