KAKO SAM IZ(S)LETEO SA SLETA i šta sve Tito duguje kralju Aleksandru

Dan cveća u socijalističkoj Jugoslaviji padao je dan pre Dana mladosti. 25. maj je iz nikom jasnih razloga proglašen za Titov rođendan, iako je čovek rođen 7. maja, a zatim je taj provizorni rođendan unapređen u Dan mladosti, jer Tito je bio večno mlad. Nema veze što su ga njegovi saborci iz 2. svetskog rata zvali drug Stari, i što je već na početku tog ideološkog cirkusa sa sletom i štafetom bio već stariji gospodin. Pardon, drug. A dan uoči Dana mladosti bio je Dan cveća jer drug je Tito bio naše cveće.

Kako nekome ko to nije doživeo objasniti šta je to slet, i još bitnije, koje su nam to droge sipali u gazirane sokove pa smo se svi kolektivno ložili na tu paradu političkog kiča baš kao što se današnji plebs loži na rijalitije?

Slet, to je nekakva masovna koreografska igranka na terenu za fudbal, gde igrači svojim telima crtaju i ispisuju neke simbole, slova i brojke. U današnje vreme, otvaranja olimpijskih igara podsećaju na naše jugoslovenske sletove po masovnosti i koreografiji, ali nemaju ideološki naboj koji je kod nas bio osnov svega.

Štafeta mladosti bila je središnja relikvija celog tog sekularnog kulta. Pogledajmo samo kako to zvuči nekom današnjem milenijalcu: "štafeta mladosti": kao neki veoma zaguljen magijski objekat iz Igara prestola ili Warcrafta. Recimo, kao zmajsko staklo, koje ubija ledene zombije. Da simbolička sličnost bude veća, ni zmajsko staklo ni štafetu mladosti ne može da ponese bilo ko, već samo moralno podobne jedinke - i to, kad je u pitanju štafeta mladosti, samo na kratko, na par stotina metara mogli su štafetu mladosti da nose jedan zaslužni trkač ili jedna zaslužna trkačica. Samo najuzorniji omladinci i omladinke, nikako oni što slušaju ploče i sviraju rok.

Jugoslovenski slet na Dan mladosti bio je megalomanska ceremonija. Svakog 25. maja u Beograd bi se sjatilo po 10 hiljada (!) učesnika sleta, koje je trebalo dovesti, nahraniti, smestiti, obući u kostime i - naravno, počastiti honorarom - pa se vi onda pitajte zašto je Autoput bratstva i jedinstva (Beograd-Zagreb) bio izgrađen samo do pola tokom postojanja Jugoslavije.

Pošto sva ta podanička gungula izgleda nije bila dovoljna, neka birokratska pčelica došla je na ideju da nije u redu da samo omladinci i omladinke pokazuju svoju ljubav prema vođi, trebalo je uključiti i pionire. Hajde malo da izmaltretiramo i decu, pa šta košta, ne pitamo. Imalo se. I tako smo dobili nekakve lokalne pionirske sletove kojih se danas malo ko seća.

Ono što danas izgleda kao politička zloupotreba dečje radne snage, nama deci je predstavljeno kao velika čast - kao i kad smo izgubili celi dan škole da bismo mahali drugu Titu pored autoputa dok se vraćao iz posete ne znam već kojim nesvrstanim prijateljima. Za Pokret nesvrstanih i danas skidam kapu velikom majstoru - veličanstvena ideja, koja pokazuje da je bio političar velikog formata.

Što se ostalog tiče, život u socijalističkoj Jugoslaviji danas gledamo sa nostalgijom i idealizovano, jer je bio mir, relativno materijalno blagostanje i u osnovi bila je to prilično pravedno uređena država - ali slobode nije bilo ni na kašičice. Svaka reč se morala meriti apotekarskom vagom pre nego što je izgovorite, a ako niste dobro pazili šta govorite, to je jako mnogo koštalo. Poslušajmo samo kako se poznati televizijski voditelj prenemagao i razbacivao pesničkim figurama da nahvali besmislenu i rasipničku manifestaciju za koju je svako sa tri čiste znao da je bila mlaćenje prazne slame. A ako ne biste izašli na vaše tačno određeno mesto pored autoputa sa zastavicom u ruci da pozdravite vladara koji se vraćao sa putovanja, mogao je da vas spasi samo nalaz od lekara specijaliste na kom piše da imate rak ili leukemiju u terminalnoj fazi.

Dakle, pionirski slet dešavao se na Dan cveća - 24. maja. Preskočiću sada sve pripremne radnje i to da je bilo jako bitno da sva deca učestvuju, pa tako nikom nije zasmetalo to što neka deca nemaju baš sjajnu koordinaciju pokreta, na primer.

Na Dan cveća podelili su nam crvene fudbalske dresove Kombinata Sport, postrojili nas ispred škole i poveli nas u redu dvoje po dvoje na najveći stadion naše opštine: stadion trećeligaša FK IMT. U sletu su učestvovali učenici drugog razreda svih osnovnih škola opštine Novi Beograd. Kao što sam već spomenuo, to je bilo doba relativnog materijalnog blagostanja, a jedina nestašica koju smo trpeli bio je nedostatak školskih klupa i učionica - odeljenja su imala po četrdesetoro dece. Neko je dakle svu tu dečiju vojsku sručio na jedan fudbalski teren. Bila je to gužva kao u tegli krastavčića - mogao sam da se migoljim, ali ne i da zavežem pertlu na patici.

Šef parade, nastavnik fizičkog u jednoj od škola, Trba, imao je pištaljku za održavanje reda: "Frrr! Hej ti tamo, klipane! Ne zadirkuj drugaricu!" Pa onda "Frrr! Mala! Ispljuni tu žvaku"...

Već prilikom prve vežbe na generalci Trba je shvatio da dece ima previše i da će nastati haos. Epicentar haosa bio je negde na poziciji levog beka, gde je jedan klinac viši za glavu od sve dece, pogađate koji, nekontrolisano mlatarao rukama i nogama, gazio i bubetao sve oko sebe, pa iako nije bilo kuda da se ode, oko njega je ipak nastao prazan prostor jer su se svi izmakli.

"Frrrr! Alo ti, krakati!"

"Hahaha! Krakati Kraka!" povikali su moji drugari smejući se i tako sam dobio nadimak koji me prati do danas.

Ko? Pogledam levo-desno da vidim da li će se neko drugi odazvati.

"Frrr! Ti, čupavi! Šta me gledaš? Izlazi napolje!"

"Hahaha! Napolje, žirafo!" - vikali su neki nepoznati klinci, ne mareći za moje pretnje prstom.

Istrpevši poneku čvrgu i zaušku, prošao sam kroz toplog zeca i stao pred nastavnika Trbu kao pokisla gugutka.

- Učitelju, a što samo ja ne mogu da učestvujem u sletu za druga Tita, a sva druga deca mogu?

- Nisi se ošišao, - odgovori mi šef parade. - Kako misliš tako čupav kao Bitls da igraš na sletu?

Šišanje zaista nikada nije bilo visoko na mojoj listi prioriteta, ali tada sam kao bez duše pojurio kući po novac, sa idejom da izmolim kumu frizerku da me primi preko reda i da se trkom vratim ošišan na slet. Ali negde na pola puta do kuće doprlo mi je do pameti da je to bila samo žvaka za ludaka. E, neću se šišati sve do sledećeg sleta, zarekao sam se u sebi, baš da vidim ko će me naterati.

Tako sam postao pionir disident.

Sokolski slet

Nešto kasnije u jednoj knjizi otkrio sam za mene tada začuđujući podatak - da slet uopšte nije bio Titov patent čak ni u jugoslovenskim razmerama. Tradiciju sleta u južnoslovenske zemlje doneo je Sokolski savez.

Sokolski savez osnovao je češki filozof Miroslav Tirš (po kojem se danas zove jedna ulica u blizini Kliničkog centra u Beogradu) 1862. godine u Pragu, sa idejom da postane organizacija za negovanje panslovenskog viteškog duha i telesne snage širom slovenskih zemalja.

U osnovi, to je bio politički pokret zasnovan na ideji sveslovenskog jedinstva - panslavizma, koji je svoju glavnu energiju crpeo iz oponiranja austrougarskom germanskom suprematizmu. U Srbiji je Sokolski pokret nastao 1857, u Sloveniji 1862 a u Hrvatskoj 1867.

Prvi sokolski slet cele Jugoslavije održan je u Ljubljani 1922, mada su se i pre toga održavali lokalni sokolski sletovi širom Balkana. Godine 1930 u Beogradu je održan centralni slet svih slovenskih zemalja sa oko 20 hiljada učesnika iz Jugoslavije, Čehoslovačke, Poljske i Sovjetskog Saveza. Centralni momenat svakog sokolskog sleta održanog u Jugoslaviji bila je počast kralju Aleksandru.

Tako sam polako počeo da otkrivam koliko je vladarske tehnologije - i inventara - naš drug Tito preuzeo od kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja. Za sve one koji će me automatski optužiti za nekakvo nepostojeće četničenje, kojeg nemam ni zere, reći ću da oba vladara Jugoslavije respektujem u meri koliko su zaslužili, bez nostalgije i idealizacije.

Tito je od kralja Aleksandra preuzeo gotovo sve atribute: oslobodilac, ujedinitelj, otac jugoslovenstva, preuzeo je sve kraljeve kuće i vikendice i vozni park i umetnine, pa i vrlo sličnu metodologiju vladanja - kult ličnosti i meku diktaturu, reklo bi se i da su kao iskreni Jugosloveni i svetski ljudi obojica naših vladara tugovali zbog nepomirljivog razdora između dva najveća jugoslovenska naroda, Srba i Hrvata, pa su zbog toga bili i svesni da Jugoslavija nema izgleda da opstane. Ali sve su to teme za neki drugi tekst i za nekog istorijski potkovanijeg autora.

Bonus video: