"OTEO MI JE DETE I DOKUMENTA": Hrabre žene koje su pretrpele nasilje otvorile dušu za Espreso, NJIHOVE REČI BOLE!

Pre 22 godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija 25. novembar proglasila je za Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Simbolično, 25. novembar je odabran kao sećanje na brutalno ubistvo sestara Mirabal, političkih aktivistkinja, koje se dogodilo 1960. godine u Dominikanskoj Republici.

Svrha proglašavanja ovog Međunarodnog dana je podizanje svesti o činjenici da su žene širom sveta žrtve seksualnog, fizičkog, psihičkog, porodičnog nasilja, zlostavljanja i mnogih drugih oblika nasilja.

Prošlo je više od dve decenije otkako se taj dan našao u Kalendaru svetskih dana, ali u praksi cilj nije u potpunosti ispunjen. O nasilju nad ženama u Srbiji se više ćuti, jer i same žrtve nisu dovoljno osnažene da progovore.

Sudske procedure, strah od osude okoline, finansijska zavisnost, narušeno mentalno zdravlje kao posledica dugogodišnjeg nasilja i ucene, samo se neki od razloga za produžetak agonije.

Ali, pitanje se samo nameće - da li je bilo koji razlog dovoljno "dobar" za ćutanje?

Od početka godine u našoj zemlji ubijeno je 18 žena. Prethodnih godina taj broj je bio veći. Crna statistika ne treba i ne sme da bude parametar za nasilje, jer je femicid ekstremna forma rodno zasnovanog nasilja.

Koordinatorka sigurne kuće Vesna Stanojević kaže za Espreso da je u odnosu na 2020. godinu i period pre pandemije više žena zatražilo smeštaj u Sigurnoj kući.

- Prošla godina je kod nas bila relativno mirna i bez obzira na koronu nismo imali veći broj žena koje su prijavljivale nasilje. Naprotiv, imali smo manji broj iako imamo 24 časa otvorenu liniju. Međutim, preko tog telefona više smo informacija davali vazanih za koronu, gde mogu da odu, ko će da ih leči... Dakle, više ta opšta pitanja vezana za zdravlje. Imam utisak da su se u tom periodu prošle godine žene i muškarci koji su nam se javljali više bavili zdravstvenim stanjem, nego problemima u vezi nasilja. Svi znamo da je na neki način krenula priča da će broj nasilja da se poveća, jer parovi koji nisu u dobrim odnosima treba da žive u istom prostoru zatvoreni u to vreme zbog izolacije i lokdauna. To se objektivno desilo nije , ali se zato povećao broj žena koje su se nama obratile za pomoć u vezi konsultacija za pružanje advokatskih usluga , usluga prihoterapeuta..., objašnjava Koordinatorka Sigurne kuće i dodaje:

- Sve ono što se u prošloj godini ćutalo i prećutkivalo, sve ono loše u partnerskim odnosima ili bračnoj zajednici, ove godine je došlo do izražaja. Mi smo od početka godine imali povećan broj poziva, povećan broj žena koje su tražile smeštaj u Sigurnoj kući i povećan broj prijavljenog nasilja. Letos je bilo dosta teško kada se povećalo interesovanje za smeštajem u Sigurnoj kući. Situacija je bila takva da mi objektivno skoro nismo mogli da zadovoljimo potrebe svih onih koji su tražili pomoć. Na kraju smo, naravno zadovolji, jer se veoma trudimo da ni jedna žena koja treba pomoć ne ostane bez te pomoći. Sigurne kuće su skoro pune, što ne znači da ne možemo da primimo ženu kojoj je potrebna pomoć.

Svaki oblik nasilja je nasilje

Borba protiv zlostavljanja nežnijeg pola, sudeći prema izveštajima, i dalje je jedan od najvećih izazova društva. Postoji nekoliko oblika nasilja koji su u najvećem broju slučajeva usko povezani.

Nasilje nije "samo" modrica, polomljena ruka ili fraktura lobanje. Svemu tome često prethode i oni oblici nasilja koji nisu vidljivi golim okom, ali su žrtvi itekako bolni.

- O fizičkom nasilju se najviše i najčešće priča jer je najvidljivije. Kada ugledate prebijenu i povređenu ženu koja završi u bolnici ili lekarskoj ambulanti shvatite koliko je to teško. Međutim, o psihičkom nasilju koje prethodi fizičkom manje se priča, a to je podjednako težak oblik nasilja kao i fizičko. To je takođe krivično delo. Psihičko nasilje znači da vas neko po ceo dan vređa, verbalno napada, omalovažava, preti vama i vašim roditeljima... Ima žena koje ne prijave psihičko nasilje dok ne dođe do fizičkog. Tek onda kada prijave fizičko pomenu psihičko nasilje i ispostavi se da je žena takav vid nasilja trpela godinama, napominje Vesna Stanojević i dodaje:

- Treba pomoći svakom ko trpi nasilje. Ali, ako se o nasilju ćuti i godinama trpi, ako žena koja na pitanje otkud joj modrica na oku odgovori da je pala ili da su je udarila vrata od ormara nikada neće dobiti pomoć, jer o nasilju se mora pričati.

Koordinatorka Sigurne kuće napominje i da je materijalno nasilje jedan od najvažnijih obilka nasilja.

- Nasilnik obično, u onom prvom mesecu pažnje i težnje da se ostvari dobar brak, kaže ženi da ostavi posao i da bude kod kuće, a on će da zarađuje. Naravno, to kratko traje. Žena ga posluša, ostavi i prijatelje, ostane sama i tako postane odličan objekat za demonstraciju moći i kontrole koju nasilnik nad njom sprovodi. U tim momentima se pojavljuje ekonomsko nasilje. Kada još dođu i deca i kada on treba da obezbedi sve što je potrebno jednoj porodici, sledi ono: "Ja to ne mogu, mnogo trošiš, gde trošiš". Onda se svaki dan iznos koji daje smanjuje. Iz ovog teškog oblika nasilja proističu i drugi oblici nasilja, ističe Vesna Stanojević.

- O seksualnom nasilju se najmanje priča, jer nažalost malo žena prijavljuje ovaj oblik nasilja. Razlog za to je uglavnom taj što znaju ili pretpostavljaju da im se neće verovati. Taj odnos prema ženi kada je seksualno nasilje u pitanju, kod nas je vrlo diskriminatorski. Uvek ćete čuti " da ona nije nosila kratku suknju i dekolte to joj se ne bi desilo" ili "ona provocira svojim izgledom"... To je opravdanje za većinu muškaraca da kažu "pa šta si tražila, to si i dobila". Zato žene izbegavaju o tome da pričaju i vrlo mali broj žena prijavljuje. Čak i žene koje prijave prolaze kroz razne torture. Žena koja je preživela najteži oblik nasilja, silovanje, prvo ode u policiju na ispitivanje, onda kod ginekologa, tužioca, sudija, advokata koji brane silovatelja i na sve načine pokušavaju da diskredituju ženu u svakom smislu... Objektivno se onda postavlja pitanje da li bi i koja žena uopšte mogla to sve da podnese. Mi pričamo već 20 godina da je to nedopustivo, ali ništa se ne menja. Tu ima i mladih devojaka i, nažalost i dece, a u celoj toj priči žene odustanu i pokušaju da zaborave. Mali broj njih ide na terapiju, koja je možda i najbolja varijanta, kako bi se ukazala stručna pomoć psihologa ili psihijatra. To su sve pokušaji zaboravljanja, ali, podvlačim, nikada se ne zaborvlja! Na primer, mnogo godina nakon Drugog svetskog rata jedna grupa žena je progovorila o silovanju u tom ratu. Što je nasilje teže, o njemu se teže priča, a pritom ne znaš sa sigurnošću da li će te sagovornik razumeti, navodi Koordinatorka Sigurne kuće.

U poslednje vreme u javnost je izašlo nekoliko optužbi za seksualno nasilje poznatih ličnosti. Osumnjičenom i žrtvi presuđivalo se bez suđenja. Da li su te presude i komentari na društvenim mrežema i u medijima ženama olakšale ili otežale put prijavljivanja nasilja?

- Slučajevi optužbi za seksualno nasilje koji su izašli u javnost nisu osnažili žene da prijave nasilje. Mi smo došli u situaciju da se svi inkriminisani silovatelji izvuku. Mislim da ti slučajevi nisu osnažili žene, naprotiv. Mislim da će mnoge žene ćutati, jer će reći: "Kad nije uspela ona koja je javna ličnost, kako ja da uspem?! Samo ću se iskompromitovati, a neću uraditi ništa." Nažalost, na osnovu svega onoga što vidimo, smatram da su žene kod nas još uvek bića drugog, trećeg i petog reda što je potpuno nedopustivo, zaključuje Vesna Stanojević.

- Moja poruke ženama je da ne trpe nasilje i da ga što pre prijave. Ne mislim da je jednostavno prijaviti nasilje, jer znam kroz iskustvo, rad sa ženama i znam kroz šta sve prolaze. Prijaviti nasilje je velika odluka. Žene žrtve nasilja znaju da ukoliko prijave nasilnika će još gore da prođu. Mogu da prijave nasilnika i da nestanu iz njegove okoline. Zato su sigurne kuće veoma bitne, da se sklone dok se ceo taj postupak ne završi. Međutim, nemaju sve žene uslove za to. Mnogo žena trpi nasilje, a da to ne znamo jer nemamo uvida puno u te male sredine gde se žene isključivo oslanjaju na svoje partnere. Ako ne prijavite nasilje policiji ili Centru za socijalni rad, ispričajte o nasilju koje trpite nekome. Drugarici, komšinici, rođaku, nekome u koga imate poverenja. To što se dešava treba ispričati i podeliti, lakše ćete zajedno izaći iz problema, jer četiri oka bolje vide i mogu više. Ako se nasilje ne prijavi, nikada se neće prekinuti. Nikada nasilnik sam ne prekine. Ako ga žena ne prijavi to je sudbina za ceo njen život, poručuje za kraj razgovora Koordinatorka Sigurne kuće Vesna Stanojević.

Kada princ iz bajke postane razjarena zver

Žene iz Sigurne kuće u Beogradu otvorile su dušu i za Espreso ispričale pakao kroz koji su prošle kao žrtve nasilja svojih muževa.

"Posle nekoliko meseci braka sam postala žrtva nasilja I to sam trpela još deset meseci, nakon čega mi je 13.02.2021. godine oteo dete I sva dokumenta. Imam sina od 14 meseci. Trpela sam psihičko i fizičko zlostavljanje. I na početku je pokazivao naznake potencijalnog zlostavljača. Od početka braka je manipulisao sa mnom, a ja sam to kasnije I shvatila. Majka, moj najbolji drug I rođak znali su kroz šta prolazim i pružali su mi podršku. Teško je da se oslobodite uloge žrtve, koju je nasilnik napravio od vas, izgubljeno je samopoštovanje. Prelomni trenutak kada sam odlučila ga napustim nasilnika dogodio se kada me fizički napao i oteo sina. Nakon toga I prijave policiji, čekala sam četiri i po meseca da policija dovede moje dete i onda sam sa detetom došla u Sigurnu kuću zbog bezbednosti. Ovde se osećam zaštićeno i zahvalna sam na tome. Poruka ženama je da čim osete prvu ljubomoru, posesivnost I agresiju, treba da se odluče na raskid I da ne misle da će se poboljšati", ističe jedna od žena smeštenih u Sigurnoj kući.

"Žrtva nasilja sam postala pred kraj braka, krajem 2020. godine. Imam dvoje dece. Nasilje je kulminiralo od kada je počeo da uzima alkohol I psihoaktivne supstance I potpuno mesec dana promenio ponašanje prema meni I svima ostalima. Mesec dana sam bila žrtva nasilja i preokreta u ponašanju. Trpela sam psihičko, emotivno, ekonomsko, a pred kraj I fizičko nasilje. Na početku veze i braka nije pokazivao naznake nasilnika. Na početku se prema meni odnosio sa uvažavanjem i poštovanjem i bilo je sve kako treba. Njegovi roditelji, pa I prijatelji su trpeli njegovo nasilje, kao I ja. Imala sam podršku porodice i prijatelja. Mene su nadležne službe ohrabrile da prijavim nasilje, a poziv policiji je usledio od komšiluka. Kada ga je policija odvela, ostala sam sama, spakovala sam stvari i došla u Sigurnu kuću. Bila sam usredsređena samo na to da njega eliminišem iz svog života što pre, osećala sam strah I tražila bezbedno mesto. Mnogo mi znači podrška koju sam dobila u Sigurnoj kući, ne postoje reči kojima bih to mogla da iskažem, kao I sve ovo što sam ovde uspela da ostvarim I povratim samopouzdanje. Moja poruka ženama je da je u prvim naznakama nasilja veoma bitno da radi sebe I svoje dece to prijave I napuste nasilnika dok na vreme", kaže za Espreso druga žena koja je kao žrtva nasilja došla u Sigurnu kuću.

Važni telefoni za podršku ženama žrtvama nasilja:

Savetovalište protiv nasilja u porodici - SOS telefon i Sigurna kuća

0800 011 011 besplatan poziv radnim danima 10-19h

011/2769 466 radnim danima 10-19h

062/304 560 noću 19-10h