PLAKALA SAM DANIMA, NISAM VIDELA BUDUĆNOST! Kako mi je beogradski ginekolog umalo upropastio život!

Lezi. Raširi noge. Podigni noge na sto, a karlicu zabaci unapred. Opusti se.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Jedan ginekološki pregled, koji je za svaku ženu koja brine o svom zdravlju OBAVEZAN, radi se na svaki šest meseci. Minimum. Mada, da se razumemo, na tom stolu, gotovo ni jedna žena ne može da bude opuštena. Jer - da se razumemo, ni jedna tamo ne ide zato što voli...

Zašto žene ne mogu fino da se opuste, i na tom stolu opušteno rašire noge? Jer, nije da to inače ne rade...Zašto? Imam odgovor, a u mojoj priči verovatno će se pronaći još neka žena. Priča je o mom lekaru, traumi koju mi je navukla, ali i povredila me kao ženu. Uz to me je pogrešno lečila, tačnije - nije me lečila uopšte, jer je nije bilo briga za moje bolove.

Osećam konstantan pritisak u jajniku. Probada, seče, boli. Nervira toliko da mi dođe da ga rukama na živo izvučem napolje. Znam da to prehlada nije, jer je u tom trenutku leto, pa jel'te nemam ni gde da se prehladim.

Kod svog ginekologa u Domu zdravlja zakazujem pregled. Po ulasku u ordinaciju detaljno pričam šta mi se dešava. Žena, od čijeg prstenja na rukama i dugačkim noktima na rukama se stresam i dan danas (žene znaju zašto), stavlja rukavice. Ne zna se koja je manje spremna za pregled, ja koja razmišljam o toni zlata na njenim prstima koje će svakog časa da gurne u mene, ili ona koja je toliko isfrusrtirana da je baš zabole da mi pomogne razgovorom da ovo mučenje prođe što lakše.

- Ne fali tebi ništa - kaže kao iz topa. I dalje se žalim na bol. Insisitiram na ultrazvuku a ona me pola sata ubeđuje da meni nije ništa, da nema potrebe za ultrazvukom i da ona to inače ne voli da radi jer je aparat koji imamo u domu zdravlja - star! Insistiram i dalje. Uporna sam. Ne idem dok ne dobijem šta želim. Termin za ultrazvuk je dobijen - dve nedelje kasnije.

Stižem. Drugi sto, drugačiji pregled. Radi mi ultrazvuk. Njena faca odjednom se zamrzava. Počinje da me obliva hladan znoj. Šta mi je? - pitam, i ne dobijam odgovor. Na latinskom diktira nešto sestri, koja podatke sa tužnim izrazom lica unosi u računar.

- Je.ote, šta mi se dešava?

- Pa ovako, kako da ti kažem... - počinje ona. Verovatno nikad nećeš moći da imaš decu. Znaš ti imaš poremećaj, tačnije imaš dve materice, dok NORMALNE ŽENE IMAJU JEDNU. Znači, i ako ikad uspeš da zatrudniš, imaćeš spontani pobačaj odmah. Možda uspeš da rodiš dete posle nekoliko spontanih. Ali znaš šanse su male - govori ona, i dalje arogantnim tonom.

Nimalo umirujuće, nimalo prijateljski nastrojena, gleda me kao da sam niže biće.

Izlazim uplakana. Logično, koja mlada normalna devojka ne bi ovo doživela kao traumu, posebno sa tim pristupom.

Dani prolaze. Zatvaram se u kuću, malo razgovaram. Majka, dečko i najbolja drugarica jedini znaju za moju patnju. Oni me najbolje i razumeju jer znaju koliko obožavam klince, i koliko jedva čekam da imam porodicu. Noću uspevam da zaspim samo uz lekove za smirenje. Danju plačem, i dani mi tako prolaze...

- Ok, ajde prestani. Zašto se oslanjaš na jedno mišljenje? Idemo kod drugog lekara - kaže mi dečko. Uplakana i nekoliko dana kasnije, ulazim u auto i idemo u jednu privatnu beogradsku kliniku. Agonija počinje u čekaonici, a suze liju već sa izgovaranjem prve rečenice.

Žena, moj novi ginekolog, gleda me tužnim očima. Prilazi mi i drži me za ruku, milujući me palcem.

- Smiri se, dušo. To što ti je rekla je veoma okrutno. Iako mi je koleginica nisam na njenoj strani. Postoje žene koje imaju dve materice a koje imaju dvoje, troje, četvoro dece. Teže je, ali nije nemoguće - govori mi tonom koji na mene deluje kao bromazepam.

Priča sa mnom pola sata. Ona je psiholog, prijatelj. Verujem joj. Kaže mi:

- Molim te, lezi da te pregledamo. Ako te nešto slučajno zaboli obavezno mi kaži - govori mi doktorka.