NE ŽELIM da patrijarha Pavla proglase ZA SVECA! Kad pročitate moje razloge, nećete želeti ni vi!

Nisam ateista, nisam agnostik.

Za par danas slaviću i krsnu slavu!

I još nešto - mislim da spadam u onaj deo planete koje zovu "dobri ljudi". Da, nikom ne želim zlo, pomognem kad mogu, poštujem svoje roditelje.

Stoga bih voleo pre nego me neko proglasi za izroda, anti Srbina, sotonu - da prvo pročita šta imam da kažem.

I sad izgovaram: Ne, ne mislim da patrijarh Pavle treba da postane svetac! I? Šta ćemo sad? Šta sam sad ja?

Koliko će vas da baci kamen na mene, grešnog i bezumnog?

Evo kako moj grešni um razmišlja. U par navrata slušao sam ispovesti brojnih crkvenih lica, što na televiziji, što na internetu, o tome šta se i kako radi u ovoj svetoj instituciji.

Blud, bogaćenje, bahaćenje!

Vladike žive u dvorovima, njihove žrtve se ubijaju, porodice pate, a onda nose pogaču na svećenje tom istom popu! I kakve to veze ima s patrijarhom Pavlom?

Jednostavno je.

Ta praksa je, verujem, decenijama u srpskim svetkovinama, pa je bila ukorenjena i za vreme patrijarha Pavla.

E sad tu postoje dve strane: jedna - da nije znao šta se dešava u srpskim crkvama (što opet nije pohvalno i vrlo je diskutabilno), i druga, zbog koje nastaje ovaj tekst... Da je znao!

A to mi ježi kosu na glavi!

Sveveliko obožavanja njegovog lika uglavnom se svodi na nošenje starih cipela i vožnju tramvajem. Vrlo pojednostavljena, mučenička slika. OK, ajmo sad udarite hejt, ali znam mnogo ljudi koji nose stare, probušene cipele i voze se tramvajem (bez markice), pa im niko ne nameće oreol iznad glave, iako s 10 prstiju hrane svoje porodice, krivljeći kičmu gde i kako stignu.

I šta sad: on je išao tramvajem, ali nije sprečio one budžovane crkvene da se vozaju u mečkama, koje su mogle da nahrane neka gladna usta, vaša gladna usta, koja jedva čekaju da me proglase za jeretika za tastaturom!

Njegov život i rad sigurno zaslužuju poštovanje, ali svetac?! Ma daj! Ne u mojoj crkvi, ne u mojoj glavi! Jer ja sad pričam o njegovom potencijalnom grehu, a vi ga ne možete sasvim osporiti!

I šta imamo? Oreol, ali sa senkom!

I druga, još bitnija stvar: žene volim, žene poštujem, ali nisam neki feminista! No, na jedno moram da ukažem!

Njegove izjave o ženama nisu bile baš na mestu.

“Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće“. “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje“.

“Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje....Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova“.

(Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.)

Ajde da ne komentarišem ovo mnogo. Ipak mi je stalo do nekog mesta, makar za stajanje, u raju.

Ali, ne, nisam za proglašenje Pavla svecem. Da ne bih izgubio i ovo malo vere.

(A. K.)