IZA OVE SLIKE KRIJE SE POTRESNA PRIČA O MALOM VUKU I NJEGOVIM RODITELJIMA: Išli su do pakla i nazad da spasu sina!

Epilepsija spada u red ozbiljnih obolenja, pogotovo u dečijem uzrastu i sa sobom može nositi stravične posledice.

To najbolje znaju roditelji dece koja boluju od nje, a jedan od njih je odlučio da ispriča borbu svog sina Vuka, ali i njega i njegove supruge kao roditelja.

Ispričao je kroz kakve su probleme i životna nedaća prolazili, s kojim teškoćama i preprekama su se suočavali pre svega u srpskom zdravstvu pokušavajući da pronađu rešenje za svog sina.

- Hteo sam da podelim sa vama: Ovo je moja pozadina telefona, za mene je ona podsetnik jednog trenutka dugogodišnje borbe protiv Vukove epilepsije. Ispričaću vam: Vuk je imao od 30-50 napada dnevno... Četiri godine... Četiri godine smo pokušavali da pronađemo terapiju, lek... Koliko EEG snimaka, očitavanja, mišljenja, predlogam a niko dijagnozu.... Dođite privatno... Ajmo znate ovo, ajmo ono, doktori, profesori... 4 godine... Svaki dan 20-50 napada... Svakih par dana EEG, pa očitavanja, ispitivanja, pa kontrola, pa EEG, pa iščitavanje, pa EEG u snu. Pa nije dobro ajmo ponovo... 4 godine...

U tim trenucima su naišli na velike prepreke i ono što između ostalog muči ponajviše srpski zdravstveni sistem, a to je su na kraju krajeva mito i korupcija.

A najviše je zbog toga istrpeo mali Vuk, kome su srpski lekari pogrešno ustanovili da su njegovi napadi posledica problema sa želudačnom kiselinom i uradili mu zahvat koji sa sobom nosi velike posledice.

- Sramota me je koliko smo vaših para potrošili, a rešenja nije bilo... Imao sam utisak da neki žive i otvaraju privatne ordinacije od nas... Nema rešenja... Čak su nas ubedili da to nisu napadi, nego da je problem sa kiselinom u želucu. I tako smo završili i na Gastroenterologiji gde su ga operisali po hitnom postupku... Posle se ispostavilo da detetu nisu uradili nijedan test kojim se dokazuje potreba za operacijom. Vuku su isekli stomak od ispod pupka do grudnog koša i operisali želudac. Tražili pare...

- Po operaciji su se simptomi nastavili... Vuk je pored tih problema dobio i presečene trbušne mišiće, podvezan želudac koji nosi dalje neke komplikacije... U tom trenutku on više ne može ni da sedi samostalno... Godine terapija, raznih metoda, vežbi opet padaju u vodu. Opet napadi...

Ipak, posle nekog vremena su saznali za kliniku u Rimu, gde bi možda mogli da im pomognu.

- U tom traganju nađemo da u Rimu ima dečija univerzitetska klinika i da na njoj radi jedan od najboljih svetskih epileptologa... Pita me žena kako cemo otići... Vukovi napadi su znali da upadnu u statuse, a tu je već stanje alarmantno. Hitna pomoć nam je toliko puta dolazila da smo vozače znali po imenu, a doktori me po gradu zbunjenog pozdravljali sa "mi smo iz Hitne, kako nam je drugar". Prelomimo da idemo, pošaljemo dokumentaciju, dobijemo termin. Tražimo rent-a-car, niko neće da izda auto zbog velike kilometraže, a naš nije bio pouzdan.

Ali na sreću, ima i dalje dobrih ljudi, čestitog i velikog srca, koji će i totalnom strancu da se nađu u nevolji.

- Na moj upit za auto javlja se i Ognjen! Sutra treba da putujemo 1400km, a nemamo auto... Sve mu ispričam i on reče: "Dođi u Pančevo da vidimo". Usput razmišljam kako više nemam izbora i da moram prihvatiti bilo koju cenu. Stigao, zovem ga. Izlazi, rukujemo se kao da se znamo. Izvinjava se što sad ima samo taj pežo 308, ali nov je, dizel i nada se da ćemo moći sve da spakujemo. Kad sam rekao da odgovara daje mi ključ, zagrlio me i poželeo srećan put. Rekoh Čekaj da ti dam ličnu i vozačku, pare... Čovek se samo nasmejao i rekao: "Znam ja za vašu borbu... Samo vi rešavajte to što treba, ja sam tu za ovo što mogu"...

I kako to ponekad ume da bude u ovom surovom životu, taman ti se pojavi tračak sreće desi se neko novo zlo.

- Ko nas prati znaće da su nam u Rimu drugo veče razbili staklo i iz auta ukrali sve stvari, Vukovo auto sedište, bocu za kiseonik, invalidska kolica, gaće, čarape, otvorene pelene, pa čak i jelkicu sa retrovizora... Vozio sam 17 sati, kroz Sloveniju nas je pratilo takvo nevreme koje nikad nisam doživeo. Vuk je po dolasku odmah primljen u bolnicu, nisam ni stigao da raspakujem stvari, da se istuširam, žena me je zvala da je dobio veliki napad, plače, viče, ne možemo da se sporazumemo sa doktorima. Zovemo prijateljicu u Srbiji, pa preko nje komuniciramo sa sestrama. Ne daju mu dijazepam za smirenje. Strašno deluje, ne želim ni da vam pišem koliko je mučno. U tom trenutku su nas i pokrali... Ali idemo dalje. Doktori čitaju dijagnoze i šta smo prošli, tapšu nas po leđima.

Međutim, život kakav je da je, koliko god da nas šamara i da je surov, predaje ne sme biti. To je upravo i ono što je ovaj otac hteo da kaže kroz svoju priču koja bi trebalo i drugima da služi kao primer i putokaz.

- Sa nekom tugom u očima. Tih dana prolazimo silne preglede, dobijamo prvu terapiju. U tom trenutku obećavamo jedno drugom da nema predaje. Mama je stavila ruku na moju, a Vule se pridružio i ja uhvatio telefonom koji mi je bio u ruci... Taj trenutak da se nećemo predati! Da ćemo se uvek zajedno boriti! Da smo mi ta mala, ali zajebana ekipa... Tih dana je Vuk od terapije prestao da ima napade. Trebali smo još 15 dana da ostanemo na posmatranju i prebacili smo se u hotel. Ali drugi dan smo morali da se vratimo u Srbiju zbog nekih problema. Odspavao, doručkovali i opet na put. Nije lako strepeti da li će svetiljke na autoputu isprovocirati napade, da li će biti nervozan jer ne možeš stati i pustiti dete da šeta, nemamo kolica, a nošenje na tadašnjih +40 nije bila opcija. Boce za kiseonik, kanilice, saturacija...

Borba, požrtovanost, upornost - to su stvari koje niko, pa ni svako iskušenje, prepreka, nesreća, problem ne smeju da vam oduzmu.

- Mnogo toga ima što ne mogu ni da vam objasnim... Ali eto, želeo sam da znate koliko je meni ova slika draga. To naše obećanje da ćemo uspeti, pa makar i na mesec morali da se popnemo i da nema predaje je nešto neprocenjivo. To je bila naša borba u kojoj smo rešili napade epilepsije.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)