TADIJA JE BIVŠI BESKUĆNIK, NJEGOVA PRIČA LEDI KRV U ŽILAMA: "Spavao sam na ulici na -20 i jeo iz kanti"

Surova životna priča nateraće svakoga da se zamisli nad svojim životom.

Tadiju Simovića majka je napustila kada je imao šest godina, otišla je na njegove oči, a oca nikada nije upoznao. Odlazak majke najveća mu je trauma u životu.

Nakon toga, cela porodica ga se odrekla, pa je završio na hladnom beogradskom pločniku. Uhvatio se lošeg društva, a jedini izvor prihoda bili su mu povremeni nastupi po kafanama.

- Hvala svim divnim ljudima koji su mi u životu na bilo koji način pomogli. Prethodnih dana mi se javio veliki broj ljudi, a mnogi od njih pomogli su mi u vidu hrane, smeštaja, prevoza... Svi oni su želeli i žele da ja uspem – rekao je Simović, a potom ustao i poklonio se svim dobrim ljudima.

Ispričao je da je u hraniteljskim porodicama završavao sticajem različitih okolnosti. Oca nikada nije upoznao, iako mu je više puta upućivao javni apel preko televizije. Kaže da je rođen 1997. nakon čega je odveden u Centar za socijalni rad u Smederevu.

- Ujak je odveo mene i moju majku u Centar za socijalni rad i ostavio nas tu. Veliki deo priče fali, a oko moje pete godine dospevamo kod bake koja nas je primila. Odlazak majke desio se oko moje šeste godine i strašno me je boleo. Dok je odlazila rekla je: „Držite ga da ne krene za mnom“ – priča Tadija u „Novom vikend jutru“.

Kaže da su za njega u kraju govorili da je nenormalan i hiperaktivan, a beg od svega uglavnom je tražio u pevanju.

- Nisam znao zašto me je majka ostavila, tek posle 12 godina mi je rekla da je želela neki drugi život, život bez mene – priča Tadija.

U školskom periodu i adolescenciji, kako kaže, hteo je da se ističe u svakom smislu. Išao je prljav, bežao sa časova, uhvatio se lošeg društva i zajedno sa njima pravio probleme. Društvo mu je govorilo rečenicu koja je potom postala njegov moto: „Nemaš šta da izgubiš“.

Nisam se drogirao niti sam kockao, jesam pio, krao sam, uglavnom gruposti. Ja se toga stidim i želim da mladima poručim da takve stvari ne rade! Taman sam se posle toga smirio, našao devojku, verio je, počeo da živim kako treba – policija me je uhapsila zbog krađe! Preplakao sam 52 dana koliko sam proveo u pritvoru.

Kaže da je u Mitrovici, u pritvoru, bio omiljen i među zatovrenicima, i među čuvarima i pripadnicima MUP. Svakodnevno im je, kaže, pevao i spremao hranu.

- Vidite, nije loše u zatvoru. Imate kantinu, možete da kupite cigare, smeštaj, hrana je odlična i nemoj da neko priča da hrana ne valja! – priča kroz smeh Tadija.

U periodu kada nije imao ni hraniteljsku porodicu ni krov nad glavom, spavao je, kaže, kod glavne železničke stanice.

- Teško je, spavaš na asfaltu na minus 20, jedeš sendviče iz kante, policija te legitimiše. Sreća je što sam imao prijatelje kakve sam imao i ljude koji su mi bezuslovno pomagali – kaže Tadija.

Tadija je, inače, u međuvremenu postao kuvar. Danas ima suprugu i devojčicu od godinu i po dana.

Bonus video:

(Espreso/Pink.rs)