DOBRIVOJE JE UMRO, A JA SAM ŽIV! Peđa je 4 puta PREŽIVEO LEUKEMIJU, pomaže onima koji imaju još samo 1 ŠANSU

Od leukemije ili drugih malignih bolesti krvi svake godine u svetu oboli više desetina hiljada ljudi.

Često je jedina nada za njihov oporavak - transplantacija kostne srži. Ipak, u Srbiji mnogi ne znaju da postoji Registar davalaca matičnih ćelija, i da je on nekome jedina šansa za život.

- Najveća verovatnoća za podudarnošću sa osobom kojoj su potrebne ćelije kostne srži uvek imaju oboleli i njegovi rođeni brat ili sestra. Realno, njihove šanse su do 30 odsto. Mi tražimo podudarnost, mora da se poklapa HLA (humani leukocitni antigeni) tipizacija, a to se nasleđuje. Zbog toga je verovatnoća da 25 odsto budu identični, 25 odsto potpuno različiti i 50 odsto poluidentični. Najpre se radi tipizacija bolesnika i njegovih najbližih, brata sestre roditelja da bi se videlo da li neko odgovara. Ako bolesnik nema srodnog donora koji mu odgovara, sledeći korak je traganje za nesrodnim davaocem, koji se traži u Registru - objasnila nam je ranije prim.dr sc.med. dr Zorana Andrić.

U akciju prikupljanja donora matičnih ćelija, iliti davanja kostne srži aktivno se uključio Predrag Slijepčević, čovek koji je medicinski fenomen, koji je četiri puta pobedio leukemiju, i koji je osnovao udruženje "Leuka".

On je u ispovesti za Espreso ranije govorio o čoveku koji mu je mnogo puta dao krv, kojem duguje život, a pričao nam je i o glavnim razlozima zbog kojih se uključio u borbu protiv leukemije, u kojoj mu se sve svodi na to da apsolutno nijedan pacijent ne doživi to da nema dovoljno trombocita.

Sada je, kako to inače često i radi, na društvenim mrežama napisao jedan vrlo potresan status. Pisao je o čoveku koji borbu sa leukemijom nije preživeo, a on jeste.

Zato govori glasno, a njegov status o čoveku zbog kog je krenuo u još jednu veliku borbu prenosimo vam u celosti:

- Tamaru i Dobrivoje sam upoznao u mojoj drugoj leukemiji. Negde u leto 2010. god. Ovo je tekst o Dobrivoju, njega sam prvo upoznao. Već sam znao da moram u Rim na transplantaciju kosne srži. Lekari su mi objasnili. Ili transplantacija ili smrt. Treća opcije nema. Nisam ništa više znao o tome. Samo da moram da idem. Jednog dana je u intenzivnu došao novi pacijent. Sećam se da je bio u boksu do mene. Upoznali smo se. Reče mi da se zove Dobrivoje i da se vratio iz Rima. Otišao je tamo da mu se uradi transplantacija. Nije mu urađena. Bio je tamo preko 10 meseci. Čekao donora. Nije ga dočekao. Bolest se vratila. Leukemija je opet udarila. I vratio se u zemlju. U Beograd, na kliniku, da se leči.

Ja oduševljen. Eto moći ću da saznam iz prve ruke kako to ide u tom Rimu. Čovek zna sve. Poskočio sam od sreće. Rekoh mu da i ja moram u Rim. Čim završim sa lečenjem. Čim uđem u remisiju. Odmah. Momentalno. Lekari insistiraju, kažu da nemam vremena. Inače, vratiće mi se leukemija i ubiče me. Sigurno. Ne sa velikom verovatnoćnom, kako to obično lekari kažu. Bili su potpuno jasni. Ubiće me. Njemu se lice smrači. Reče mi da će mi sve reći. Pokazaće mi i slike. Imamo vremena. Dugo ćemo biti u bolnici. Ali ne odmah. Da mu treba dan, dva. Da se stabilizuje.

Ok. Razumem. I nije problem. Bar vremena imamo. I znam da mu treba vreme da se aklimatizuje. Pa svima nam treba. Nije na Karibima, u intenzivnoj je nezi Klinike za hematologiju. Goreg mesta za biti, nema na kugli zemaljskoj. Tad nisam razumeo. Tek kasnije sam shvatio. Tek mnogo kasnije. Kada sam i ja stekao iskustvo koje je Dobivoje već imao. Nije njemu trebalo vreme za aklimatizaciju. Meni je trebalo. Ali o tom, potom. Neću još mnogo o ovome, jer ovo nije priča o meni. Ukratko, rekao mi je sve što je prošao. Danima mi je pričao. I ja sam shvatio da se živ neću vratiti iz Rima. Srećom, nikad nisam otišao u Rim, i nikada se nisam transplantirao. Dobrivoje je umro. Ne mogu da se setim tačno kad. Deset godina je prošlo. Mislim da je umro kući između dve terapije. Ne znam tačno. Ne znam tačno. Nemam koga ni da pitam. Iz te, moje druge leukemije, niko osim mene nije preživeo. Niko.

Dobrivoje je jedan od razloga što sam započeo akciju da se prikupi što veći broj donora matičnih ćelija. Dugujem mu to. On je jedan od onih koji su mi spasili život. On je umro. Ja nisam. Njegovu priču nema ko da ispriča. Ispičaću je ja. Fejsbuk je kratka forma. Moji tekstovi su dugački. Zato sad u najkraćem. Na drugom mestu ću ispričati sve. Dobrivoje je umro u užasu. Užasnom smrću. Nije to zaslužio. Namučio se u Rimu. Svari koje su mu se dešavale tamo se ne mogu razionalizovati, pojmiti, razumeti. Ali to nije najveći užas koji je doživeo. Najveći užas je čekanje. Čekanje na donora. Čekanje da li će neko, negde, otići da se testira. Neko ko mu je podudaran. Neko ko će mu dati nadu. Neko ko je njegov genetski brat ili sestra. Negde neko postoji. Ali Dobrivoje ne može da uradi ništa. Ni on ni njegovi. Mogu da pokušaju da dođu do što više ljudi i da im kažu da će Dobrivoje umreti ako mu se ne nađe donor. Mogu i da ih zamole da odu ne testiranje. Ali ko će otići. Uostalom koliko je to. 50, 100, možda 1000, ili da se desi i ćudo pa da bude i 2000 hiljade. Ne znaći to mnogo. Znači, naravno, ali ne mnogo. I tako je Dobrivoje čekao. Možda.... možda.... možda, jedio je to bilo u njegovoj glavi. Nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom, nije mogao da oseća ništa osim straha od sigurne smrti. Koliki je to užas. Prolazio sam ga od marta do decembra 2010. Od marta, kad mi se vratila leukemija drugi put, pa do decembra kad se vratila treći put. I tada, treći put, kad mi se leukemija vratila, odahnuo sam. Više za mene nije bilo transplantacije. Ta opcija više nije postojala. I JA SAM ODAHNUO. Tuči ću se sa leukemijom, ubiće ili ona mene ili ja nju, ali više neću čekati. Više mi niko ne može pomoći. Užas čekanja i nadanja je iza mene. Jeste iza mene, ali ima drugih. Drugi su sada, tamo gde sam ja nekad bio. Nekoliko obolelih iz Srbije nema donora.

Oni čekaju. Čekaju kao što je Dobrivoje. To im je jedina nada. Čekao je i Dobrivoje. 24 časa dnevno. Ne samo kad je budan. To je u svesti bez prekida svih 24 časa dnevno. Strah i nada. Beznađe koje razara. I mala, mala nada. Šta ako ipak neko..... Ne umem ja to da prenesem na papir. Osetio jesam. Kada su za mene ovde tražili donora. Tu nadu. Osetio sam i užas kada je postalo jasno da ga nema. Osetio jesam, da ga prenesem ne umem. Ne bih želeo da tako umrem. To je gore i od leukemije. Šta gore, 1000 puta gore. Leukemija muči, uništava, razara, dovodi ko kraja, ali ćekanje......Ne umem to da objasnim. Da kažem. Da napišem. Jednostavno ne umem. Dobrivoje je čekao. I nije dočekao. Umro je. Ovi koji sada čekaju. Oni čekaju vas. Zavise od vas. Da ponovimo proceduru još jednom. Prijavite se, date krv na analizu. Ako odgovarate, pijete lekove nekoliko dana, da vam se podigne broj matičnih ćelija u krvi. Sednete za mašinu. Ona iz vaše krvi izdvoji matične ćelije. Te matične ćelije se daju obolelom. I to je to. Ko može. Svi. Ne mogu osobe sa infarktima, anginom pektoris, onkološki pacijenti, oboleli od autoimunih bolesti, dijabetis na insulinu. Osobe preko 50 god. Svi ostali mogu da se prijave. Gde možete da se prijavite. U Zavodima sa transfuziju Subotica, Novi Sad, Beograd, Kragujevac i Niš. Kod svuh mobilnih ekipa Zavoda za transfuziju na teritoriji Srbije, u danu kada uzimaju krv od dobrovoljnih davaoca. Možda, i samo možda će neko prestati da čeka svog spasioca. Možda upravo vas. Vas koji ovo čitate. Dobrivoje je umro. Umro je ne došekavši svoju šansu. Ima ih još, koje znam da su tako umrli. Pisaću i o njima. Pisaću sve dok ne dođemo do 100.000 donora. Tada će svi imati šansu.

Šta čekate?

Priključivanje Registru vas neće koštati ništa, a za nekoga će biti cena života!

Možda ste baš Vi jedina osoba koja je podudarna sa bolesnikom kome je transplantacija kostne srži JEDINA NADA!

Pomozite nekome kome je vaša pomoć neophodna i tako sebi poklonite najlepši poklon - saznanje da neko nastavlja da živi baš zahvaljujući vama!

Bonus video:

(Espreso.co.rs / S. Trajković)