ZORAN JE JAKO BOLESTAN, POTREBNI SU MU LEKOVI: Jeziva ispovest borca sa Kosova 1999. godine, naježićete se! (FOTO)

Zoran Radisavljević je iz Kuršumlije. On je učestovao na ratu na Kosovu 1999. godine. Materijalno je ugrožen, živi sa starom, bolesnom majkom a isto tako i on ima vise dijagnoza bolesti kao sto su dijabetes, hronicni infarkt mozga, kataraktu oba oka. Živi od socijalne pomoći, sprečen je za rad zbog bolesti.

"Dobio sam poziv za rat dva dana posle pocetka bombardovanja. Odmah sam obukao uniformu, pozdravio se sa majkom sa nekom slutnjom da se više nikada nećemo videti. Ali gospod Bog je hteo drugacije i ponovo me vratio kući i mojoj staroj majci " ispričao je Zoran.

Rat sam po sebi ne donosi ništa lepo već samo strahotu i užas. U ratu uglavnom učestvuju radnici i seljaci. Rekao je da je bilo teško, spavali su pod vedrim nebom, sem ako nekad ne bi naleteti na neku staru praznu kuću.

"O samim borbama ne bih da pricam ali bih izdvojio jedan događaj koji moze da se nazove čudom. Bio.je 3. maj 1999. god dan sv. Vladike Nikolaja. Velimirovića. Tog jutra oko 9 casova ujutru pala je jedna avionska bomba ispred kamiona moje jedinice. Odmah posle nje pala je druga iza kamiona. Promašaj ili namera za upozorenje ko to zna. Bacili smo se u zaklon a geleri su prozujali preko i između nas. Prošlo je neko vreme pošto smo procenili da vise neće nastavljati, ustali smo, a ja sam predložio komandiru da se izmestimo odatle on to nije prihvatio " , dodao je on.

Došlo im je vreme ručka. Uglavnom su svaki dan jeli samo jaja sa obližnje napuštene farme kokošaka, jer vec u to vreme počel slabija hrana i sve ređe su im donosili. Oko 14h pocelo je urlanje aviona od po desetak u formaciji. Krenuli su da ih zasipaju bombama.

"Naša jedinica je brojala 100 ljudi a prostor gde smo se nalazili bio je za bombardovanje veoma mali a za nalažeje zaklona skoro i da nije postojao. Bombardovaje je trajalo punih 12 sati bez pauze...puni avioni su istresali bombe i vraćali se iz istog pravca prazni a dolazili su drugi puni i takav postupak je toliko trajao. Izbacivali su obicne projektile, onda bombe od 2 tone, pa napal bombe. Posle 12 sati usledila je tišina, odlučili smo da trčimo prema nekom putu, a onda smo ostali ukopani " , kazao je Zoran.

Duž puta su videli neaktivirane kasetne bombe. One jedino eksplodiraju na toplotu ljudskog tela. Dalje tim putem nisu smeli, pa su se vratili i pokušali da zaobiđu bombe u širikom luku. Uspeli su u tome.

"Nas desetak smo odlučili da krenemo u tom momentu, ali smo ponovo čuli avione koji su velikom brinom leteli prema nama. Pomislio sam da je sada stvarno kraj. Bacio sam pušku i opremu pored sebe isto su učinili i ostali.Avioni su počeli da ispaljuju projektile i činilo se da ti projektili idu pravo na nas,ali hvala dragom Bogu i sv. Vladiki Nikolaju Velimiroviću bombe su ponovo padale na brdo na kom smo bili " , rekao je on.

Posle tih projektila usledili su mir i tišina. Oni su potražili zaklon za svaki slučaj. Odlučili su da potraže ostale članove, svoju braću saborce. Zoran je bio ubeđen da je pola njih poginulo. Nisu imali ni pojma koliko je eskploziva bačeno po njima. Geleri su im prlolazili kroz uši. Sutradan su uspeli svi da se okupe.

"Pitao sam jednog od naših, koliko nas je poginulo. On mi je odgovorio da nije nijedan. Niko nije bio ni ranjen niti ogreban. Setite se šta sam rekao na početku. To je bio 3. maj dan sv. Vladike Nikolaja. Velimirovića. Kada se rat završio vratio sam se kući i hvala gospodu Bogu ćesto pričam sa majkom o svemu. Za vreme rata ona je bila sam kod kuće. Jednom mi je rekla kada sam je pitao, majko jesi li se mnogo plašila? Pogledala me je i rekla, ne sine nije mi padao na pamet strah, nisam imala kad da brinem za sebe jer sa brinula za tebe. Kad ih cujem da lete prema kosovu samo jedna misao je u glavi, da li su krenuli na tebe sine? Neko vreme smo bili opušteni, a onda je usledio haos " , objasnio je Zoran.

Pojavile su se bolesti. Prvo što se desilo je hronični infarkt mozga. Druga je dijabetes, bolest zbog koje je Zoranu oštećen vid, a i udružen je sa urođenom kataraktom. I treća bolest je post traumatski stres.

" Rekli su mi da će to proći, da je prolazno i da ne brinem. Mi borci smo ispostovali svoju reč, odnosno zakletvu koju smo dali, a to je da ćemo braniti svoju otadžbinu. Ako nama vlast vraća kako ceni i postuje sta smo radili za otadžbinu to se se vidi kao tragovi u snegu. Doživljavamo diskriminaciju na svakom.koraku, mi gladujemo idemo goli, bosi. nemamo lekove, isključuju nam struju,uzimaju kuću i stanove, i naravno udostojili su nas i ostavili nam pravo da plaćamo račune " , ispričao je on.

Zoran je jako bolestan, potrebni su mu lekovi kao i njegovoj majci. Ona je hvala Bogu napunila 82 godine, ali je srčani bolesnik i treba joj slušni aparat. Kuća im prokišnjava, potrebno je mnogo novca da bi se to sredilo. Pored zidova unutra treba da se urade podovi stolarija je takodje takva da bi mogla da se zameni. Namestaj je takodje star i neupotrebljiv

"Ja sam zbog bolesti nemoćan da bilo sta uradim. Mogu li da zamolim ljude ako neko hoće da pomogne i da stavim broj računa za pomoc " , rekao je borac sa Kosova.

Mole se svi ljudi koji mogu da uplate novac na ove račune. Koliko god da uplate Zoran i njegova majka će biti zadovoljni. Možete ga pozvati i na telefon i na taj način se dogovoriti s njim: 061 20 20 712.

Pomoć Zoranu možete pružiti i putem dinarskog računa:

325-9300600089509-49

Bonus video:

(Espreso / Nikolina Jokić)