PREŽIVELA RAT, TITA, BOMBE, INFARKT I KORONU! Baka Milica (96) je medicinsko čudo! (FOTO) (VIDEO)

Užički kraj nije samo poznat po sportistima, dobroj hrani, pršuti, siru, lepinji sa kajmakom. Ako se osvrnemo na, ne tako davnu istoriju, uviđamo da ljudi koji tamo žive svedoče o epicentru sukoba koji su se odigravali na našim prostorima. Tako, nije teško primetiti da meštani ovog okruga imaju zajedničku žar borbenosti. Jednu takvu borbenu požežanku, posetili smo sa oduševljenjem.

Još više smo se iznenadili njenom svesnošču i bistrini misli; nemate osećaj da razgovarate sa osobom koja je rođena malo posle Prvog svetskog rata.

Naime, za Milicu Zečević, može se reći da je živi svedok svega onoga o čemu smo čitali, o čemu su pisane krvave bajke, na čijem temelju počivaju razne političke ideologije. Ova baka od 96 punih godina, usudila se da otvori dušu i progovori o nemilim avanturama koje je preživela za života dugog skoro jedan vek.

Još od detinjstva, Milica je bila primorana da se bori za opstanak. "Majka me je rodila napolju, u snegu." U to predratno vreme, 1930, otac joj je umro od tuberkuloze, majka se preudala a ona i sestra odlučile su da žive same na očevini. "Stric je ubrzo otišao u prve komuniste..posle su ga oni i ubili, to niko ne zna a snimili su i film", uzbuđeno nam objašnjava baka situaciju sa početka Drugog svetskog rata. Naime, njen stric bio je Ratomir Stanić, inače rame uz rame narodnom heroju Petru Lekoviću. "Ta ulica koja vodi u Požegu se tako zove, po stricu, tu je i naša kuća na krivini gde su ubili i Lekovića i onog malog u livadi", dodaje Milica sa čudnom setom u očima; bila je svedok.

Kao mlada se udala, izrađala decu i unuke i pre nego što je otišla u Kanadu, bila nemi svedok okršaja koji su, bez sumnje, ostavili gorak trag u njenom bledom sećanju. "Bombe su pucale tu u dvorištu, a mi polegali na zemlju. Kad dođoše partizani, a "naši" Nemci napadoše. Mi se posakrivali u stare kuće, pun podrum sa đecom, ja sam ćerala ranjenike sa volovima u Požegu, samo da mi ne odvedu Radovana. On je bio u zemunicama", priseća se baka bliskog susreta istorijskog užasa.

Kako dalje saznajemo, njen muž nije hteo da se prijavi u komuniste; time su sa jedne strani bili na meti njihovih napada. Povrh svega, njihova kuća bila je štab Nemačke vojske, a po svoj prilici, ovi "odomaćeni" vojnici su bili vrlo prijateljski nastrojeni. "Meni i Anđi su davali čokolade i bombone; nisu hteli naše kokoške da diraju već odu po selu pa pokupe. Kod nas su spavali. A onda kad su oni otišli, dođoše drugi Nemci pa pokupiše sve, streljaše sve one komuniste", dodaje Milica.

Sve vreme ovog razgovora, preplavljena zaboravljenim emocijama, baka se hrabro držala da ne brizne u plač. Pored gorke istine da je nadživela svoju decu, priseća se i istorijske istine koja ju je prekalila i pretvorila u ratnicu sopstvenog života. "U devetom mesecu trudnoće ja uprtim seno na leđa, trbuh do zuba. Odem u Požegu da nahranim kravu da ne lipsa. Odveli ih komunisti i povezali sve. Puno krava iz celog sela pokupili. Nama su posle vratili, ali moga muža odveli da služi 4 godine zatvora".

Dok polako stavlja cepanicu drveta u vatru, otkriva nam da joj je teško bilo da izbalansira svoje poreklo iz komunističke porodice, sa četničkom kućom u koju se udala, sa sve Nemcima na vratu. Čini se kao da ju je to ojačalo, istinski.

Ova mudra starica, osetivši politički sukob na sopstvenoj koži, ima vrlo suzdržani stav kada se radi o današnjoj politici i generalno sukobima mišljenja. Govori nam da to nije vredno svađanja, da se ne treba baviti nečim na šta nemamo uticaj, da se ljudi ne trebaju "tući međusobno".

Bacivši je u sirovi kapitalizam, život u Kanadi naučio ju je kako da zaradi od svog rada, kako da vrednuje sopstveni trud. Naime, vratila se jer nije želela da ostavi kuću, ali sva deca su joj ostala tamo. "Moja unuka doletela je prva kada sam imala infarkt, pre dve godine. Ne volim bolnice, nisam htela da budem tamo", priseća se baka sad već sopstvene borbe sa starošću.

Njeno hrabro srce je i fizički jako. Naime, imala je 94 godine kada je preživela težak infarkt. Lekari su je otpisali, a kada su uvideli da ona ne želi da se preda, shvatili su da se radi o čudu medicine.

Milica nema samo titulu najstarijeg člana porodice. Za nju važi epitet porodičnog gurua. Stoga, nemoguće je a ne primetiti ogromnu količinu smirenosti na njenom licu, gotovo faze meditacije. Kako nam njeni naslednici govore, baka se nikada nije nervirala. Nikada ulazila u konflikte. Radila je ono što voli, imala je vrlo skladan brak. Bila je fizički aktivna ali nikada previše. Uvek je vodila računa šta jede i kako uređuje dnevne obaveze.

Na pitanje zašto voli da gleda turske serije, gotovo komično odgovara prepričavajući situaciju scenarija "ma oni su kao mi, a on ljubomoran pa onda ona ljubomorna, a vole se!".

Upitali smo je i da li se plaši korone, sasvim odlučno odgovara da se ne plaši. "Ali ipak kažem snajki da ne ide po selu, da ne donese to ovde. Pa gde sada da umrem od tamo neke njihove zarazne bolesti. Neću."

Milica je odlučila da živi. Odlučila je da ne prestane da prati svoje srce, u bukvalnom smislu. Obećali smo joj tortu sa svećicama za rođendan, a ona nama druženje i još po neku čašicu razgovora.

(Espreso.co.rs)