BATO IZ SELA VISIBABE JE VLASNIK JEDINSTVENE KOVAČNICE: Tu nastaje ORUŽJE kojim se služio svaki praistorijski čovek

Na prste jedne ruke teško da bi se mogli nabrojati svi talenti koje poseduje Bato Đokić iz sela Visibabe kod Požege. Ovaj umetnik je vešti slikar, još bolji kovač koji kroz svoju delatnost jezdi od neolita do doba Rimljana, ali je i muzičar i poljoprivrednik. I ništa mu nije teško, već uživa u svakom danu stvarajući dela koja oduzimaju dah.

„Oduvek sam bio odušeljven sposobnošću praistorijskog čoveka da se prilagodi prirodi i nauči da živi u surovim uslovima. U improvizovanoj radionici kujem staro oružje, isto ono kojim se neolitski čovek borio za hranu, opstanak i život u tadašnjoj zajednici. Drvo, kamen i kost jedino je što su oni koristili. Ako ste imali dobro oružje to je značilo da ćete ostati živi. Fascinantno je na koje sve načine su se praistorijski ljudi dovijali kako bi opstali u zajednici”, rekao je Bato za RINU.

Tokom stvaranja svojih dela sve radi ručno, mašinske obrade gotovo i da nema, već ovaj Požežan sve kleše, kuje i oblikuje – ručno. Strele od rogova, noževi od kostiju i sekire od kamena samo su deo neolitskog naoružanja koje Bato pravi na tradicionalan način.

“Obrada kamena nije nimalo jednostavna. Mi na filmovima i u muzejima vidimo gotov proizvod, ali do njega je izuzetno teško doći. Na kamenoj strelici najzahtevnije je izoštriti vrh, ako tu pogrešite celodnevni rad može biti uzaludan”, ispričao je ovaj kovač starog oružja.

Bato materijal pronalazi sam, takođe u prirodi kao što su to radili naši preci, ali on sam i pravi alate sa kojima posle stvara. A baš kao i nekada, on se vrlo često potpomaže vatrom.

“Na vatri se savijaju rogovi, a onda od njih kasnije možete praviti šta hoćete. Neolitski ljudi najčešći su to koristili za pravljenje češljeva, jer ko je imao češalj imao je i frizuru”, kaže talentovani Požežanin.

Međutim, nije neolit jedino doba kojim je Bato fasciniran, pa zato ovaj slobodni umetnik često kuje i oružje nalik onom sa kojim su Rimljani pobeđivali u velikim bitkama. Njegovi mačevi pronašli su primenu i u sadašnjosti, pa ih neretko kriste glumci u pozorištu kako bi što bolje dočarali duh starih vremena.

“Iako je možda igračka, da bi se uradio jedan rimski mač potrebno je uložiti isto vremena i truda kao da sa njim idete u rat”, rekao je Bato.

Svoje stvaranje nastaviće i dalje, a u pauzama svog rada on slika i svira frulu iako nikad nije pohađao ni umetničku ni muzičku školu ali, kako kaže – sve radi po osećaju i tako mu najbolje ide.

(Espreso/Rina)