70 godina od streljanja Draže Mihailovića: Odrekla sam se oca i nemam pravo da pričam o njemu! (FOTO) (VIDEO)

Iako krv nije voda (sve do susreta sa njom, bila sam ubeđena da nikada neću priznati takav patos), Gordana Mihailović je godinama uporno izbegavala da javno kaže nešto o svom ocu. Jednom davno je govorila i bilo je pogrešno. Verovala je da bi joj se to opet dogodilo i svesno se odrekla prava na ispravku.

- Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kada je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni. Nedavno su me na radiju prozivali kao na hipodromu. Javio se neki čovek koji je tvrdio da je video moju fotografiju u novinama onda kada sam držala taj govor.

Ne zna tačno kako je sve to izgledalo, ali je siguran da sam zgranula Beograd i da sam bila u tipičnoj "musolinijevskoj" pozi. Izgleda da je svima dozvoljeno da promene mišljenje. Samo je meni to pravo oduzeto - izgovorila je to kao nekakvu završnu reč u najbolnijem procesu generacijskih zabluda, jer je (o) svom ocu sudila sa nepunih osamnaest godina.

Više i ne pamtim kako je pristala da me primi u svoj tihi, na izvestan način obeleženi, pa možda i upropašćeni život, čije su najbolje godine pojeli ruski klasici. Biće da im je mnogo verovala. Samo jedan je pokušao da je otrezni. U opštem metežu posle oslobođenja, neki dobri Rus, pisac-amater je uhvatio za ruku i naučio: "Ovo je mala zemlja, neće vas shvatiti."

Odlazila sam kod nje danima ili vekovima, ulazeći u teskobni lift beogradskog solitera zaglavljenog ispod Tašmajdana i zaustavljala se na osmom spratu. Stanovala je u skromnoj garsonjeri koja kao da je bila sjedinjena s njom. Sedele smo na klasičnom kauču u maloj dnevnoj sobi, ali je moj pogled bio prikovan za veliki drveni orman u ćošku. Da li je tu sakrila svoja sećanja? Učinila im je još veću uslugu. Retke porodične fotografije držala je tako visoko, da je samo uz velike napore mogla da ih dohvati.