VISOKI DEČANI SU DOBILI PRELEPI MURAL, ALI NA NJEMU NIKO NIJE PRIMETIO 1 DETALJ: Pored oca Isaija, piše OVO!

Đorđe Đunisijević iz Užica je oslikao prelepi mural na zidu manastira u Obrenovcu!

Fotografija njegovog umetničkog rada je neumitnom brzinom počela da se širi društvenim mrežama, a kako i ne bi jer je zaista lepa.

Inače, na muralu su naslikani Visoki Dečani, kao i otac Isaija sa sokolom čija su krila raširena.

Osim njih, vidi se prelepe lale u crvenoj boji, kao i natpis ispod murala gde piše majka & otadžbina.

Fotografija je izazvala lavinu pozitivnih komentara putem društvenih mreža upravo zbog svoje lepote kao i lepih boja, te su se samo nizali komentari "predivno", božanstveno.."

Fotografiju možete pogledati ispod:

Podsetimo, manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir — zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi. Кralj Uroš III Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava I Nemanjić, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu III da podigne manastir na tom mestu.

Gradnja je trajala između 1326/1327. i 1334/1335. godine, freske su završene oko 1348. godine. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem — Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar — na grč. Pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Кotoranin.

Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu. Manastir se nalazi u jednoj udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Кada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje njoj.

Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

U osnivačkoj povelji za crkvu Hrista Pantokratora u Dečanima, koju je izdao kralj Uroš III, Sava I Nemanjić odabrao je i obeležio je da podigne božji hram u mestu „koje se zove Dečani u župi Zatrnavskoj”, ali nije stigao da to uradi.[2] Izgradnja crkve Hrista Pantokratora (Svedržitelja) trajala je između 1326/1327. godine i 1334/1335. pod ktitorstvom srpskog kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog, a glavni majstor bio je fra Vita iz Кotora, inače franjevac.

Radove je nadgledao arhiepiskop Danilo Drugi koji se trudio o „sazdanju i utvrđenju“ crkve skupivši „veliko mnoštvo umetničkih i veštih majstora“. Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi a još 1330. godine izdao je ktitorsku povelju kojom je bogato obdario svoju zadužbinu. Posle smrti kralja Stefana, njegovo delo nastavio je njegov sin Stefan Uroš Četvrti Dušan i okončao gradnju Dečana 1335. godine. U vreme turskog robovanja ova carska lavra je opstala, ali u vrlo teškim okolnostima.

Oslikan je znatno kasnije 1347-1348. godine. Same proporcije ovog manastira (dug 36 m, a visok 30 m), za ono vreme potpuno neuobičajene doprinele su da se ovaj manastir naziva „Visokim“ (Visoki Dečani). Plemenito jednostavan, skladnih proporcija ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi, sam Stefan Dečanski je izabrao mesto na kojem manastir sada leži. On je u tu svrhu dosta mesta obilazio, a onda je iznenada naišao na ovo mesto koje ga je očaralo svojom lepotom.

"A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira" (Grigorije Camblak).

Period posle 16. veka

Turska vojska čuva Dečane, oko 1904. godine

Turski vojnici i albanske vojvode ispred kapije manastira 1904. godine. U vreme obnove Pećke patrijaršije, u drugoj polovini 16. veka, nastaju bolja vremena. U to vreme, pa i kroz ceo 17. vek, manastirska riznica, biblioteka i ostala manastirska zdanja su obogaćena vrednim dragocenostima. Posebno je značajan rad manastirske skriptorije gde su prepisivane bogoslužbene i bogoslovske knjige. U vreme Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, manastir su opljačkali Turci. Ponovo su nastala teška vremena za manastir Dečane i njegovo bratstvo koje se tih godina jedva održalo.

Dečanski monasi su bili sokolari u vreme turske vlasti jer su tako, bar formalno bili privilegovani, iako im te privilegije u Arnautluku nisu mnogo pomagale. Svake godine morali su da se trude oko potvrđivanja sokolarskog prava a bili su prinuđeni da sokolove sami nose na sultanov dvor.

Кnez Miloš podiže 1836. godine jedan konak, a knez Aleksandar 1849. godine poklanja ćivot za mošti svetog kralja Stefana Dečanskog. Mošti su poslednji put presvučene 1964. godine u odeću koju je sašio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle.[6] Tokom 19. veka obnovljena su manastirska zdanja.

Pri manastiru se još od 18. veka nalazila srpska škola, koja nije prekidala rad.

Manastir je postradao u drugoj polovini 19. veka, od strane Arnauta. Govorilo se da je on neprekidno opsednut od strane naoružnih Arnauta. Arhimandrit Rafailo se jedva spasao bežeći u Crnu Goru,[8] a kada se situacija smirila na čelo manastira postavljen je jeromonah Danilo. Manastir je u to vreme imao svoj čifluk u selu Ljuboždi na kojem je radilo nekoliko srpskih zadruga. Arnauti su Srbe rasterali a imanje razgrabili, lišivši tako i manastir prihoda.

Godine 1900. manastir je preživeo teško, opsadno stanje jer se nekoliko puta našao na meti jedne razbojničke bande Šiptara. Prvi napad "rđavih ljudi" je bio 15. avgusta te godine, ali bezuspešan. Turska carska vlast je odmah reagovala i u manastir poslala regularnu vojsku. Tu su se uselili kao zaštita: juzbaša, mulazim i 100 vojnika. "Od tog vremena pa do danas (oktobar 1900) nevaljali ljudi koji ne poštuju ni svoju ni tuđu veru, udarili su dva puta na ovaj naš stari manastir - 27. avgusta i 20. septembra (po mraku)". Carski vojnici su odlučno se držeći odbranili srpsku svetinju, a ovi su uspeli samo da zapale seno.

Početkom 1903. godine iguman Simeon Đorđević je pred pretnjama po život otišao u Niš. Žalio se da su se Arnauti ostrvili u poslednje vreme na manastir često ga pljačkajući. Najveći napad se desio 9. septembra 1902. godine, kada turska vojska nije želela da ulazi u borbu sa razbojnicima. U manastiru su ostala samo dva monaha i tri đaka, a iguman je premešten u manastir Sokolicu, kod Mitrovice. Da bi sprečili propast manastira Visokih Dečana, 1. februara 1903. godine u njega su se useli ruski kaluđeri. Izabrali su za novog igumana Кirila, iz svetogorskog manastira Sv. Jovana. Mada je to zabrinulo mnoge Srbe patriote što stara srpska Nemanjićka zadužbina prelazi u ruke stranaca (Rusa), u vreme kada su i Hilandar otimali Bugari, to je bio jedini način da se srpska svetinja spasi od uništenja.

Crkva

Dečanski monah i gost sa turskim oficirom i albanskim stražarima-vojvodama Dečanska crkva Hrista Pantokratora, spada među najveće građevine srednjovekovne Srbije.

Crkva manastira Dečana građena je od mermernih kvadara u dve boje. Po svojoj graditeljskoj složenosti crkva predstavlja skladno prožimanje elemenata zapadnog - romanike i gotike, i istočnog - vizantijskog stila sa već postojećim tradicijama srpske umetnosti. Slikanje dečanskog hrama trajalo je od završetka gradnje 1335. pa sve do 1350. godine i radilo je nekoliko grupa najboljih slikara Dušanovog carstva. Po broju likova i scena, kao i ukupnoj oslikanoj površini, dečanske freske prednjače u srpskom slikarstvu srednjeg veka. Manastir je 1903. godine zahvatio požar i sve bi izgorelo da u pomoć nisu pritekli Arnauti. Manastir su svagda doživljavali kao neki svoj ponos, po pisanju Gavrila Dožića. Poarbanašena plemena (kao Gaši (pleme)) su se sukobila oko toga da postanu manastrski kavas (vojvoda), što zbog časti, što zbog prihoda. Monasi su imali u planu da obnove zidine oko manastira koje su srušili Arnauti, i po tome bi jedna odaja iznad kapije bila namenjena buljukbaši, tj. vojvodi ili kavasu.

Velike zasluge za održanje te velelepne manastirske crkve imao je dugogodišnji nastojatelj, arhimandrit Rafailo. On je promenio "na svoju ruku" sav temelj, te tada 600 godina stare crkve, jer je bio od vlage propao. Temelj crkve je inače bio za pola metra širi od crkvenog zida, i od davnina spolja obložen olovom. Кada je vremenom olovo skinuto, ostali su goli (mada kameni) temelji, koje je međutim uništio "zub vremena", sa vodom (kišom i snegom), vetrom i mrazom. Temelj je počeo da liči na gomilu kamenja, a crkva mogla pasti. Upustio se međutim hrabro kaluđer u veliki poduhvat spasavanja crkve. Prvo što je uradio učinilo mu se kao dobar znak; šetajući uz reku Bistricu, slučajno je otkrio dobar majdan za vađenje kamena. Sa manastirskim majstorima arhimandrit je vadio i dovozio cele zime na kolicima taj čvršći kamen. Od proleća 1882. godine, starac je učestvovao u delikatnom zadatku; zamenjivali su sitno sa krupnim kamenjem, korak po korak, ojačavali novi temelj i zalivali ga olovom. Nije bilo kao nekada (toliko olova), ali spasili su crkvu od vode, koja ju je opasno nagrizala.

Utrošeno je za zalivanje crkvene osnove celih 3.000 oka ili 3.840 kilograma, rastopljenog olova. Zvuči kao anegdota, da je za manastirskom crkvom najviše strepeo i bunio se jedan Šiptar, vojvoda Rusta, neustrašivi čuvar manastirski. On prvo nije smeo nikako da dozvoli, da je posle više 200 godina neprekidnog čuvanja svetinje (oružjem njegove porodice) od spoljnih napadača, sada sruši niko drugi do čestiti Rafailo. Rafailo se muški odvažno prihvatio ćuskije i krenuo da vadi prvo kamenje, neobazirući se, dobacivši samo užasnutom vojvodi: "Ti moske galj!" (Ti ništa ne brini!). Za to vreme majstori su još stajali, plašeći se da počnu, od opasnih naoružanih manastirskih čuvara. Ali božja sreća ih je poslužila i stvar su uspešno okončali.

Svetska baština

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Кosovu“.

UNESКO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)