Prosio sam devojku u centru BG. 4 puta. Prvo me izblamirala za sve pare, a onda se desilo... Hm, da vam ne otkrivam baš sve! (VIDEO)

Da li je romantika umrla? Kako ljudi reaguju na njenu pojavu, usred bela dana, usred centra grada? Morali smo da proverimo. Naš novinar je navodno zaprosio koleginicu, a imali smo dva scenarija: u jednom, ona prihvata prosidbu, u drugoj - slama srce kolegi.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

A prolaznici? Stidljivo, sa osmehom, nezainteresovano... Neki u šoku, neki...

Pogledajte kakve su bile reakcije Beograđana:

A evo i kako su naši novinari doživeli ovaj "romantični" zadatak:

ON

Kako vreme prolazi, sve manje je mladih ljudi koji su spremni da se upuste u avanturu zvanu brak. Reklo bi se da u poslednjih nekoliko godina ni jedna svadba ne može da prođe npr. bez trudne mlade.

Čini se da je ova institucija u izumiranju i zaista je sve manje onih koji bi se pred bogom i narodom zakleli na večnu ljubav iz iskrenih namera. Baš iz tog razloga smo se moja koleginica Mara i ja upustili u jednu zanimljivu "ekspediciju" po centru Beograda.

Naime, plan je bio da kleknem ispred nje i zaprosim je, dok bi budno oko našeg kamermana snimalo reakcije prolaznika oko nas. Ostao sam zatečen reakcijama.

Pre početka pohoda očekivao sam da će nas ljudi na ulici blago rečeno gledati kao neke kretene, ali sam se iznenadio...

Većini šetača smo izmamili osmeh, dok su neki bili veoma začuđeni što imaju priliku da vide momka koji je spreman da ispred mase ljudi zaprosi svoju devojku.

Moram priznati da mi je sve to bilo mnogo zabavnije nego što sam očekivao, ali sigurno ako ikada dođe do trenutka da poželim da zaprosim neku ribu, neću to raditi ni na kolenima, ni u javnosti... Jednostavno, nisam novinar koji kleči :) Na stranu moj hejt prema braku, bilo je lepo videti tolike ljude kojima je moj gest bio simpatičan... Ipak ima ljubavi u centru grada :)

ONA

Za razliku od mog cenjenog kolege i nesuđenog verenika i budućeg supruga, s dužnim poštovanjem, ja ne mislim da je u današnje vreme sve manje ljudi spremno na brak.

To jest slažem se da nisu spremni (da malo sam šizofrena nažalost, što ćete videti i u snimku), ali ipak svejedno ulaze u bračne vode. Međutim, nije trudnoća jedini razlog.

Mislim da je u današnje vreme postalo moderno, da ne kažem novokomponovano, udavati se. Kao da je to postala stvar prestiža i utrkivanja, dokaz devojci da je tražena i da vredi, da je na ceni tj. da je "dobra roba".

Jer ko je ona ako nije imala devojačko sa 20 svojih drugarica koje je poslednji put videla pre 10 godina, ko su sve one ako nisu imale majice sa printom "deveruše", ko je ta gospođica koja je jedina imala veo na glavi i malu belu haljinu, a one rajfove sa cvetovima i crne haljine?

Dobro ajde da ne budem na kraj srca, bez toga ne bi zapala u toliku krizu identiteta, ali bez sale rezervisane godinu dana unapred, cvetnog aranžmana u boji mašne na stolicama, fotografa koji je slika dobra dva sata dok je rodbina žvalavi, a nju otkidaju noge u štiklama - bez toga ne bi mogla ni u ludilu.

A tek mladoženja - on bi prosto odlepio bez profita od 10.000 evra!

Tako da su u braku oboje srećni - njoj je pothranjena sujeta, njemu džep.

Ne nisam protiv braka i pravljenja svadbe, ali malo mi je dosadilo da gledam sve isto. Osećam se kao onaj lik iz Mementa, ako ste ga gledali.

Kad dođem na svadbu prvo stojim u redu dva sata ne bi li došla na red da čestitam mladencima, onda se fotkamo, onda ide prvi ples, svi ustanu, tapšu, pa kreće polako cirka, pa čorba, sarmice u vinovom lišću, prase i krompir i onda, naravno, prekid filma.

E upravo takva je moja kvazi veridba sa kolegom i bila. Sve se odvijalo po već dobro utvrđenom scenariju, naravno onom iz holivudskih filmova: rezimiranje našeg zajedničkog života, izjava ljubavi drhtavim teatralnim glasom, klečanje (iako kolega nije novinar koji kleči) i prsten sa lažnim kamenom.

E pa ja hoću pravi! I neću sve po ustaljenom redosledu! Zato sam ga i odbila i to ne jednom nego dva puta, ali bio je baš uporan pa sam morala dva puta i da kažem "Da". Rekoh vam već da sam šizofrena.

I da - bilo je baaaš neprijatno. Ljudi su nas gledali, smejuljili se, čudili, a čak je i nekima isto tako bilo nelagodno kao i nama, pa su okretali glave. Nisu navikli da viđaju ovakve scene u centru grada, ipak se to radi po nekim fensi restoranima i simboličnim mestima sa pogledom...

Bljuc, ipak je semafor kod Doma Omladine mnogo bolji, baš mi je originalan kolega, možda sam malo pogrešila sa onim odbijanjem...

( M.I. / V.Š)