Gledala sam kako zver vozi psa vezanog za automobil. Plakala sam kao nikad u životu i MRZELA SRBIJU!

Perem kosu, spremam se za posao. Mažem nokte, i u trenucima dokolice, po navici, preko telefona ulazim na Fejsbuk.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Nakon gomile selfija, šerovanih pesama, pametnih i glupih statusa, pažnju mi je privukla slika crvenog automobila koji za sobom vuče nešto, braon boje.

Skidam sliku, zumiram. Tada shvatam da je bolje da to nisam uradila.

Za kola koja su u pokretu privezan je pas - nije u svesti, a kola ga vuku po asfaltu. Suze mi same kreću. Zamišljam, dok one liju, šta taj psić doživljava - ako je uopšte i dalje živ.

Okrećem glavu, i gledam u ležaljku mog psa, mog najboljeg prijatelja. Spokojno spava, trese šape - mora da trči u snu. Trči, igra se, raduje se ljudima, a ni ne sluti koliko oni mogu biti zli.

Neko će možda reći da sam prava plačljivica. Neko će reći "vidi je ova, bolje da razmišlja o deci, a ne o džukelama". To mi nije bitno. Znam zašto plačem. TO JE ŽIVO BIĆE!

Novi Zeland prvi na svetu priznao životinje kao bića sa osećanjima. A mi? Šta mi radimo?

Guramo im petarde u usta, farbamo se auto lakom, i polumrtve vučemo po putu.

U ovim trenucima, slobodno mogu da kažem - MRZIM SRBIJU. Mrzim stoku koja je sposobna da ovako nešto uradi.

Po automatizmu, šerujem sliku na svom profilu da bi to videlo što više ljudi. Prosleđujem i najboljoj drugarici, koja je tu titulu zaslužila kao naveći čovek i veliki ljubitelj životinja.