Godinama su kovali zaveru i umalo ubili Tita: Da li su ovo prvi srpski teroristi? (VIDEO) (FOTO)

Početkom leta 1964. godine u Parizu, u stanu Jovana Brkića, na aveniji Pol Dumerg broj 162, okupilo se tridesetak ljudi. 7 Srba koji su Titu rekli ne: Šta mislite, kako su prošli? (FOTO) Nije bilo nikakvih naročitih govora. Andra Lončarić je kratkim biranim rečenicama saopštio prisutnima da se imaju smatrati osnivačima prve tajne srpske političke i terorističke organizacije. Ovo tajno društvo nazvano je Krmčija. Ime je preuzeto iz Knjige pravila za duhovni život Srba "Krčmija" Svetog Save. "Krmčija" - u slobodnom prevodu - "kormilo".

Jovan Brkić, domaćin ovog skupa, bio je predratni perspektivni (kraljev) diplomata, a po svemu sudeći, i čovek francuske obaveštajne službe. Njegova prva komšinica bila je Brižit Bardo. Legendarna seks bomba u tom trenutku nalazila se na vrhuncu slave i sigurno joj nije padalo ni na kraj pameti da se tik do njenih vrata okupljaju osnivači terorističke organizacije čiji je cilj - rušenje režima u Jugoslaviji.

Naravno, tajna grupa "Krmčija" nije imala ničeg zajedničkog s duhom "Krčmije" svetog Save. Program ove organizacije nije se mnogo razlikovao od programa Apisove "Crne ruke" i pravila komitskih organizacija koje su početkom prošlog veka osnivane na teritoriji današnje Makedonije. U gostinskoj sobi vladala je konspirativna atmosfera. Za velikim trpezarijskim stolom sedela su 24 zaverenika. Šestorica najmlađih stajali su iza domaćina Andre Lončarića, kapetana Veljka Remetića i princa Mihajla Petrovića, unuka crnogorskog kralja Nikole.

U toku dogovaranja i razgovora, te večeri nije spomenuto nijedno ime. Reč se davala upiranjem prsta. Svim prisutnima podeljeni su papiri na koja su upisivali svoja ilegalna imena. Ta imena znala su samo dvojica članova organizacije. Zadaci novoosnovane organizacije su bili: - Politička borba protiv Jugoslavije - Štampanje novina u emigraciji i njihovo rasturanje u SFRJ - Regrutovanje mladih ljudi, studenata, gimnazijalaca i radnika

Ideja Andre Lončarića je bila da samo mladi ljudi mogu da preokrenu tok istorijskih događaja i da nešto kvalitativno izmene. Bio je siguran u jedno: da oni koji su jednom izgubili rat - a to su bili četnici - nisu u stanju da se vrate na istorijsku pozornicu. Na ovom zavereničkom sastanku uočiće se i jedno ime koje će docnije biti često prisutno u emigrantskom životu Srba. Molitvu uoči ovog skupa održao je pop Stojiljko Kajević, koji je nepunih godinu dana ranije emigrirao iz Jugoslavije, tačnije, iz Skopske Crne Gore, gde je imao parohiju. On je jedno vreme bio u Trstu, kod čuvenog Dragoljuba Vurdelje, a potom je došao u Pariz, gde je studirao teologiju na Akademiji sveti Sergije, koja je radila u okviru Ruske pravoslavne crkve (zajedno s današnjim mitropolitom Amfilohijem Radovićem).

Raskolnici, nisu imali svog sveštenika i kada je u Grad svetlosti stigao Kajević, Andra Lončarić i Velimir Piletić odmah su počeli da ga vrbuju da bude uz njih. Na Vidovdanskoj akademiji i na liturgiji povodom obeležavanja tridesetogodišnjice atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića, kojoj je prisustvovao i eks-kralj Petar Karađorđević, pop Kajević je svojim govorom oduševio prisutne i potpuno osvojio Andru Lončarića i Jovana Brkića. Njih dvojica, početkom šezdesetih godina, držali su sve konce emigranskog života u Evropi u svojim rukama.

Već na prvoj sednici najužeg rukovodstva "Krmčije" dogovoreno je da pop Kajević mora odmah u Ameriku. Osmišljen je plan da se organizacija proširi i preko okeana - u Sjedinjenim Državama i Kanadi - da se tamo stvore grupe mladih ljudi koje bi bile osposobljene za upad i ozbiljne akcije u Jugoslaviji. Lončarić je bio ubeđen da su SAD najpogodnija zemlja za osnivanje i uvežbavanje terorističkih formacija. On je bio ubeđen da će SAD prećutno dati za rad i delovanje ovakve organizacije. S preporukom iz Pariza od Andre Lončarića i Jovana Brkića, pop Stoiljko Kajević stigao je u Čikago i javio se vladiki Dionisiju. Vladika Dionisije, koji je već tada bio na čelu raskolničke crkve, prihvatio je mladog sveštenika, materijalno ga pomagao i štitio kod crkvenih uprava.

Prvih meseci Kajević je samo sakupljao pomoć za "Krmčiju" u Parizu, a potom počinje da sprovodi u delo nalog Andre Lončarića o osnivanju tajne terorističke organizacije u Americi i Kanadi. Pripreme za osnivanje ovakve organizacije na severnoameričkom kontinentu potrajale su skoro dve godine. Andra Lončarić povremeno dolazi, obilazi srpske kolonije tražeći mlade i sposobne momke koji bi činili oslonac novog pokreta. Kako je vreme odmicalo, njegov posao je sve više preuzimao pop Kajević, koji se u međuvremenu i zvanično uselio u SAD i dobio parohiju u Jangstaunu u državi Ohajo, tridesetak kilometara od granice s Pensilvanijom.

Posle temeljnih provera, sačinjen je spisak od 36 osoba koje su trebalo da čine srž organizacije. U međuvremenu, Andra Lončarić je javio Kajeviću da osnivački skup u Americi bude istovremeno i transformacija organizacije, što je podrazumevalo i promenu naziva. Lončarić i Kajević su se dogovorili da novo ime bude SOPO, odnosno Srpski oslobodilački pokret - "Otadžbina". Osnivački skup je zakazan na dan Svete Bogorodice, 26. avgusta 1966. godine, u motelu "Biver vali" u blizini Pitsburga u Pensilvaniji. Zakupljeno je 36 soba, sala za sastanke i ceo skup je prijavljen kao "Biblijski seminar". Na stolovima u sali za sastanke bile su postavljene Biblije, sveske i olovke, a sa zvučnika se čula crkvena muzika.

Iz Čikaga su stigla dva automobila. U jednom su bili Miomir Radovanović i Dragiša Kašiković, a u drugom momci koje je Andra Lončarić poslao iz Pariza: Aleksandar Desančić Beban, bokser Boro Kornić, Desimir Marjanović Lima i Milan Nikolić Beli. Ova četvorica su stekla slavu u emigracijskim krugovima pošto su kao dečaci ukrali službena kola Aleksandra Rankovića i zato su osuđeni da šest godina provedu u Popravnom domu u Kruševcu. Iz Klivlenda su došli Đorđe Đelić i Milan Čuković, koji je inače bio prvak SAD u dizanju tegova. Bećo Rakočević, koji je s 43 godine bio najstariji u SOPO-u, i Braća Branko i Kosta Stanojević došli su iz Toronta. Ovaj drugi, Kosta, pod imenom Ken, početkom devedesetih godina prošlog veka postaće popularan u Jugoslaviji kao "uspešan poslovan čovek" koji je najavljivao velike investicije na crnogorskom primorju. Jedno vreme je bio čak "zakupio" Titovu vilu u Igalu, a potom netragom nestao. Ekipu iz Toronta činili su još i Brana Petrov, Radenko Bukvić i Jovan Jovanović. Iz Pariza je stigla još jedna grupa momaka - braća Ratkovići, Nebojša i Boban, te Rade Komnenović i Mirko Stanojević. Međutim, oni su na ovom skupi predstavljeni da su došli s Aljaske. Protojerej Radomir Čatuković, rodom iz Trnavca kod Trstenika, doveo je sa sobom dvojicu momka koji su se upravo bili vratili iz Vijetnama.

Za glavnog i vodećeg čoveka SOPO-a izabran je pop Stoiljko Kajević. Dobio je ovlašćenja da izdaje naredbe, koordinira rad organizacije i da saziva redovne i vanredne sednice. Za propagandni rad su bili zaduženi Miomir Radovanović i Dragiša Kašiković. Njih dvojica su tada bili urednici radikalnog emigrantskog lista "Sloboda", koji je izlazio u Čikagu. Miomir Radovanović bio je i vlasnik kultnog restorana "Miomir Sertbina klab". O finansijama je brinuo Bećo Rakočević, koji je bio jedan od najuspešnijih ljudi u trgovini nekretninama. Osnovni zadatak organizacije bio je da uporedo s propagandom priprema terorističke akcije u zemljama Evrope i Amerike na jugoslovenska diplomatska predstavništva i osoblje i na vojne i državne objekte u Jugoslaviji. Terorističke akcije protiv diplomatskog osoblja Titove Jugoslavije predviđene su akcionim programom samo kao odmazda za eventualne Udbine likvidacije viđenih srpskih političkih emigranata.

Svaki član bio je u obavezi da pod hitno stvori svoju trojku i da ti novi ljudi ništa ne znaju o ostalim članovima organizacije. Na ovom zavereničkom skupu u Pensilvaniji dogovoreno je da se u roku od šest meseci izvrši prva akcija kao odgovor na likvidaciju četničkog komandanta Siniše Ockoljića Pazarca. Pop Kajević, uz pomoć Koste Stanojevića, tri meseca je obilazio ambasade i konzulate po Sjedinjenim Državama i Kanadi. Detaljno je ispitivao sistem obezbeđenja ovih diplomatskih predstavništava. U Detroitu, 28 oktobra 1966. godine, Kajević je podneo izveštaj ostalim članovima SOPO-a. Jednoglasno je doneta odluka da se iduće godine, na noć uoči Svetog Save, dignu u vazduh ambasade u Vašingtonu i Otavi i konzulati u Njujorku, Čikagu, San Francisku i Torontu. Kanadski tim, predvođen Kostom Stanojevićem i Bećom Rakočevićem, uspeo je da iz jednog vojnog depoa na severu Ontarija iznese sanduk eksploziva visokog kvaliteta. Tovar za "Svetosavsku bakljadu" bio je spreman, samo ga je trebalo prebaciti u Sjedinjene Države. Centrala u Čikagu odlučila je da se ta operacija izvede noću, 21. novembra 1966. godine.

Istovremeno je dogovoreno da se svi učesnici u akciji iste noći okupe u Tolidu, u državi Ohajo, šezdesetak milja od kanadske granice, na poslednji dogovor i i da preuzmu eksplozivna punjenja i ostalu tehniku za napad na diplomatska predstavništva širom Amerike i Kanade. Pop Kajević je krenuo rano ujutro tog 21 novembra iz Čikaga i u hotelu "Holidej in" u Tolidu rezervisao pet soba na lažna imena. Posle kraćeg predaha, uputio se ka Detroitu, odnosno Vindzoru. Između ova dva grada je inače američko-kanadska granica i deli ih reka Detroit. Još početkom tridesetih godina prošlog veka, prokopan je tunel ispod reke i on je glavna pogranična saobraćajnica. Na samom izlasku iz tunela, s kanadske strane, neposredno iza punkta za pasošku kontrolu, s leve strane, nalazi se jedan ekskluzivan noćni klub, vlasništvo našeg čoveka, Bogdana Krekića. Kajević je parkirao svoj "tornado" iza kluba, gde se nalazi sporedan ulaz. Odlučio je mimo dogovora da ne ulazi u restoran kod Krekića. Pretpostavio je da će Rakočević ili Stanojević, kad shvate da ga nema, izaći napolje. Tako je i bilo. Posle jedno sat vremena, pojavio se Kosta Stanojević. Pop mu je dao znak da je stigao - paleći svetla dvaput kratko i jednom dugačko. Kosta je prišao kolima i procedio kroz zube: - Jesi li spreman? - Jesam!, odgovorio je pop.

Stanojević je otišao do kola, vozio je "kadilak eldorado", doneo je tri putne torbe i nestao u dimu Krekićevog noćnog kluba. Parking je bio pust. Nigde žive duše. Kajević je sačekao deset minuta i krenuo nazad, ka Detroitu. Istim putem - kroz tunel. Kiša i dalje pada. Kanadski carinici ništa ga nisu pitali. Prošao je bezbedno. Kada je stigao na američku stranu, carinik je pokazao malo više radoznalosti: - Šta imate u kolima, pitao je čovek u uniformi. - Ništa, sem boksa kanadskih cigareta, odgovorio je čovek za volanom u svešteničkoj odori. "Sigurni ste da nemate ništa u gepeku, oče?", ponovio je carinik kao da je nešto znao.

Kajevića je oblio hladan znoj. Odlučio se za najriskantniji potez. - Evo vam ključevi pa proverite sami, rekao je i dodao: da nemate upaljač da pripalim cigaretu? - Yes, father, odgovorio je zatečeni carinik i upalio je popu cigaretu i poželeo mu srećan put. Čim je odmakao pedesetak metara, pop je mantijom obrisao znoj s čela i zastao da osmotri kola koja su nailazila iza njega. Ovoga puta carinici su bili neumoljivi. Dvoja kola su bila zaustavljena i odvezena na kontrolni plac. Policija je izvela iz prvog automobila Kostu Stanojevića i Beću Rakočevića. Njih desetak se okupilo oko njihovog vozila.

Pop je dao gas i tek na Mičigen aveniji, dve milje od izlaska iz tunela, parkirao je auto u jednom mračnom ćošku. Tuda su morali da prođu i Bećo i Kosta. Posle četrdesetak minuta, naišli su i oni, iza njih nikog nije bilo. To je značilo da je teren čist. Stanojević je istrčao iz kola, klekao i poljubio popa u noge. - Spasao si nam glave noćas, pope, ponovio je nekoliko puta. Da li su carinici i policija imali neku dojavu? U Tolido su stigli oko deset. Svi su bili na okupu. Iste večeri počela je obuka za upotrebu eksploziva. Pred zoru ponovo su položili zakletvu. Sutradan je trebalo razrešiti osnovnu dilemu - da li prilikom ove akcije treba ubijati ljude. Većina je bila protiv. Dogovor je pao - niko ne sme namerno biti ubijen ili ranjen. To je odmah uslovilo da napad na diplomatska predstavništva SFRJ mora da se izvede u vreme kada nikog nema na ulicama i u kancelarijama. Ponoćni sati bili su idealno vreme. Donesena je odluka da niko ne sme, u slučaju da bude uhvaćen, da izda nijednog jedinog člana SOPO-a, ni učesnike u ovoj akciji. Prekršaj ovog dogovora povlačio je smrtnu kaznu. Smrt je bila predviđena i za one koji bi eventualno odustali od akcije i predomislili se u poslednjem trenutku. Tog 21. novembra 1966. godine bio je poslednji sastanak zaverenika. Svako je tada poneo svoju eksplozivnu napravu koju će upotrebiti u ranim jutarnjim satima 27. januara naredne 1967. godine.

Odlučeno je da braća Kajević, Stoiljko i Živko, s Radomirom Čkautovićem, sva trojica sveštenici, postave eksploziv u konzulat u Njujorku. Miomir Radovanović, Dragiša Kašiković i Nikola Živović trebalo je da na "volšeban" način postave "božićni poklon" u prostorije konzulata na Mičigen aveniji u Čikagu. Đorđe Đelić i Milan Ćuković su morali da smisle kako da priđu ambasadi u Vašingtonu. San Francisko je pripao najmlađim: Bebanu Desančiću, Bori Korniću, Desimiru Marjanoviću i Milanu Nikoliću Belom. Otava i Toronto ostali su kanadskom timu, onako kako se dogovore Bećo Rakočević i braća Stanojević. Četiri momka iz Čikaga odmah su, posle sastanka u Tolidu, napustili dobro plaćene poslove i zaputili se u Kaliforniju. U Los Anđelesu su pronašli poslove i stanove i tek 26. janura 1967. godine uputili se ka San Francisku, gde su u kasnim večernjim satima ostavili paket s eksplozivnim punjenjem. Najteže je bilo akciju izvesti u Njujorku. Konzulat se nalazio na uglu Pete avenije i Šezdeset i treće ulice. Na tom ćošku je uvek velika masa sveta - i danju i noću, a obezbeđenje je bilo izuzetno. Akteri akcije u Njujorku imali su samo tridesetak sekundi vremena da izvrše ovaj zadatak. U Vašingtonu, pak, zakon je predviđao najteže kazne u slučaju da izvršioci budu pronađeni.

Dan uoči Svetog Save, u istočnom delu Amerike, padao je užasan sneg. Skoro svi putevi su bili zavejani. Triling popova, braća Kajevići i protojerej Čkautović, više iz sujevernih razloga nego iz nekih objektivnih, zamenili su se sa vašingtonskom ekipom. Đorđe Đelić i Milan Ćuković krenuli su ka Njujorku. Trojica sveštenika pravo su u Vašingtonu krenuli ka Aveniji Masačusets, u diplomatski deo grada, gde se nalazila jugoslovenska ambasada. Čkautović je vozio, mlađi Kajević, Živko, dobio je zadatak da osmatra, a stariji, Stoiljko, izašao je iz kola, preskočio živu ogradu koja okruživala ambasadu i postavio poveću akten-tašnu na zid kod ulaznih vrata. Kada su prešli na desnu obalu reke Potomak, začula se strahovita eksplozija. Kada su policijske i vatrogasne sirene počele da zavijaju, Kajevići i Čkautović već su bili daleko od američke prestonice. Čikaškoj ekipi bilo je možda najlakše, ali i najkomplikovanije istovremeno. Oni su znali svaki centimetar oko jugoslovenskog konzulata u Čikagu i nije im bio nikakav problem da postave eksploziv na najosetljivije mesto. Ali njih su u Čikagu svi znali. Miomir Radovanović i Dragiša Kašiković odavno su skrenuli pažnju na sebe, ne samo emigrantskog sveta već i američkih vlasti. Isti slučaj je bio i s njihovim trećim kompanjonom Nikolom Živovićem. Međutim, njima je naruku išlo vreme, sneg je padao u Čikagu. Oni su posle postavljanja eksploziva jedva uspeli da se dovuku na zborno mesto.

Dragiša Kašiković je, po obavljenom zadatku, poslao preko stotinu pisama američkim senatorima i kongresmenima, u kojima ih obaveštava da je ovaj teroristički akt odgovor srpske emigracije na sve učestalije likvidacije uglednih Srba od strane Udbe. Bećo Rakočević, na jednoj, a Kosta Stanojević na drugoj strani, u Kanadi, u Torontu i Otavi takođe pod zaštitom mraka i velikog snega bez ozbiljnih teškoća izvršili su zadatak. Milan Stanojević, bivši major one najbivšije Jugoslavije, tog 27. januara uputio je telegram Andri Lončariću u Pariz: "Andro, operacija Svadba uspela savršeno. Ovi su bolji od nas, sposobni su da umarširaju u Beograd..." A uveče, po emigrantskim kafanama, prepunim duvanskog dima i mirisa vruće rakije i ražnjića, razlegala se pesma i razdraganost. Četnici, ljotićevci, nedićevci - svi su slavili svetosavske bombe. Agenti FBI razmileli su se po svim mestima gde se okupljaju Srbi. Mesecima nisu mogli ništa da otkriju. Da bi zadovoljili jugoslovensku stranu i zamazali oči svojoj javnosti, izveli su pred sud desetak Srba. Svi su oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Osim Dragiše Kašikovića. Iako je imao "neoboriv alibi" - nekoliko svedoka je tvrdilo da je celu noć sedeo s njima - neko je morao da plati ceh za ovu sinhronizovanu akciju. Velika porota je dala Kašikoviću imunitet i izvela ga pred sud. Koristeći taj imunitet, on je na sudu izjavio da je "šest svetosavskih bombi" delo srpskih rodoljuba. Na traženje suda da kaže ko su izvršioci, Kašiković je rekao: - Bez obzira na odluku ovog suda, ja znam da će istorija da me oslobodi svake krivice.

Dve godine posle terorističke akcije na jugoslovenske ambasade u konzulate, u Parizu je na monstruozan način likvidiran Andra Lončarić. Osam godina posle Lončarića, likvidiran je i Dragiša Kašiković. Udba ni jednom, ni drugom nije mogla da oprosti njihovu angažovanost protiv SFRJ. Posle ubistva Andre Lončarića, mnogi odnosi u SOPO-u se menjaju. Dolaze novi ljudi željni akcija i slave. Ton organizaciji daju Nikola Kavaja, Boško Radonjić i pop Kajević.

Zbog zamišljenog atentata na Broza 7. marta 1977. godine u Vašingtonu i zbog nekoliko planiranih spektakularnih akcija 22. novembra 1978, u Njujorku i Čikagu je uhapšena šestorica članova SOPO-a. U Njujorku su lišeni slobode Nikola Kavaja, Boško Radonjić i pop Stoiljko Kajević. U Čikagu: Nikola Živović, Radoš Stevlić i Životije Savić. Osuđeni su na višegodišnje robije. Posle njih svaka političko-teroristička aktivnost u emigraciji zamire. Prvi dan suđenja šestorici srpskih terorista tekao je po protokolu. Pre početka, tajni agenti su zaposeli čitavu Federalnu zgradu u centru Čikaga. Hodnici Palate pravde bili su puni novinara i TV kamera. Sprat na kome se odvijalo suđenje bio je maksimalno obezbeđen. Po ustaljenom redu, njih šestorica - Stoiljko Kajević, Boško Radonjić, Nikola Kavaja, Nikola Živović, Radoš Stevlić i Životije Savić - stajali su ispred sudije. Prvo je govorio Nikola Kavaja. Jasno je rekao da je ponosan na svoje akcije i da će, ako ikad bude slobodan, nastaviti isti posao. Gledajući u tužiočevo bledo lice, Kavaja je rekao: "Kada se ovakvi rode u Crnoj Gori, majke ih odmah udave". To je izazvalo buran smeh usred, inače, sumorne atmosfere.

Posle nekoliko dana, Nikola Kavaja i Boško Radonjić uz kauciju bivaju pušteni da se brane sa slobode, a uoči izricanja presude, grupa agenata FBI upala je u ćeliju popa Kajevića, odvela ga u jednu kancelariju i dala mu svešteničku odoru. Saopštili su mu: - Tvoj vojnik Nikola Kavaja oteo je putnički avio sa sto trideset i sedam putnika i u zamenu za njihove živote traži tvoju slobodu. Mi ne želimo da ijedan putnik bude povređen. Moraš da kreneš s nama i da razgovaraš s Kavajom. O tim danima ostalo je Kavajino svedočenje: "Pali" smo 21. novembra 1978. Boško Radonjić, pop Stojiljko Kajević, Radoš Stevlić, Nikola Šivović, Životija Savić i ja. Optužili su nas za pokušaj ubistva Tita i za terorizam na teritoriji SAD i Kanade. Bez dokaza su nas teretili za simultano bombardovanje jugoslovenskih predstavništava širom Amerike i Kanade 1967, podmetanje eksploziva pred zgradom UN-a 1975. godine i u Vašingtonu 1976. Teške eksplozije u zgradi Generalnog komiteta Komunističke partije Amerike na Menhetnu u 36. ulici. Na otmicu aviona sam se odlučio prema unapred dogovorenom planu s popom Kajevićem kako bih njega oslobodio i zajedno s njim se obrušio na CKSKJ.

Za plan o otmici aviona je znao, osim mene i popa Kajevića, samo Boško Radonjić, koji je takođe bio pušten pod kaucijom. "Pošalji memorandum predsedniku Karteru", šalje mi signal iz zatvora pop Kajević. To je značilo: "Nikola, stupi u akciju, uzimaj avion" i za taj signal smo se ja i pop Kajević dogovorili pre nego što sam pušten pod kaucijom. Prema unapred pripremljenom planu, u utorak 19. juna 1979. uzeo sam dve artiljerijske granate, stavio ih u dugačke čarape koje sam posudio od ćerke. Uzeo sam Boškovo odelo - tada su se nosile široke pantalone - da se ne primete granate kada hodam. U torbu sam stavio 36 štikova plastičnog eksploziva. Pozdravio se sa ženom i decom i krenuo na aerodrom. FBI me je pratio, ali je znao da treba da idem na izricanje presude u Čikago. Trebalo je da prođem metal-detektor na aerodromu. Mislio sam, ako me policija otkrije, izvući ću pištolj i pucati. Vidim, idu žena i muž, alpinci. Debeli, na njima sto čuturica, konopci, lanci... Policajac ih stalno vraća. Imali su toliko gvožđa na sebi, neprestano su zvonili. Prošao sam pored njih lakše nego što sam mislio. Ušao sam u avion pet minuta pre poletanja. Prvi avion koji sam uzeo bio je "boing 727" koji je leteo na liniji Njujork - Čikago - San Antonio - Teksas. Posle sam uzeo i "boing 707". Imao sam 148 putnika u avionu i 11 članova posade. Stjuardesa koja me je služila zvala se Suzi. Uhvatio sam je nad Indijanom i naterao da otvori pilotsku kabinu. Niko nije video šta se desilo. Kada sam ušao u pilotsku kabinu, dao sam posadi do znanja ko sam i pilotu rekao da preuzimam kontrolu u avionu i da posada mora slušati moje naredbe ako želi da sačuva svoje i živote putnika. Pozvao sam Ota, šefa FBI države Ilinois, koji mi je rekao "Nikola, You late", mislio je na sud. Prema posadi sam se korektno i vojnički ponašao pa smo se čak i pozdravili prilikom rastanka. Posada tog aviona nijednu lošu ili netačnu reč koja bi mogla da ide na moju štetu nije rekla na mom suđenju. Naterao sam svog advokata Dejana Brašića, koji je kao pregovarač ulazio i izlazio iz aviona, kapetana Mičama i pomoćnog pilota da me okruže i uhvate za kaiš. Oko vrata sam okačio eksploziv. Rekao sam: "Ako me bilo koji od vas trojice popusti, sve ću nas zajedno dići u vazduh". FBI je na aerodrom doveo moju suprugu Lenu i Boška Radonjića kako bi izvršio jači psihološki pritisak na mene. Prolazio sam polako nekoliko metara od njih. Okružen ovom trojicom. Nova tri pilota su već sedela u velikom "boingu 707", beli kao mumije. Pretresao sam ih. Kad smo već bili nad Atlantikom, posumnjao sam u jednog od njih da je iz FBI. Kad smo nadletali Englesku, Brašić me je počeo ubeđivati da se spustim u Irsku. Tvrdio je da ću tamo sigurno dobiti politički azil. Kukao je da ima ženu i decu. "Pa imam i ja troje dece", rekao sam mu. Videvši da ne mogu da uletim na teritoriju Jugoslavije, da bi me istok zbog moje antikomunističke borbe momentalno streljao, a da na zapad ne mogu, moj advokat Dejan Brašić je uspeo da me ubedi da sletim u Irsku. Ta zemlja sve do mog slučaja nije imala ugovor o ekstradiciji sa SAD-om. Međutim, kada sam se spustio, telefoni nisu prestajali zvoniti. Amerika me tražila i, konačno, Irska me izručila. Priveli su me u američku vojnu bazu.

- Za prvo delo - terorizam protiv Jugoslavije - osuđen sam na 20 godina, za nepojavljivanje na sudu u zakazano vreme i prekršaj položene kaucije - 5 godina, a za kidnapovanje dva američka aviona - 40 godina. Ukupno sam dobio 65 godina zatvora. Svaka izrečena kazna preko 35 godina zatvora u Americi se tretira kao doživotna. Moji saborci Nikola Šivović i Radoš Stevlić dobili su po 10 godina, Životije Savić i Boško Radonjić - 3 godine. Kukavica pop Stoiljko Kajević osuđen je na 15 godina. (Espreso.co.rs / Nedeljnik online)