''AKO BIRATE IZMEĐU VAKCINE I SMRTI, ODGOVOR JE PROST!'' Reči dr Ćulafića gađaju PRAVO U CENTAR

"Moramo da prihvatimo nametnute uslove života, jer je to i dalje naš život i drugi nemamo. Dani prolaze drugačije, u stresu, strahu i neizvesnosti, ali ako mentalno posustanemo, stvaramo dodatnu predispoziciju da se razbolimo".

Ovim rečima svoju priču o pandemiji korona virusa, njenim posledicama, ali i nužnostima koje nosi, započeo je Đorđe Ćulafić, doktor medicinskih nauka, redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu na Katedri za internu medicinu i načelnik odeljenja za hepatologiju u Kliničkom centru Srbije, koji je svakodnevni svedok posledica virusa korone s jedne strane i borbe zdravstvenog sistema s druge.

"Zaista je sve novo kada se govori o koroni, raznolikost kliničkih manifestacija, način infekcije, patogeneza i sve ono do čega virus dovodi. Danas možemo reći da to nije samo infektivna bolest već sistemska bolest koja može zahvatiti sve organe i dovesti do niza komplikacija sa trajnim invaliditetom. I nakon preležane infekcije, često se tegobe dugo održavaju, što nazivamo postcovid sindrom, koji se ponekad ispoljava i životno ugrožavajućim stanjima. Jako je teško boriti se protiv ovoga", navodi profesor Ćulafić.

Otkriva nam i da se nisu ni svi zdravstveni radnici vakcinisali, što kako navodi, nije dobro.

- Nije mi jasno zašto? Po mom mišljenju je vrlo jednostavno - ako birate između respiratora ili smrtnog ishoda ili trajnog invaliditeta i vakcine - odgovor je prost. Verujem da se ljudi pribojavaju neželjenih reakcija, ali ako se vratimo u prošlost nikada nije primenjen ni jedan lek, a da nije izazvao neželjenu reakciju - pogledajte samo aspirin koga svakodnevno uzima veliki broj ljudi, a koliko ima neželjenih reakcija, svaki lek ih ima. Tako je i sa vakcinama, reakcije su blage i prolazne i u velikom procentu gotovo zanemarljive - znači vakcine su suštinski bezbedne. Siguran sam da je zahvaljujući vakcinaciji kroz istoriju spašeno čovečanstvo - naglašava Ćulafić.

Priznaje da se "jako teško boriti protiv svega ovoga, ali tvrdi i da postoje razlozi za optimizam".

- Kako je pandemija počela nismo mnogo znali o virusu. Sada se u odnosu na početak zna mnogo više, što uliva nadu da ćemo se u nekom doglednom vremenu izboriti sa pandemijom. Mislim da nam svaki novi dan ide u prilog jer se svakodnevno sve više spoznaje, zato ne treba biti malodušan, depresivan ili ispoljavati socijalno neprihvatljivo ponašanje, zbog psihičke labilnosti - optimističan je Ćulafić.

O transplantaciji

Uprkos strahu pacijenata od kovida, ali i otežanim uslovima profesor Ćulafić otkriva da je pre dvadesetak dana uspešno urađena transplantacija jetre.

- Ispostavilo se da smo ovu godinu započeli dobro i da smo uradili transplantaciju u uslovima kada smo imali i do 5.000 inficiranih. Izuzetno složena pre-transplantaciona priprema podrazumeva multidisciplinarni pristup, zbog čega je u ovim uslovima daleko teže pripremiti pacijenta za transplantaciju. Osim toga, sama transplantacija zahteva timski rad u kojem učestvuje veliki broj ljudi. I ako samo jedna karika ispadne onda mi kao tim nismo uspeli. Drago mi je da smo pokrenuli transplantacioni program bez obzira na epidemiološku situaciju s obzirom da na nacionalnoj listi za transplantaciju imamo dosta mladih ljudi koji su životno ugroženi i kojima je transplantacija jedino rešenje - kaže profesor.

Pisanje kao terapija

Na pitanje i konstataciju da je danas lekarima i zaposlenima u zdravstvu mnogo teže raditi, doktor Ćulafić nam otkriva zamenu za svoju psihoterapiju.

- Moj beg su knjige koje ne pišem samo iz hobija, nego iz neke unutrašnje potrebe. Kada dobijem motiv potpuno se isključim iz spoljašnjeg sveta i usredsredim na osobu ili događaj. Pišem priče i pripovetke, objavio sam osam zbirki, a deveta je sada završena. Teme su životne, raznolike o neobičnim, interesantnim ili ljudima sa margine, kao i naizgled nesvakidašnjim događajima. Nije to samo svedočanstvo ili puki zapis nego lični doživljaj, naših sudbina prenesen na papir. Zato su moje priče zasnovane na istinitim događajima - otkriva nam profesor.

- Sve je počelo spontano, jednog avgustovskog jutra, u mom rodnom gradu Brčkom. Tog leta, neposredno posle rata, tumarajući srušenim gradom, stalno sam se vraćao u ulicu gde sam proveo detinjstvo. Ujutru, ponesem kafu, sednem ispod starog oraha gde smo igrali fudbal, osluškujem u srušenom miru i sećam se. Ređale su se uspomene i nastajala je jedna po jedna priča, sve do zbirke - "Priče iz moje ulice", koja je prošla dosta zapaženo - zavšava nam Ćulafić svoju priču.

(Espreso / Blic)