Proveo sam dan s DŽANKIJEM na ŠEMI: Drogirao se na moje oči, a meni je bilo muka... (FOTO) (VIDEO)

U ovom tekstu nećemo držati lekcije o štetnosti heroina. Niti vam pomoći da prepoznate prve simptome zavisnosti. Ako to ne znate, već ste u problemu. Kao i naš sagovornik.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Ð. znam iz kraja, osnovne i srednje škole. S basket terena, na kojima nam je “prodavao” finte s treninga.

Poslednjih 15 godina znam ga kao lokalnog narkomana. Uvek u istoj prljavoj jakni, prevelikoj za skelet u koji se pretvorio. Uredno mi se javi kroz krezavi osmeh dok se užurbano tetura skoro sklopljenih kapaka. Neretko sam se pitao kuda ide i kako li izgleda jedan dan iz njegove vizure.

Danas je pristao da mi pokaže (za dve crvene, koje mi vraća već koliko sutra).

Deset je sati ujutru i vozimo se autobusom ka Dedinju. Naselje koje većini ljudi simbolizuje život na visokoj nozi, raskošne vile i rezidencije.

Narkomane Beograda asocira isključivo na jedno mesto: Zavod za bolesti zavisnosti “Dr Teodor Drajzer” ili kako je mnogi od njih zovu - zzbz. Tu počinje i priča mog sagovornika i vodiča na izletu u nešto drugačiju svakodnevicu.

Ulazimo u kliniku na čijem se ulazu već formirao red živopisnih likova.

Primećujem da su svi dobro raspoloženi. Je li ovde uvek ovako zezanje?

Ð: "Ma joook buraz, to su likovi na programu održavanja metadonom. U prevodu, nema im pomoći, lečili ih trista puta i jedino što mogu je da im pišu recept za metadon. Dakle nije lečenje, nego u fazonu: evo drogirajte se metadonom, da ne kradete za dop. Tako ja to vidim. A veseli su jer će sad sestra da proziva što znači da će da dobiju sledovanje... Što opet znači da će da uskoro da se "srede". Samo gledaj tebra kad krenu da zveckaju bočice..Kao Pavlovljev refleks, jebote".

Ne mogu da ne primetim da većina ima žutu, skoro narandžastu boju kože.

Ð: "Aaa, pa to im je od "Cece". Hepatitis C iliti Ceca! Čekaj me tu, idem da se proguram da vidim šta se dešava".

Dok ga posmatram u gomili provaljujem da se i on utopio u sveukupno žutilo lica. Ne želim ni da ga pitam da li je zapatio nešto, jer bi to odvelo priču u sasvim drugom smeru.

Vraća se s dve bočice. Dok većina prisutnih “eksira” svoje, on ih gura u džepove i kreće ka govornici koja se nalazi u holu same klinike. Naravno, pitam za razlog.

Ð: "Pazi, ja jesam na metadonskom programu, ali ne "cepam" se time. Imam recept, s kojim me boca u apoteci izađe oko 500 din. Znam i par likova koji gotive taj rad. Neki klinci i jedan "tašna-mašna" batica. Valjam im jednu bočicu za 3-4 soma dinara. To su mi taman pare za "šemu". Izvini, pare da kupim heroin (smeje se). Taman carevi instalirali govornicu ovde, čim uzmem ovo sranje, zovem lika da mu zavaljam, pa onda idemo do "lerdija". Dodam još soma dinara i taman imam za "akciju". To ti je u suštini kao u svakoj radnji, kupiš nekoliko sra.a i dobiješ jedno sranje gratis. Jedna lutka (polutka, pola grama) je soma dinara, znači ja mu dam pet soma i dobijem pet polutki. Plus jedna gratis, jer je "akcija", tebra!"

Sve više mi citat iz "Rana" zvuči realno, "gudrovina zaista jeste privredna grana u ekspanziji".

Ð: "Čeka nas već ortak da uzme met, pa idemo do lika, već sam nas najavio. Samo ćeš me ti sačekati negde sa strane, jer ne gotivi kad mu dolazim sa ljudima koje ne zna".

Već na sledećem ćošku, nakon izlaska iz Drajzerove, čeka nas momak, lepo obučen, koji se ni po čemu ne izdvaja od prosečnog, normalnog dečka iz komšiluka. Ð. i on u par pokreta razmenjuju novac i bocu metadona i nastavljamo dalje. Sad već mnogo bržim korakom, primećujem.

Ð: " Žurimo tebra jer... Pa, svaki koman će ti reći, čim imaš kintu u rukama odmah ti je malo bolje jer znaš da ćeš da se središ za par minuta. Psihološki momenat, bemliga".

Pitam ga kako se oseća kad je u krizi, a kako je kad se sredi. Klasična pitanja koja biste postavili jednom "uživaocu". Da li je to zaista uživanje?

Ð: "E pa sad, teško je to objasniti... Pogotovo nekom ko je strejt i nema veze s ovom pričom. Opet ću reći nešto što je kliše jebiga... U početku zaista jeste uživanje. Ali vrlo brzo ti se to pretvori u cimanje, bolove i probleme. Ali nekako najpribližnije da objasnim, da bih se ja osećao kao ti ili bilo ko, moram da se odradim. Kao neki lek mi sad dođe. Da se ne bih raspadao od bolova, srao u gaće, slinio i osećao se kao krpa, moram da uzmem.

Evo zamisli, da ti nešto sedi na grudima, ne možeš lepo da udahneš, jezivo ti je hladno i na plus pedeset, svaki pokret je napor i još osećaš bolove u delovima tela za koje nisi znao ni da ih imaš. Plus svako ima neki svoj trip koji mu posebno smeta, npr. neki gadan ukus u ustima, ili onaj fazon kao trema, leptirići u stomaku. Samo zamisli da su leptirići neki lešinari koji ti kljucaju stomak iznutra.

Ne znam brate, odvratno mi i kad pričam o tome, odmah mi se vraća sve to. I sad zamisli da imaš lek koji ti u sekundi taj osećaj pretvori u neko stanje olakšanja, odmah ti bude toplije, lepše i misli ti se srede. Kao da skontaš, e pa imam rešenje za svaki svoj problem. I tako svaki dan, svaaki put! Smaram sad s ovim, ali hoću da ti nekako približim to stanje. Da mi je neko prvi put kad sam uzeo, dao i da osetim šta znači zikra, pa ne bih buraz, NIKAD!"

Pokušavam da zamislim količinu neprijatnosti koju mi je opisao, i koliko god se trudim, vidim da na njegovom licu i u njegovim pokretima zaista ta nelagodnost ostavlja traga. Jasno se vidi da je Ð. u strahu od apstinencije. Dok razmišljam o tome on mi nestaje s vidika i u tri laka koraka zamiče u prolaz između dve zgrade. Vraća se za minut, i s osmehom mi pokazuje glavom prema jednoj od stambenih zgrada.

Ð:"Sad ćeš malo da mi asistiraš...(smeh). Nemoj odmah da se cimaš, nije ništa strašno, samo stani na stepenice i bacaj pogled. Čisto da nam ne bane neko dok cepam ovo. I ne brini, neću ni da krčkam, samo ću da izvučem par linija. Nezgodno je za novine da pišeš sad o krvi, špricevima i tim sranjima. Pazi, ko se roka u venu, taj se samo roka, retko imaš da neko, da kažem, kombinuje dve metode. Osim kad je baaaš u frci. Ovo je recimo najlakši metod, jer možeš bilo gde i ne treba ti ništa od opreme".

Zubima kida vrhove kesica i istresa na flajer koji je uzeo iz nečijeg sandučeta. Bus plus karticom pritiska i mrvi sadržaj koji je istresao dok se ne pretvori u fini oker prah.

Ð: "Ovo ti je kao gram. Kažem kao, jer ti niko nikad neće dati pravi gram, uvek je to skraćeno. Tipa, 0,70 ili 0,80 u najboljem slučaju. Još kad računaš da je robu "sekao", opet u najboljem slučaju paracetamolom ili kombinovanim praškom umesto baze, ne dobiješ baš mnogo dopa. Tako da ti ja i nisam mnogo navučen po toj logici (smeh).

Iscrtao je četiri veće linije i " izvukao" ih za par sekundi. Smotani papirić i prazne kesice baca na pod, gde već stoji nekoliko sličnih stvari. Što znači da se ova zgrada često koristi kao štek.

Već na izlazu pali cigaretu i polako skida jaknu. Jasno se vidi da mu je lakše na više načina. Posle par minuta kapci mu padaju na pola koplja, počinje da se češe, a zenice mu se pretvaraju u tačkice. Počinje da priča tri priče u isto vreme, klati se i lagano mi ide na živce. Postaje mi jako neprijatno dok nas ljudi u prolazu gledaju, želim da im na neki način dam do znanja da nisam kao on, nisam iz te priče...

"Bacam" izgovor kako žurim bilo gde, i rastajemo se. Srešću ga već sutra u kraju, i on i ja ćemo se ponašati kao da se ovaj dan nije ni dogodio. On jer mi "dođe" dve crvene, ja - jer sam licemer koji ne želi da ga mešaju s "takvim" likovima...

(N. K.)