Zašto smo ODBACILI neke reči misleći da su HRVATSKE? ŽLICA, KAZALIŠTE, KRUH i OBITELJ su NEKE OD NJIH

Kazalište, žlica, kruh, obitelj... samo su neke od reči za koje većina Srba veruje da su izvorno hrvatske. Pa je to i razlog zbog čega ih retko srećemo u srpskom govornom i pisanom jeziku. Ali istina je zapravo drugačija.

Vrlo često se za reči kao što su kazalište, nazor, pozor, žlica, obitelj, vrhnje, prilježno, zrakoplov i druge navodi da su hrvatske. Međutim, ako pogledamo natrag u istoriju jezika, ali i ne tako davno, ako otvorimo dela naših najvećih srpskih književnika, videćemo da se mnoge od ovih reči nalaze u njihovim delima. Isto tako, ne moramo se baviti samo savremenim književnim jezikom – mnoge od pomenutih reči nalaze se u različitim srpskim narodnim govorima. Takođe, mnogi su srpski normativisti nekada predlog nakon smatrali kroatizmom, a posle srpskim ekvivalentom, ali je i ta reč nepravedno izdvojena iz srpskog korpusa. Isto važi za tisuću, dapače i druge - objašnjava za “Blic nedelje” prof. dr Marina Nikolić sa Instituta za srpski jezik SANU.

Interesantno i provokativno pitanje jeste čije su to, zapravo, reči. Naša sagovornica kaže da odgovor pak nije nimalo kontroverzan.

- To su zajedničke reči, nalazimo ih u leksičkom korpusu oba standarda. Namerno kažem standarda, a ne jezika, jer je to istorijski jedan jezik, ali su to dva danas različita standardna jezika – srpski i hrvatski. Mnogi poznati lingvisti ističu da su to politički jezici, a da je u osnovi jedan lingvistički, takozvani vukovski jezik. Šta to znači? U vreme kada su se standardizovali, za svoju osnovu uzimali su rad Vuka Karadžića. Imajući u vidu jedinstvenu (socio)lingvističku situaciju u državama koje su nastale nakon raspada Jugoslavije, važno je napomenuti da je nužno strogo razgraničiti pojmove kao što su: novi standardni jezici koji su tek nedavno nastali (kao što je bošnjački) ili su, možda, u procesu nastajanja (crnogorski). Hrvatski u tom smislu ima stabilniju normu, u odnosu na dva pomenuta, ali se hrvatska jezička norma, osim na leksičkom planu, gotovo uopšte ne razlikuje od srpske - objašnjava dr Nikolić.

“Pogrešna" reč

Ipak, zbog čega za pomenute reči mislimo da su izvorno hrvatske, a srpske su? Zašto smo ih odbacili kao tuđe reči?

- Imam zanimljivu anegdotu povodom ovog pitanja. Naime, jednom prilikom, poznati srpski lingvista, zagovornik teze da hrvatski jezik zapravo ne postoji, te da je to sve srpski jezik, podvukao je u nekom mom radu reč kriterij uz napomenu da je treba izbaciti iz teksta jer je u pitanju kroatizam, a da je naša reč kriterijum! Vidite, sužavanje leksičkog bogatstva srpskog jezika, koje se evidentno desilo, nekada je posledica srpskih, odnosno hrvatskih lingvista. Poznat je slučaj jednog profesora u školi u Hrvatskoj, koji je dobio otkaz jer je koristio reč tavanica umesto hrvatske – strop. Nažalost, pravda je u ovom slučaju bila dostižna tek posle smrti nesrećnog profesora. Nekada su ljudi zbog „pogrešne“ reči gubili glavu, išli na Goli otok, a danas mogu izgubiti i posao - kaže Marina Nikolić.

U jednom trenutku, posebno nakon raspada zajedničke države, a posledično i rastakanja srpskohrvatskog na posebne standarde, neka među najvećim imenima jugoslovenske lingvstike borili su se u Zagrebu da dokažu i pokažu koliko su velike razlike između srpskog i hrvatskog jezika.

- Sledstveno tome, izlazili su i razlikovni rečnici, doduše sa mnogo grešaka i nepreciznosti. Naravno, nećete čuti u srpskom standardu sustav, uvek će biti sistem, ali razinu umesto nivoa možete svakodnevno. Još jedan razlog može biti taj što su u srpskom standardu reči poput vrhnje geografski markirane, odnosno ne koriste se na celom jezičkom prostoru, pa zato mnogima ne zvuče kao da su deo srpskog jezika. Kruh, hrenovke i grah zajedničke su reči, danas češće u zapadnom delu srpskog jezičkog prostora, ali ih svakako ima u srpskim dijalektima i veoma su žive i aktivno se upotrebljavaju. Svemu u prilog možemo završiti jednim Njegoševim citatom: Sve se čovjek bruka za čovjekom; gleda majmun sebe u zrcalo - kaže prof. dr Nikolić.

Negovanje jezika

Zanimljivo je da smo pomenute reči u većini odbacili smatrajući ih pogrešno hrvatskim, ali bez rezerve prihvatamo mnoge anglicizme, recimo.

- Srpski jezik, za razliku od recimo slovenačkog, pa i hrvatskog, otvoren je za strane uticaje. Neki od razloga za čuvanje reči slovenskog porekla leže u tome da su slovenački i hrvatski narod bili okruženi drugim jezicima, pre svega nemačkim, i da su se na taj način čuvali od asimilacije. Njihovi govori su nekada bili jezici slovenskih naroda Austro-Ugarske, dakle u dugotrajnom kontaktu s nemačkim jezikom. Srpski jezik nije imao takvu vrstu spoljnih faktora koji bi uticali na stepen promena, odnosno priliv novih reči. Ne treba na silu uvoditi, niti izmišljati nove reči, ali treba biti oprezan prilikom upotrebe pozajmljenica, posebno u stilovima ili jezičkim situacijama gde to nije neophodno ili potrebno - kaže sagovornica “Blica nedelje”.

Na koji nacin bi trebalo da negujemo srpski jezik, pitamo našu sagovornicu, a da poput Hrvata ne moramo, često i na silu, da izmišljamo nove izraze za nove pojmove?

- Srpski jezik se neguje na više načina. Pojedinačno - čitanjem, govorenjem, recitovanjem, ličnim angažovanjem na polju lingvističke kulture, pa i učenjem stranih jezika, jer ste tu suočeni sa prevođenjem i bogatstvom sinonima u različitim jezicima, pa i u svom maternjem. Institucionalno – jezik se čuva jasnom i stabilnom jezičkom politikom, u kojoj partneri treba da budu lingvisti i institucije koje se bave maternjim jezikom i donosioci odluka, koji sprovode jezičku politiku i pružaju potporu jezičkom planiranju, podstičući naučne, obrazovne, kulture institucije, prevodilačke, strukovne, izdavačke organizacije i slično - zaključuje prof. dr Marina Nikolić.

(Espreso / Blic)