KRITERIJUM ZA INVALIDSKU PENZIJU JE BLAŽI ZA OVU GRUPU LJUDI: Iz PIO fonda razjasnili SVE NEDOUMICE

Glas osiguranika je na svojim stranicama više puta objašnjavao postupak ostvarivanja prava na invalidsku penziju. Međutim, pitanja čitalaca i stranaka pokazuju da jedan deo postupka nije tako detaljno i jasno objašnjen.

Ostvarivanje prava na invalidsku penziju prilično je specifično. Postupak se odvija u više faza, a obaveze podnosioca zahteva postoje u svakoj od njih. U ovom članku pokušaćemo da ih detaljnije objasnimo.

Kao što je poznato, pravo na invalidsku penziju ostvaruje se u slučaju nastupanja osiguranog slučaja invalidnosti. On postoji kada kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti zbog promena u zdravstvenom stanju koje su prouzrokovane povredom na radu ili van rada, bolešću ili profesionalnim oboljenjem, a koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.

Do izmena propisa 2003. godine za ostvarivanje prava na invalidsku penziju kod osiguranika je trebalo da bude utvrđen gubitak radne sposobnosti samo za obavljanje posla kojim se taj osiguranik u vreme medicinskog veštačenja bavio. Od 2003. propisano je da za ostvarivanje prava na invalidsku penziju kod osiguranika mora da nastupi potpuni gubitak radne sposobnosti. To zapravo znači da osiguranik ne može da nastavi sa obavljanjem svog posla, niti može da obavlja bilo koji drugi posao.

Osim nastupanja invalidnosti, za ostvarivanje prava na invalidsku penziju potrebno je ispuniti i uslove koji se odnose na minimalno trajanje navršenog penzijskog staža.

Zakon kao opšti uslov predviđa da osiguranik mora da navrši minimalno pet godina staža osiguranja da bi ostvario pravo na invalidsku penziju, ali u slučajevima kada je invalidnost nastupila u mlađem životnom dobu taj uslov je nešto niži. Tako je za osiguranike kod kojih je gubitak radne sposobnosti nastupio do navršenih 20 godina života, za invalidsku penziju dovoljna jedna godina staža osiguranja, za osiguranika koji ima do 25 godina života potrebne su dve godine, a osiguraniku koji u vreme nastanka invalidnosti ima manje od 30 godina života za invalidsku penziju potrebno je tri godine navršenog penzijskog staža. Očigledno, uslov staža za ostvarivanje prava na invalidsku penziju znatno je niži od onog propisanog za starosnu penziju za koju je potrebno minimalno 15 godina staža osiguranja.

Zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju podnosi se kada, prema mišljenju lekara kod koga se osoba leči, nastupi takvo zdravstveno stanje zbog koga je radna sposobnost bitno umanjena. Lekar tada sačinjava predlog za utvrđivanje invalidnosti (poznat i kao „obrazac broj 1”) u kome navodi svoj nalaz i dijagnozu. Osiguranik ovaj obrazac – predlog prilaže uz popunjen zahtev za penziju.

Uz predlog se prilaže i odgovarajuća medicinska dokumentacija kojom se dokazuje nalaz lekara. Po pokretanju postupka od stranke može da se zatraži da dokumentaciju dopuni, a ukoliko to nije potrebno, zakazuje se veštačenje i upućuje poziv u kome se uvek navodi datum i vreme pregleda. Stranka, po pravilu, lično dolazi na pregled, a tom prilikom može da ponese i dodatnu medicinsku dokumentaciju. Na primer onu koja je sačinjena nakon podnošenja zahteva za penziju. U slučaju da iz opravdanog razloga podnosilac zahteva ne može da dođe na pregled, dužan je da o tome obavesti Fond. Po obavljenom veštačenju sačinjava se prvostepeni nalaz, mišljenje i ocena i dostavlja se organizacionoj jedinici Fonda koja je nadležna za odlučivanje.

U sledećoj fazi postupka donosi se rešenje. U zavisnosti od nalaza, tim rešenjem može da se odbije zahtev za invalidsku penziju, iz razloga što invalidnost ne postoji, ili lečenje još uvek nije završeno pa se ne može pretpostaviti konačan ishod bolesti i radna sposobnost osiguranika. Ukoliko je nalazom utvrđena invalidnost, donosi se rešenje kojim se ta činjenica formalno utvrđuje. Često se može čuti da se ovo rešenje popularno zove „malo rešenje”.

Ova faza postupka je veoma važna a neretko izaziva zabunu. Jasno je da podnosilac zahteva može da podnese žalbu protiv rešenja kojim se zahtev za penziju odbija. Međutim, moguća je i situacija da i osiguranik kome je utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti želi da ospori tu činjenicu. Ovo je najčešći slučaj kod mlađih osiguranika koji su zahtev za invalidsku penziju podneli iz formalnih razloga, zbog dužeg trajanja bolovanja. Oni takođe mogu da izjave žalbu i da traže preispitivanje nalaza iz razloga što žele da nastave sa radom kada im se zdravstveno stanje poboljša. Žalba se izjavljuje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Ukoliko se u ovom roku žalba ne izjavi, rešenje postaje pravosnažno i dostavlja se poslodavcu osiguranika, u slučaju da je on zaposlen.

Posledica pravosnažnosti rešenja kojim se utvrđuje potpuni gubitak radne sposobnosti je prestanak osiguranja. Osiguranik samostalnih delatnosti u obavezi je da prestane da obavlja tu delatnost, a poslodavac zaposlenog u skladu sa svojim zakonskim obavezama raskida ugovor o radu. Osiguranik zatim treba da obavesti Fond o prestanku osiguranja, kako bi se donelo rešenje o invalidskoj penziji. Dakle „malim rešenjem” nije odlučeno o penziji, kako to nekada stranke pogrešno misle. Tek po prestanku osiguranja donosi se rešenje kojim se utvrđuje pravo na penziju i određuje njen mesečni iznos.

Ukoliko je podnosilac zahteva van osiguranja, faza postupka u kojoj se donosi „malo rešenje” se preskače i odmah se pristupa donošenju rešenja o pravu na penziju.

Visina invalidske penzije određuje se na isti način kao i visina starosne penzije, odnosno na mesečni iznos utiču trajanje ukupnog penzijskog staža, kao i ostvarene zarade i naknade zarada u periodu rada.

Međutim, pri utvrđivanju visine invalidske penzije ukupno navršen penzijski staž uvećava se za određeni procenat u odnosu na navršene godine života na dan utvrđenog gubitka radne sposobnosti. Iz tog razloga mesečni iznos invalidske penzije obično je nešto viši od onoga koji bi osiguranik za isti staž osiguranja imao da je ostvario pravo na starosnu penziju. U slučajevima osiguranika kod kojih je invalidnost nastupila kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, navršen staž osiguranja se računa u trajanju od 40 godina.

Treba naglasiti da za profesionalna vojna lica i policijske službenike važe nešto drugačiji propisi od onih koje smo opisali. Naime, kod profesionalnog vojnog lica invalidnost nastupa u slučaju kada postoji potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalnu vojnu službu, a kod policijskog službenika kada postoji potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalno vršenje policijskih poslova. Imajući u vidu specifičnost i zahtevnost policijske i vojne službe, jasno je da je moguće da neko bude nesposoban za takvu profesiju ali da i dalje može da obavlja razne druge poslove.

To praktično znači da je kriterijum za invalidsku penziju za „uniformisana” lica donekle blaži nego za druge. Pored toga, profesionalna vojna lica i policijski službenici za vreme korišćenja invalidske penzije mogu da rade na bilo kojim poslovima ali jedino ne mogu ponovo da obuku službenu uniformu. Ostali invalidski penzioneri nemaju tu mogućnost, odnosno u slučaju da uđu u osiguranje oni mogu da budu pozvani na kontrolni pregled – ponovnu ocenu radne sposobnosti da bi se preispitala ranije utvrđena invalidnost. Izuzetak su korisnici invalidske penzije koji obavljaju privremene i povremene poslove ili su angažovani po ugovoru o delu. Oni se ne pozivaju na kontrolni pregled.

Bonus video:

(Espreso / Glas osiguranika / Prenela: A.P)