NA MUCI SE POZNAJE - BOŠKO! Zdrav je kao dren i radi ono sto bi MORAO SVAKO OD NAS! Ovakvi su baš retki

Najhumaniji.

Onaj koji druge nikada ne zaboravlja.

Onaj kome nikada ništa nije teško. Sve može, i bez izgovora.

Upoznala sam ih samo dvojicu takvih. Jedan je Boban, o njemu sam pisala lane.

Drugog poznajem, ali očito ne dovoljno dobro.

Tom drugom je ime Boško, i kolega mi je sa faksa. Sasvim slučajno, preko jedne objave na Fejsbuku, saznala sam ko je zapravo ovaj dečko.

Možda vam u nekoj rulji ne bi privukao pažnju. Mlad, simpatičan, zaposlen, živi sasvim neki običan, pristojan zivot. Tetovaže je, ključno je da vam baš sada to napomenem, zavoleo kao mlađi, još tad nekad na faksu. Neke nikada nije završio, a voleo bi.

Jedna humana stvar stala je ispred te ljubavi. Boškov tata se jednom prilikom završio u bolnici, i trebalo im je mnogo davalaca krvi, zbog čega je Boško išao na transfuzije, a tamo je povlačio i svoje drugare. Na sreću, po porodicu Đurica se cela priča dobro završila, tata je dobro.

Priča se, očito, dobro završila i po druge.

Jer, sve to kako je vaspitavan samo je “zaokružilo priču”.

- To je bio trenutak kada sam pošao od sebe, kada sam osetio šta je to kada ti je potrebna kesa krvi za nekoga koga voliš. Tada sam se "navukao" na davanje krvi, na osećaj da sam nekome pomogao. To je bolje od tetoviranja, koje sam batalio zbog ovoga. Voleo bih nekada da završim tetovaže, ali bi onda morao da pauziram mnogo u doniranju krvi. A to ne želim. Jer - životi su preči - kaže on.

Boško ima jednu veliku sreću. Zdrav je kao dren i njegov organizam odlično podnosi davanje krvi.

Kaže, planira da bude davalac krvi do kraja života.

I on to stvarno misli.

Ni sam ne zna koliko puta je u životu dao krv, a knjižicu je otvorio tek prošle godine. Računao je, eto, zatrebaće, neka ima.

Nije tu stao.

- Shvatio sam da ne govore bezveze ljudi da je naše malo nekome mnogo. Posebno sad kada je ovaj haos sa koronom. Naravno, nakon davanja krvi sam se upisao i u registar donora koštane srži. Sve te stvari su nekako prirodno vodile ka tome da počnem da obraćam više pažnju i na različite apele, posebno za trombocite. Da bi jedan pacijent primio dozu trombocita koja mu je potrebna, četiri donatora ih moraju dati. Ti pacijenti se u glavnom bore sa opakim bolestima poput leukemije. Nivo trombocita se vrati u normalu nakon 48 sati, znači da ja stvarno ništa tu ne gubim. Zato krv i komponente krvi dajem kad god mogu.​​​​​​

Na svaki apel se od kad je ušao u ovu priču odaziva. Osim što podnosi sjajno davanje krvi, ima sreće i što direktorka firme u kojoj je zaposlen podržava to što radi i vrlo je ponosna na njega.

- Radim blizu Zavoda za transfuziju tako da se samo spustim, dam krv, i vratim se nazad do kancelarije i nastavim da radim. Mnogo puta sam išao da se testiram za trombocite i dajem krv, i svaki put sam imao podršku. Mislim da imam preko 30 namenskih davanja.

Inače, svako namensko davanje znači da ste nekome direktno spasili ili produžili život.

Kako je preležao koronu, sada daje i krvnu plazmu.

- Trenutno dajem na svakih 14 dana krvnu plazmu jer sam preležao u drugom talasu koronu. I stvarno sam imao sreću da bude blaga klinička slika, i odmah nakon toga sam se prijavio za doniranje plazme. Na žalost, dan pred zakazano doniranje je drugarovoj ženi bila hitno potrebna krv nakon porođaja, pa sam otišao da dam krv.

Ovo je, kako i on sam kaže, nešto što bi svako ko može, morao da uradi.

- Garantujem da nema kafane, izlaska, ili bilo kog drugog zadovoljstva koje može da se poredi sa tim osećajem. To je onaj osećaj da ste nekom bratu, sestri, ocu, majci, partneru dokazali da u ovim vremenima i dalje ima ljudskosti u nama. Onaj osećaj da ste nekome dali makar još malo goriva za borbu. Jer jedino što tim ljudima ostaje je NADA. To im mi dajemo, kesom krvi, trombocita... - izričit je naš sagovornik.

Negde krajem razgovora Boško je ispalio suštinu, koje možda nije ni svestan. Suštinu price, njenu poruku, apel, ali i prikladan kraj ove moje price, a svako ko me poznaje zna koliko sam duboko ogrezla u njoj.

- Ne želim od sebe da pravim heroja, niti smatram da je ovo neki čin dostojan takvih epiteta. Odgajan sam tako. Moja dužnost kao osobe, kao ljudskog bića je da pomažem kad mogu i koliko mogu. Na kraju krajeva ta naša svest je ono što nas razdvaja od životinja – rekao je on.

Da mu odgovorim sad, i pred vama.

Ne praviš heroja sam od sebe. Ti si to u hodu postao, samo toga nisi svestan.

To nije hvalisanje. To je ono što misli svaka osoba kojoj je nekad falila baš ta tvoja kesa krvi, veruj na reč.

Veruj, i hvala, u ime svih.

(Espreso.co.rs)