PRE 100 GODINA JEDAN DRUGI KON JE MNOGO ZADUŽIO SRBIJU: Njegova sudbina je jedna od NAJPOTRESNIJIH u našoj istoriji

Okrutnom igrom sudbine, bila je potrebna velika nesreća poput pandemije koronavirusa, pa da na televizijama umesto gologuzije, astrologa i sličnog ljudskog škarta gledamo ljude koji su život posvetili nauci, razumu, stvaranju.

Jedan od najzapaženijih takvih ljudi ovih dana je svakako epidemiolog dr Predrag Kon, sa kojim se "družimo" svaki put kad je "gusto".

Na njegovu sreću, nije atraktivna i sređena plavuša, kao njegova koleginica Darija Kisić Tepavčević, pa Kona ne napadaju mnogo po društvenim mrežama. Uglavnom se njegove reči poštuju i u njih se veruje, bez obzira na političko usmerenje.

Mnogi ne znaju da je Predragov rođak Marko Kon, predstavnik Srbije na jednoj od pesama Evrovizije, kao ni da je i sam Predrag izuzetan muzičar.

Oni stariji i obrazovaniji, međutim, znaju za postojanje još jednog Kona koji je zadužio državu Srbiju za sva vremena. Reč je o Geci Konu, ključnoj ličnosti za srpsku kulturu u prvoj polovini XX veka.

Ovaj izuzetni čovek stradao je od ruku nacista 1941. godine, a ostaće zabeleženo da i pored upozorenja nije hteo da napusti svoju voljenu državu.

Prenosimo tekst o njegovom stradanju sa sajta Istorijska biblioteka:

"Geca Kon (1873—1941), jedan od najznačajnijih srpskih izdavača, nastradao je poput desetina hiljada srpskih, i miliona evropskih Jevreja, u vihoru Holokausta. O njegovom stradanju nisu sačuvani precizni podaci, ne zna se tačno ni gde je ubijen. Ipak o poslednjim Gecinim danima sačuvano je više svedočanstava…

Antisemitski časopis Balkan objavio je u jednom svom napisu diskvalifikaciju Gece Kona kao narodnog neprijatelja. Ovaj napis bio je najava teške sudbine koja je zadesila Kona. Odmah po okončanju Aprilskog rata i okupaciji Kraljevine Jugoslavije, otpočela su maltretiranja i progoni Jevreja na okupiranoj teritoriji Jugoslavije. Fizičkom uništenju su prethodila psihička zlostavljanja i ponižavanja. Dostupni mediji korišćeni su kao organi antisemitske propagande. Tako se na radiju mogla čuti nacistička pesma: Ih bin Srbin, srpski zon/name mi je Geca Kon. List Novo vreme prednjačio je sa antisemitskim istupanjima. Tu se moglo pročitati kako Izrael u svakoj sredini deluje kao opasna razarajuća kiselina, a Pjer Križanić je na jednoj svojoj karikaturi prikazao Gecu Kona kako vuče za nos Pegaza na kome su smešteni gotovi svi srpski pisci.

Uoči aprilskog bombardovanja Beograda, Geca Kon je napustio Beograd i sklonio se sa porodicom u Vrnjačku Banju. Prema svedočenju Jaše Cevića, nekadašnjeg Konovog službenika koji je posle rata živeo u Švajcarskoj, Slobodan Jovanović je odmah po izbijanju rata ponudio Geci da sa kraljevskom vladom napusti zemlju, ali je ovaj to odbio. U Vrnjačkoj Banji mu je prijatelj Dušan Milojević preneo poruku knjižara Rajkovića da je bio stavljen na crnu listu i da što pre treba da izbegne iz zemlje. Po dolasku nemačkih snaga, Geca Kon je uhapšen i prebačen u logor na Sajmištu, kod Beograda, gde mu se gubi svaki trag.

Boško Vasić, knjižar iz Beograda i nekadašnji šegrt u Konovoj knjižari, kaže da je Geca Kon izdahnuo na Sajmištu pod torturom kojoj su ga podvrgli gestapovci. Tu je sa njim bila smeštena i njegova teško obolela supruga Eliza. Doktor Isak Eškenazi, preživeli logoraš sa Sajmišta, naveo je u sećanju objavljenom u Zborniku Jevrejskog muzeja 1973. godine da su izvesni ugledni Jevreji odmah na početku bili odvedeni u Grac ili Beč, i da su među njima bili prof. dr Leon Koen, hirurg, dr Fridrih Pops, advokat, rabin Ignjat Šlang i njegov najstariji sin Milan, menjač David Fahri kao i poznati knjižar Geca Kon. Kako Eškenazi navodi, od ovih Jevreja vratili su se Koen, Pops i Fahri, dok je ostale progutala pomračina. Prema ovom svedočanstvu, Geca Kon je bio na posebnom udaru jer je izdavao ili pomagao izdavanje antinacističke štampe.

Milan Petrović, ekonomista iz Beograda, koji je jedno vreme proveo sa Konom, takođe svedoči da je on bio uhapšen u Vrnjačkoj Banji, prebačen na Sajmište a potom u zatvor Gestapoa u zgradi na današnjem Trgu Nikole Pašića. U zatvor je doveden sa jednim ćebetom i sedam dinara, što je jedino što su mu Nemci dozvolili da zadrži. Petrović je pričao kako je Geca stalno prebrojavao ovih sedam dinara, i da je bio vrlo uznemiren kada mu je jedan zatočenik ukrao jedan dinar — dinar mu je ipak vraćen i Geca je svojim sapatnicima oprostio, kako je sam opisao, ovu grubu šalu. Geca je Petroviću, prema svedočenju potonjeg, pričao kako mu je jedan poručnik nudio da ga avionom prebaci za Grčku, ali da je odbio ne verujući da će nastradati. Pred nemački napad na SSSR Kon je transportom za ratne zarobljenike prebačen u zatvor u Beču odakle je nakon nekog vremena odveden sa grupom zarobljenika i likvidiran. Milan Petrović je naveo poslednje Gecine reči: E, moj sinko, ti ćeš možda i da se izvučeš, ali meni spasa nema. Ako dočekaš da vidiš brata Iliju, pozdravi ga. Ilija Petrović je bio autor englesko-srpskog rečnika koji je Kon štampao tridesetih godina.

Božidar Kovačević čiji je jedan prijatelj bio zatočen zajedno sa Gecom u Gracu, tvrdio je da je ovaj umro tamo na mukama, a da su njegova supruga Elza, kćeri Malvina i Elvira, unučad i zet Franjo Bah pobijeni u Jabuci kod Pančeva. Malvinin muž Hercog preživeo je jer je bio zarobljen kao rezervni oficir kraljevske jugoslovenske vojske. Verovalo se da su pobijeni svi rođaci Gece Kona, ali je ipak uspeo da se spase Jovan Rajs, sin Konove rođene sestre Blanke iz Bečkereka. Rajs je radio kao profesor sudske medicine na Univerzitetu u Stokholmu, a kako svedoči Velimir Starčević, autor knjige o Geci Konu, bio je ganut kada je saznao za pažnju sa kojom se u srpskoj kulturi govori o njegovom ujaku.

Posle Konovog hapšenja njegovo ime nije prestalo da bude meta antisemitske propagande. U Beogradu je naime organizovana velika antimasonska izložba koja je osim masonske sekcije obuhvatala još i Kominternu i jevrejsku sekciju. Glavna atrakcija izložbe bila je radna soba Gece Kona. List Vreme je izveštavajući o izložbi napisao:

Geza Kun, mađarski Jevrejin, postao je Geca Kon, čije je ime utisnuto gotovo na svakoj srpskoj knjizi. Na izložbi je izložen njegov lik kako se ceri s ogromne gomile knjiga a u uglu se koči napis koji svakoga može zaprepastiti: od 100.000 knjiga štampanih na srpskom jeziku, Geca Kon je štampao 98.564. primeraka.

Iako se ne zna mesto njegovog večnog počinka, o Gecinom životu svedoči izuzetno delo, neizbrisivo u srpskoj kulturi."

Geca Kon je rođen 2. avgusta 1873. u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, od oca rabina Bernarda Kona i majke Lujze, u poznatoj aškenaskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde Geca pohađa Trgovačku školu - knjižarski smer. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. Godine 1894, vraća se u Novi Sad i radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.

Godine 1901, postaje srpski državljanin i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi.

Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke: Elviru, udatu za trgovca sanitetskim materijalom Franju Baha, i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna.

Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.

Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine izabran je za potpredsednika, a 1929. za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu.

Godine 1934, objedinjuje svoju knjižaru i radnju za prodaju laboratorijskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“. Najveću izdavačku produkciju ostvario je u periodu između 1930. i 1940. godine, objavljujući preko 200 naslova u toku jedne godine. 1935. godine, Konova knjižara bila je na prvom mestu u Beogradu po broju izdanja, među kojima su najzastupljeniji bili udžbenici.

Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša (1937).

Osim po velikoj izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Veliki deo sredstava uložio je u popularisanje dela domaćih pisaca kroz biblioteke "Naša knjiga", "Zlatna knjiga", "Srpski narod u 19. veku", kao i kroz one vezane za školsku lektiru. O njegovom dobročinstvu svedoči i književnik Božidar Kovačević: "Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela (...) Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku "Kosovski božuri", Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici".

Po nemačkoj okupaciji Srbije 1941, uprkos brojnim upozorenjima i dojavama od strane prijatelja i poznanika, Geca Kon odbija da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku banju, gde je ubrzo uhapšen; prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču.

Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato. Pretpostavlja se da je streljan u bečkom zatvoru ili pri kasnijem isleđenju u Gracu. Jedino je njegov drugi zet, Leopold Hercog izbegao streljanje; svi ostali članovi porodice: žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, zet Franjo Bah, kao i dva unuka, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena: kuće u Dobračinoj 30 i Sremskoj 4, dva stana u ulici Strahinjića Bana, knjižara i jedna radnja u Knez Mihajlovoj, kao i plac na Dedinju (gde će posle rata ministar Jovan Veselinov podići vilu, u koju će se kasnije useliti predsednik Slobodan Milošević). Najvredniji deo knjižnog fonda prenesen je u Nacionalnu biblioteku u Beču.

Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta.

Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Istorijska biblioteka/Wikipedia)