OTIŠLI SMO DA BEOGRADSKIM ROMIMA ČESTITAMO NJIHOV PRAZNIK: Dočekali su nas PESMA, TUGA, SREĆA I OČAJ! (VIDEO)

Još od 1990. godine na današnji dan tradicionalno se obeležava Svetski dan Roma, a ovaj datum odabran je u znak sećanja na održavanje prvog Svetskog kongresa Roma održanog od 7. do 11. aprila 1971. godine u Česfildu kod Londona.

Cilj ovog dana jeste da se ljudima ukaže na nepovoljan i težak položaj Roma, ali i diskriminaciju i predrasude sa kojima se svakodnevno suočavaju.

Prema poslednjem popisu, u Srbiji živi više od 147.000 pripadnika romske nacionalnosti. Mi smo danas odlučili da posetimo jedno romsko naselje kako bismo se svojim očima uverili da li se situacija poboljšala, imaju li osnovne uslove za život i da li narod ima sluha za njihove probleme.

Tek što smo stigli, na ulazu nas je dočekala gospođa Nadira sa ne toliko lepom pričom.

Nikako ne živimo. Nemamo socijalno, nemam penziju, nemam ništa. Idem po kantama, hvala bogu što se ne zarazim. Ovde sam 30 godina. Zimi je hladno, drva nemamo, ništa nemamo" bile su njene reči.

Nakon razgovora sa gospođom, još malo smo prošetali romskim naseljem i naleteli na živahnu i veselu Đulijana, šesnaestogodišnjakinju iz Novog Sada koja je ovde tek mesec dana a razlog njenog dolaska je udaja. Kada smo je na prvu loptu pitali kako joj je ovde, odgovor je bio "Super", međutim, kasnije nam se Đulijana otvorila i rekla da nije baš sve tako bajno.

Živim sa suprugom, babom, dedom, snajom koja je trudna, deverom i zaovom. Teško je, ja nigde ne radim, suprug radi, ali to nije dovoljno za normalan život."

Pesmom nas je dočekao i Leon Beriša koji se na prvi pogled činio kao veseo mladić. Međutim, kada nam je ispričao svoju priču i problem koji ne zna kako da reši, ostavio nas je sve bez teksta.

Pre tri meseca igrao sam fudbal i igrom slučaja nogom sam udario u šipku. Rana je bila skroz mala ali je odjednom počela da se širi i moram da odem na operaciju. Svi znate koliko košta operacija, dosta para su tražili. Imamo mnogo dece, ovo ovde je sirotinja i beda. Imam knjižicu, imam sve papire, ali su mi rekli da to ne može tek tako da zaraste već mora operacija. Nigde ne radim, imam dva sina i ćerku, a četvrto dete je na putu, žena mi je trudna dva meseca. U ovoj kući živi nas sedmoro, u drugoj petoro a ukupno nas ima skoro 50. Ne znam kako preživljavamo, čekamo da nam neko pomogne. Najviše mi pomaže Svratište, mojoj deci i supruzi. I ta socijalna pomoć koju primam mi ode na ćerkicu i njenu školu. Sad idu slave i sve, nemam ništa.

Na pitanje da li su se nekome obratili za pomoć, Leon nam je iskreno rekao kako još uvek nisu povukli taj potez i nisu zahtevali pomoć. S obzirom na teške uslove u kojima žive, čovek bi pomislio da Leon sa porodicom planira negde da se preseli u potrazi za boljim životom. No, očito je da voli svoju državu i planria ovde da gradi budućnost.

Ceo život sam ovde i planiram ovde da ostanem i školujem decu. Prvo da iškolujem decu pa onda možemo da idemo na neko selo. I ja sam završio za stolara ali ne mogu da radim. Povredio sam prst na desnoj ruci, a i zbog ove rane na nozi nisam u stanju."

Pre nego što mu se desila nezgoda, bio je zaposlen i kako sam kaže, nailazio je na predrasude jer je romske nacionalnosti.

Hiljadu puta mi se to dešavalo. Kad neće da me zaposle, odem negde drugde. Nekad nađem, nekad ne nađem."

Leon sa svojom suprugom dane provodi u maloj sobi od nekoliko kvadrata koja im je i sve, i dnevna, spavaća i trpezarija.

Ovde živim sa suprugom, sinovima i ćerkom. Stavljamo sunđer na pod i tu spavamo, a greje nas samo ova jedna grejalica. Ujutru kad ustanemo bude mnogo hladno, deca se smrzavaju i plaču.

Pošto nismo primetili bilo kakva vrata u ovoj sobi koja bi vodila ka kupatilu, pitali smo Leona da li ga uopšte imaju i gde održavaju osnovnu higijenu.

Kupatilo nemamo uopšte, ali idem u tatinu kuću, kod njega se kupamo. Pre dve godine nam je izgorela cela kuća. Neko je slučajno zapalio kuću i sve je izgorelo i ja malo po malo, jedva sam je nekako sredio. Ovaj krevet na kom sedim mi je doneo kamion, šta ću, morao sam da uzmem. Ćerkica mi ide u školu, nekad nemam ni za užinu da joj dam. Krivo mi je, ponekad plačem zbog dece. Sva deca imaju, oni ne."

Celokupan prizor koji smo zatekli u ovom beogradskom romskom naselju naterao bi i čoveka najhladnijeg srca da zaplače. Iako se danas obeležava Svetski dan Roma, u ovom okruženju nema ničega svetskog. Tuga, jad, nemaština, bol i patnja. Romi, Kinezi, crnci, belci, Avagnistanci, svi smo mi, na kraju krajeva, ljudi. I da, za kraj jedna zanimljiva informacija. Rom u prevodu znači čovek.

(Espreso)