ALEKSANDRA JE NAŠA HEROINA DANA: Bili su joj potrebni samo papir, flomaster i selotejp, OVAKO TREBA SVAKO

Svuda oko nas postoje oni ljudi koje ponekad i ne primećujemo.

Tu su među nama i obično se ne ističu.

Obični, normalni, kao i mi, ni po čemu drugačiji.

Ali u teško vreme, u vreme kada moćne uhvati panika, kada poznati ne mogu da se odupru nadolazećoj plimi, kada i autoritete uhvati strah, kada izgleda da je sve propalo, oni stanu i odbrane. Bez pompe i fanfara, bez velikih reči i reflektora. Ustanu i urade. Ne čekaju rešenja, sami ga nađu. Ne trebaju im naredbe, oni to rade bez potrebe za njima. Tiho, nenametljivo. Samo urade ono što treba. So zemlje, kako je napisao Peđa iz Leuke. Ispisao je status koji verovatno ne treba prepričavati, jer najbolje opisuje humanost jedne mlade devojke, i susretu koji čovek koji danas pomaže jer mu je četiri puta pružena šansa za život nikada neće zaboraviti.

- Tako ih zovu. Esencija. Esencija ljudskosti i hrabrosti, one prave, tihe, nenametljive.

- Jednu sam upoznao juče. Slučajno, ali sa namerom. Slučajno, jer sam slučajno video njenu rukom pisanu poruku. Namerno, jer sam je potražio. - Sve je započelo sa jednim papirom, zalepljenim selotejpom na zid, pored lifta, u ulici Vojislava Ilića. - Običan papir, ispisan lepim rukopisom. Sa porukom kakvih ima i po drugim zgradama u Beogradu. Na papiru piše: Drage komšije, ukoliko niste u mogućnosti da izađete iz kuće, a potrebna su vam namernice, pozovite me, Aleksandra iz svećare 06X-XXX-XXX

- Broj naravno neću objaviti, jasni su i razlozi. Jedna, jedina rečenica. A tako mnogo je rečeno. U jednoj rečenici, toliko puno pažnje, solidarnosti, humanosti i skromnosti. Prosto, jednostavno, a tako veliko. U ovo vreme. U vreme Korone.

- Parče papira, flomaster i malo selotejpa. Dokaz da je ponekad potrebno tako malo da se uradi tako puno. Jer ova poruka je sama po sebi velika. Iako možda tako ne izgleda. Ali jeste.

- Aleksandra ne može drugo, ali može da ode u kupovinu. Za njene komšije, za ljude koji žive u zgradi u kojoj radi. Za one kojima treba pomoć, nije važno da li ih zna, ili ne. Ta njena spremnost da pomogne, i jednostavnost kojom je poruka napisana su, meni lično, pokazatelj njene veličine. Veličine jedne normalne i mlade osobe, nešto u što mi matori sumnjamo, a evo dokaza koliko grešimo. Mogao bih dugo da pišem o razlozima zbog kojig me je ova poruka toliko duboko dodirnula. Ali neću. Ostavljam vama da sami donesete svoje mišljenje o njoj.

- Za mene je ona so zemlje. I tako će i da ostane. Upoznao sam je. Po izlasku iz zgrade sam ušao u svećaru. Video sam jedni mladu devojku. Pitao je da li je ona napisala poruku. Rekla je da jeste. Predstavio sam se i pitao je da li bi mogao da napišem tekst o njoj. Pogleda me je zbunjeno, ali je pristala. Zamolio sam je da mi dopusti da je slikam. I da objavim njenu slike. A razlog zašto to želim da uradim. Razlog je prost. Da pokažem javno, još jednu, bezimenu heroinu ovog teškog vremena.

- Vremena Korone. Nismo dugo razgovarali. Nisam imao vremena. U autu sa upaljenim motorom, punom povrća, koje smo raznosili deci i teško obolelima, čekala me je Jelena iz udruženja. Morao sam dalje. Policijski čas je bio blizu, a Beograd je veliki. Videćemo se Aleksndra i ja. Ima još paketa da se raznosi. Posetićemo mi tu zgradu opet, Tada ću malo duže da porazgovaram sa njom. I da, da joj kažem koliko je meni ta poruka značila. Koliku veru mi je dala. Ali takvi su oni, ti koji su so zemlje, oni svakome pomognu. I svakome na način koji im je potreban. Aleksanra, so zemlje. Kojoj je dovoljno malo papira, flomaster i selotejp. A ostalo....ostalo će ona. Jer oni su takvi. Oni su so zemlje.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)