JA DOLE IDEM SAMO U JEDNOM KOMADU: Doktor Lalević ispričao kako su izgledali Titovi poslednji dani!
Josip Broz Tito, Foto: Printscreen / Youtube

Tito

JA DOLE IDEM SAMO U JEDNOM KOMADU: Doktor Lalević ispričao kako su izgledali Titovi poslednji dani!

Josip Broz Tito je na respiratoru bio zadnjih 68 dana života. Hranu je dobijao infuzijom

Objavljeno:
  • 1

Poznati televizijski voditelj Miroslav Lilić je na današnji dan pre tačno 41 godinu u 15.05, u zagrebačkom studiju izgovorio je: Umro je drug Tito. Josip Broz Tito je na respiratoru bio zadnjih 68 dana života. Hranu je dobijao infuzijom.

– Državnom vrhu važan je ne samo svaki dan, već i svaki sat – kazao je Titovom lekaru Stane Dolenc, moćni šef policije i čovek kojega su mnogi videli kao Titovog naslednika.

Dok je još bio pri svesti, Tito je uporno odbijao amputaciju iako je bilo evidentno da je gangrena zahvatila levu potkolenicu.

Josip Broz Tito je na respiratoru bio zadnjih 68 dana života. Hranu je dobijao infuzijom.

– Čim smo stigli u Ljubljanu, otišli smo pravo u Klinički centar i napravili snimke arterija na levoj nozi, a zatim otišli na Brdo kod Kranja. Pošto je situacija na arterijama bila loša, predložili smo predsedniku operaciju što je on odbio. Mi smo tada pozvali na konsultaciju profesore DeBakeya iz SAD-a i Knjazova iz Moskve. DeBakey je predložio amputaciju, a ako Tito ne pristane na to, ostavio nam je jednu protezu za premošćivanje krvnog suda, s malim izgledima za uspeh.

Kako je on uporno odbijao amputaciju, pokušali smo napraviti premošćenje protezom koju nam je ostavio DeBakey. Ova operacija, kao što se i očekivalo, nije uspela, a on je i dalje odbijao amputaciju. Tek kad je vidio svoju potkolenicu koja je bila plava s velikim plikovima na koži, rekao je ‘radite što treba’ – ispričao je svojevoljno za nedeljnik Express dr. Predrag Lalević, koji je punih 16 godina bio Titov lični lekar.

Tito: ‘Ja dole idem samo u jednom komadu’

Odmah su pripremili salu za operacije i amputirali mu nogu. Isprva se činilo da je sve prošlo u redu i da će Josip Broz preživeti.

– Operacija je protekla bez incidenata i Tito je čak počeo primati posete na intenzivnoj nezi. Posetili su ga i sinovi Žarko i Miša. Već smo razmišljali o odlasku na Brdo kod Kranja kada su počele komplikacije. Najpre s bubrezima, a zatim i druge. Predsednik je bio na respiratoru punih 68 dana. Predviđati koliko je još mogao preživeti da smo mu odmah amputirali nogu bila bi čista špekulacija. Tema smrti nikada nije spominjana u razgovorima, osim što je on, odbijajući operaciju rekao: ‘Ja dole idem samo u jednom komadu’ – rekao je član Titovog lekarskog konzilija, hirurg i anesteziolog.

– Ja sam ga na kraju skinuo s aparata koji su ga držali na životu, ali ni u šali se ne može reći da sam ga ja ubio. Deset minuta pre toga bio je mrtav. Nije mu bilo spasa – rekao je doktor Lalević.

Tito je pre smrti jeo hranu za astronaute NASA-e, koju su mu dopremali iz Houstona.

‘Mi smo bili uz njega do kraja’

Jože Oseli, Titov batler, poznati slovenski kuvar, uz Tita je proveo poslednjih sedam godina njegova života. Za njegovu ishranu brinuo se sve do smrti.

– Teško nam je bilo gledati kako se muči. Bila je to velika tragedija. Mi smo bili uz njega do kraja. Pustili su nas da ga ispratimo kad su ga vozili na patologiju – opisao nam je jednom prilikom Oseli.

Kaže kako Tito nije imao posebnih zahteva što se tiče hrane.

– Mi smo servirali različito meso, različite priloge, salate, sve je bilo na poslužavniku. Nismo mu nikad stavljali na tanjir. Samo je jednom odbio jelo. Donieli smo puževe, a on je rekao: ‘O ne, ja baš ne bih jeo puževe.’ A sećam se jedne anegdote kasnije kad su Jovanka i Tito već bili razdvojeni. Ona je bila na jednoj adresi, a on na drugoj. Bila je to neka večera izvan protokola. On je uzeo nešto malo i rekao konobaru: ‘Šaljite ovo Jovanki.’ Bio je vrlo pažljiv, To je znak da nije htio prekinuti s njom, iako su ga neki političari pritiskali – kaže slovenački kuvar koji se o Titovoj ishrani posebno brinuo pred smrt, kad je završio u bolnici u Ljubljani.

– Išao sam u bolnicu videti gde bi mogli spremati hranu, ali znate kako je to u bolnici – oni spremaju pet hiljada obroka. Izgleda kao da rade na traci. Kuhinja je bila već zapuštena, nisu ništa ulagali u nju. Četiri meseca vozili smo hranu s Brda kod Kranja u bolnicu. Mi smo brinuli za ishranu predsednika i lekarskog konzilijuma.

Moja supruga Metka je sve zapisivala. Ima i danas zapisano koliko je kašičica pojeo za svaki obrok, jer se sve merilo u kalorijama. Kad nije više išla hrana, dobili smo hranu iz NASA-e iz Amerike, konzerve za astronaute. Hranili smo ga dokle god je mogao jesti, a zatim se prešlo na infuziju. Metka se brinula i za uređenje sobe, da bi se prijatno osećao – prisetio se Oseli posljednjih Titovih dana.

‘Ne mogu ja saopštiti da je Tito umro, ne mogu ja to izdržati’

Miroslav Lilić na televiziji Zagreb na današnji dan prie 40 godina pročitao je vijest o Titovoj smrti. Pet meseci ranije iz CK SK obaviestili su ga da će on biti taj koji mora narodu saopštitit vest kad drug Tito umro..

U svojoj autobiografiji ‘Bez reprize’ prodsetio se tih dramatičnih dana. Donosimo odlomak iz knjige.

Često su me pitali jesam li bio svestan posljedica koje će uslijediti nakon što pročitam vest o Titovoj smrti. Jesam li bio svestan da zapravo najavljujem kraj Jugoslavije i sve ono što se u tom kontekstu posle dešavalo? Ne, nisam. Tako nešto nikad mi nije palo na pamet…

Kada sam davao izjavu za seriju o Titu autora Antuna Vrdoljaka, uz ostalo su me pitali jesu li na Televiziji postojale neke posebne sigurnosne pripreme.

Odgovor je bio kratak: nisu.

U državi jesu, a na Televiziji su se odvijale tihe, stručne, profesionalne i ostale pripreme – šta ćemo, kako i kada emitovati. Noću su se montirale emisije o Titu, prilozi, muzika, fotografije. Sve se radilo i dogovaralo na relaciji CK – Puharić – generalni direktor Franko Winter – direktor TV-a Joža Gobac – direktor programa Veljko Knežević – Miroslav Lilić.

Za velike događaju najbolje je angažirati što manje ljudi

Naravno da sam kao odgovorni urednik Informativno-političkog programa bio zadužen za operativni posao. Napravili smo redosled priloga i emisija od prvog dana do pokopa, tačan plan reakcija u svetu i Jugoslaviji. Naravno, dnevne vesti nismo planirali.

Nakon vesti o Titovoj bolesti mnogi su na Televiziji očekivali velike sastanke, dogovore, diskusije, kolegijume… Ali, za velike događaje najbolje je angažovati što manje ljudi, samo one koji će operativno raditi. Zato smo u povodu Titove smrti napravili fenomenalan program, kao i posle tokom rata Program za slobodu.

Prvi veliki rukovodilac iz razdoblja rata i revolucije koji je umro na vlasti bio je Edvard Kardelj. Vest je pročitao Marko Vojković, tadašnji šef Informativnog programa. Tito je, bilo je to 1979. godine, prekinuo putovanje i vratio se u zemlju. Mnogi su očekivali da će sledeći biti stalno bolesni Bakarić, ali on je živeo po onoj narodnoj “Žuti žutuju…” U to vreme Tito je već bio ozbiljno bolestan. Lekar mu je u oktobru 1979. sugerisao da ide što pre u bolnicu jer mu moraju amputirati nogu, ali on je danima odlagao. Želeo je dočekati Novu godinu u Karađorđevu s rukovodiocima svih republika i pokrajina. Tako je i bilo, iako nije ustajao sa stola, osim nakratko.

Nakon dočeka je otišao u bolnicu u Ljubljanu, gde je odmah i operisan. Potom je stiglo saopštenje da je operacija protekla dobro, a nakon dva dana su se pojavile fotografije na kojima je sa sinovima Žarkom i Mišom.

Sve je izgledalo kao da je u najboljem redu. Nakon nekoliko dana počele su komplikacije i svaki je dan stizalo saopštenje lekarskog konzilijuma da se nastavljaju intenzivne mere lečenja…

‘Neka čita Mlakar, on će to puno bolje od mene’

Dana 5. januara 1980. godine pozvali su me u Predsedništvo CK SK. Primio me moj bivši direktor Branko Puharić, tada član Predsedništva, zadužen za informisanje, kulturu, zdravstvo itd. Nisam mogao ni pretpostaviti zbog čega me zove, i to baš u zgradu CK – čuvenu Kockicu.

Predsednica je bila Milka Planinc, sekretar Milutin Baltić. Pre ulaska u njegovu sobu, kao i uvek, poljubio sam ruku njegovoj sekretarici Mariji. Branko je u bio sam u sobi, vrlo ozbiljan. Izmenili smo nekoliko konvencionalnih rečenica, a onda je iznenada rekao:

– Odlučio sam da ti pročitaš vest kada umre drug Tito. Meni je odmah skočio pritisak i počeo sam kukati: “Molim vas, nemoj mene…Ja to ne mogu! Neka čita Mlakar, on će to puno bolje od mene, ja to ne mogu izdržati…”

– Ne dolazi u obzir. To mora imati težinu i drugačije je kad čita urednik Dnevnika i šef programa, nego spiker.

Završio je rečenicom: “To je tako i gotovo.”

Ne moram te uveravati da moraš biti na raspolaganju i spreman dvadeset četiri sata i da ceo program bez potresa pripremiš za funkcionisanje kad se to dogodi. Nema panike, nema puno priče, sve ležerno i diskretno… I naravno, bez noćnih lumperaja i pića!” Odlazim iz Kockice, u glavi mi košmar, srce tuče, razmišljam koga više da žalim – Tita koji umire ili sebe koji od sada više nema privatni život. Pozvao sam jednog po jednog urednika Dnevnika, pa onda spikere i sve važnije novinare. Svima sam objasnio situaciju. Onima koji će se pojavljivati u kadru odmah smo nabavili crna odela, košulje, crne kravate.

Sve je to bilo lako, ali birtija, piće, društvo…?! Negde oko 23 sata toga dana odemo mi kod Drageca na Zelengaj, jedemo i pijemo vodu. Kad je prošla ponoć, počeli smo udarati po svemu i svačemu. Mislim, pa da i umre Tito, neće, dovraga, objaviti saopštenje u ovaj sat. No, Tito je Tito, CK je CK, a Puharić je prijatelj i šef. Nema zafrkancije – nema pića.

Četiri meseca bez kapi alkohola

Od 5. januara 1980. do Titove smrti 4. maja 1980. nisam popio niti jednu jedinu kap alkohola. Znali smo nakon ponoći otići u restoran, ali samo voda… Prolazili su dani, saopštenja, ne znaš šta staviti u program, kako izbeći sumornu atmosferu, prazninu. Narod je bio napet, svi u iščekivanju…

Onda je došla nedelja, 4. maj 1980. Video sam se s Puharićem, koji je tih dana često dolazio na TV oko 11 sati. Došli su i generalni direktor RTZ-a Franko Winter i drugi rukovodioci kuće. Bili smo u SBF-u, u mojoj maloj sobi.

Kaže mi Branko: “Ručaj, ali se odmah vrati na Televiziju!” Tako sam i učinio i došao oko 14 sati. U 15.30 Branko mi je rekao da je Tito umro, da će Tanjug emitovati vest, da se presvučem i budem spreman krenuti u studio.

Ostavili smo dežurnog pored teleprintera da nam odmah donese vest kad je emituju iz Beograda. Puharić je insistirao na tome da moramo prvi u Jugoslaviji objaviti vest kako bi Televiziju Zagreb prenele ostale TV kuće u Europi i svetu. Slika Tita koju ćemo objaviti u pozadini već je pre odabrana. Pozvao sam sve urednike, poredali smo priloge i emisije koje će se emitovati nakon objave vesti o smrti… Sve je u najboljem redu, razmišljam i oblačim košulju, sako, kravatu. I čekam…

Gutao sam pljuvačku, imao sam užasnu tremu…

S režiserom i urednikom Nedeljnog popodneva Sašom Zalepuginom dogovoreno je da kad mu se kaže da prekine emitovanje emisije, odreže sliku na dve prazne stolice koja su bila pripremljena u studiju… Došla je vest i odmah smo prekinuli program. Stoje te dve stolice. Uzeo sam Tanjugovu vijest bez prepisivanja i krenuo prema studiju.

Seo sam na jednu praznu stolicu, gutao pljuvačku i trudio se da ne razmišljam ni o čemu, jer sam imao užasnu tremu.

Gledam u kameru, pali se crveno svetlo, čitam:

– Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije radničkoj klasi i narodima Jugoslavije: umro je drug Tito…”

Pročitao sam vest, gledao još par sekundi u kameru i hteo ustati sa stolica. No, na sav ušas shvatim da na sebi imam plave pantalone koje sam zaboravio zamijeniti crnim!

Ostanem sedeti, režiser me drži u kadru i dodam što mi je prvo palo na pamet: “Poštovani gledaoci, od ovog trenutka Jugoslavenska radiotelevizija započinje emitovanje izvanrednog programa.”

Režiser Mišo Davidović držao me još 10-ak sekundi u kadru i otišao kamerom na Titovu sliku. Tako je to kad vlada uzbuđenje. Ne samo da nisam obukao crne pantalone nego samo pod onim stresom obukao sako Vlade Fučijaša…

I krenulo je… Prilozi, emisije… Insistirao sam na tome da u početku emitujemo nekoliko priloga od 3 do 5 minuta s fotografijama Tita uz muziku. Počeli smo, naravno, onom Đorđa Novkovića Druže Tito, mi ti se kunemo, u izvedbi odličnog Zdravka Čolića.

Program je bio odlično osmišljen

A zatim emisije, uključenja iz Kumrovca, drugih gradova Hrvatske, Jugoslavije, reagovanja svetskih TV emitera, od kojih su mnoge prenosile sliku mene kako čitam vest. Sve je išlo po planu, bez nervoze, panike, na Televiziji nije bilo nikakva dodatnog osiguranja, svi su bili u šoku i tužni… Glupo bi bilo govoriti da nisam bio tužan, iako sam tu vest očekivao kao i svi, ali sad kad je konačno sve gotovo kad je o poslu reč – zašto ne otići popiti…

Javim ja Dragi da nas čeka i u dva posle ponoći zatvorimo kafanu. I pili smo. Ja nakon puna četiri meseca. Napravljeni su isečci emisija, napisane stotine tekstova… Od svih slika, lično me se najviše dopala scena kad su narodni heroji uz odar odavali počast svom vrhovnom komandantu, trostrukom heroju…

Tu su svi živi, a među njima i komandant Prve proleterske brigade Koča Popović, koji je imao zahlađene odnose s Titom. Svi su postrojeni u stavu mirno i čekaju naredbu svog komandanta. Ali nje nema. Muk, tišina…

Tekst o toj počasnoj, ali i potresnoj straži narodnih heroja lično sam napisao i pročitao i smatram ga jednim od najemotivnijih u karijeri.

Ispred studija me dočekao generalni direktor Franko Winter, vidno potresen i sa suzama u očima. Televizija Zagreb u režiji Angela Miladinova napravila je impresivan prenos dolaska Plavog voza i oproštaja s Titom na Glavnom kolodvoru. Program je bio odlično osmišljen s oproštajnom pesmom Fala, kako i priliči Zagrebu i Hrvatskoj. Sve je ostalo poznato.

TV Zagreb dala je za prenos sahrane u Beogradu sva svoja reportažna vozila, inženjere, tehničare i režisere… Skup državnika bio je impresivan, kao i celi oproštaj. Svi su mu se došli pokloniti! To je ostavilo snažan utisak.

Na sahranu su došli gotovo svi lideri tadašnjeg sveta. Bio je to najveći državni sprovod ikada.

Vrzmali se oko Titove kuće pa ih uhvatili

U pripremi objave te vesti, možda najznačajnije u posleratnoj Jugoslaviji, desilo se nekoliko zanimljivih događaja. Kad smo, nekoliko dana pre Titove smrti, prema saopštenjima lokarskog konzilijuma videli da je Titu sve gore, poslali smo ekipu reportera u Kumrovec.

U ekipi su bili Vanja Sutlić, tada zamenik urednika Informativnog programa, i Branko Lentić, autor odličnih dokumentaraca i bivši direktor programa Televizije Zagreb. Trebali su otići Titovim susedima u Kumrovcu, razgovarati s njima, rođacima itd. No, neko je policiji dojavio da su reporteri tamo i da se vrzmaju oko Titove kuće. Iduće jutro, baš sam bio krenuo na kolegijum u 10 sati, evo policije: “Druže Liliću, moramo privesti vas i druga Vanju Sutlića.”

“Vozite vi Sutlića! Ja ću doći za vama čim završim kolegijum.”

Direktor Gobac u čudu je gledao kako Vanju odvode dva policajca: “Gde će ovaj? Ko su ovi?” U policiju sam došao oko 11 sati. Čim su Sutlića odveli u policijsku stanicu, nazvao sam Branka Puharića u CK. On je intervenisao kod Milutina Baltića i Milke Planinc, i to baš u vreme kad sam i ja bio u policiji na saslušanju. Policija k’o policija:

“Šta su vaši novinari radili u Kumrovcu?”

“Ja sam ih poslao.”

“Zašto?”

“Pa da budu tamo i naprave reportažu ako Tito eventualno umre. Nisam, naravno, rekao “kad Tito umre” nego “ako eventualno umre”.

“Kako ste vi to mogli znati?”

“Radim u koordinaciji i dogovoru s članom Predsedništva CK, drugom Brankom Puharićem, koji je zadužen za informisanje.”

Policajac se nije dao impresionirati:

“Kako vi to možete! Pa vi uzbunjujete narod!”

Uglavnom, to je bilo mučno iskustvo. Branko Lentić, kojeg su u 6 ujutru priveli iz stana, proveo je u policiji nekoliko sati, Vanja Sutlić oko dva sata. Onda su nas sve pustili, naravno nakon intervencije iz CK. Iz današnje perspektive, siguran sam da je Televizija vrlo profesionalno propratila taj događaj – od ispraćaja Plavog voza iz Ljubljane, preko slanja u eter do prenosa sahrane.

TV Beograd emitovao je vest 30-ak sekundi nakon nas

Izvanredni program trajao je oko pet dana. Uglavnom, 90 posto programa popunili smo prikazujući dokumentarne i igrane filmove o Titu. Televizija Beograd nije htela preuzeti našu objavu vesti. Oni su je emitovali 30-ak sekundi posle nas.

Pročitao ju je Miodrag Zdravković, odličan spiker izvanrednog glasa.

Sve evropske televizije, od Austrije, BBC-a, Nemačke, Švedske – njih tridesetak – prenele su tu vest. Svet je bio veoma zainteresovan. I na Evroviziji su objavili kako čitam vest o Titovoj smrti s velikim naslovom “Tito je mrtav”. To je na mene ostavilo snažan utisak.

Tita nikad nisam lično upoznao iako sam bio u njegovoj blizini, ali sam ga apsolutno uvažavao kao predsednika Jugoslavije i Saveza komunista. O njemu se može reći toliko toga dobroga, jer je učinio puno pozitivnih stvari za zemlju. Naravno, može se reći i lošega, ali to ostavljam dušebrižnicima.

I tako – ode Tito preko Romanije, kao što je napisao veliki intelektualac, mudar čovek i književnik Miroslav Krleža. Nakon svega, nama je najvažniji i najteži zadatak bio kako polako program vratiti u normalnu šemu, početi sa svakodnevnim životom.

Bonus video:

TEHNIKA FARBANJA JAJA ZA KOJU NISTE ČULI: Brzo je i lako, a imaćete UNIKATNA USKRŠNJA JAJA
01:14

TEHNIKA FARBANJA JAJA ZA KOJU NISTE ČULI: Brzo je i lako, a imaćete UNIKATNA USKRŠNJA JAJA

(Espreso/24 sata)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media