DOČEKAO SAM NOVU GODINU NA LETU IZ KAIRA, SLAVIO NA AERODROMU U CIRIHU: A tu se ZATEKAO i sumnjivi lik iz SPLITA

Kada je sve počelo, na samom početku devedesetih godina prošlog veka, ta apokalipsa koja danas ima razne formalne i neformalne nazive, mi se nismo osećali kao dezerteri ili izdajnici, nego kao begunci.

Pripadnici moje generacije, o čemu sam na ovom portalu već nekoliko puta pisao, uglavnom su početak raspada Jugoslavije dočekali u JNA, dakle na regularnom odsluženju vojnog roka od 365 dana. Ako ste upisali fakultet nakon srednje škole bilo je logično da odete da odslužite vojsku i potom se vratite do početka nove fakultetske godine. Čak i oni koji nisu upisali faks računali su da je bolje da tu obavezu što pre skinu s grbače. Lakše je dok si još klinac, nego kasnije kad već zaroniš dublje u život.

Zašto vam ovo pričam na početku ovog teksta?

Zato da biste lakše ukapirali zašto smo bili begunci i zašto nas je više bilo na aerodromima širom sveta nego na frontovima širom bivše države.

Dešavalo se, kao po nekom pravilu, da čim odslužimo regularan vojni rok i nekako izađemo iz uniforme, usprkos produženju koje je Generalštab smislio da bi nas zadržao još neko vreme pod oružjem, vojna policija odmah zakuca na vaša vrata usred noći i, hteli-ne hteli, vraća vas nazad u uniformu, sa puškom u ruci, ovoga puta kao deo tzv. rezervnog sastava.

Jedan moj poznanik je tako nagrabusio. Desetak dana nakon što se „skinuo“ došli po njega usred noći, strpali ga u neki kamion i otfurali u okolinu Vukovara gde je dobio uniformu, oružje i „ratni raspored“. Par sati nakon što je zauzeo mesto u rovu, pukla granata i geler mu se zabio u leđa. Nešto malo više od 24 sata nakon što su ga maltene kidnapovali iz njegovog stana našao se u bolnici gde su doktori davali sve od seve da ga nekako zakrpe. Oporavljao se narednih godinu i kusur dana, jedva je živu glavu izvukao i nakon svega mi je rekao samo ovo: „Trebao sam da budem paranoičniji i pobegnem na vreme“.

Svako od nas znao je makar nekoga sa sličnom pričom, što je bilo sasvim dovoljno da budemo paranoični i da pokušamo da klisnemo pre nego što nas rat koji nismo hteli i koji nije bio naš usisa u sebe kao jeftino topovsko meso. Svako, sa imalo razuma, znao je da je taj rat nema nikakvog smisla i da će iza sebe ostaviti samo gomilu bespotrebnih žrtava sa svih strana. Što se, naravno, i dogodilo.

Bilo je to vreme mračnih tipova, sveopšteg haosa, sa atmosferom kao u nekom morbidnom horor filmu. Takva je bila i Nova godina 1990/91, ali i one nakon nje.

Sticajem čudnih okolnosti, na koje se čovek u to doba morao da navikne, novu 1992. godinu dočekao sam u avionu. Leteo sam iz Kaira u Budimpeštu preko Ženeve i Ciriha. Fora sa ovom putanjom je bila u tome da što više vremena provedete u kruženju ili presedanju, vaša karta postaje jeftinija. Dakle, ako vas direktan let od Budimpešte do Kaira košta, primera radi, 450 maraka (nemačkih, tada aktuelnih), onda sa presedanjem u Ženevi košta upola manje, a sa sletanjem u Cirih ispada još sto maraka jeftinije, tako da na kraju možete stići do željene destinacije za nekih 120 maraka.

Imao sam drugara koji je radio u jednoj turističkoj agenciji i koji mi je sređivao jeftine karte, jer je znao za fazon sa presedanjem, pa sam se zahvaljujući njemu tokom devedesetih godina jeftino naputovao i naobilazio evropskih aerodroma, mada s njih nisam mogao da izađem ni na sekund jer nisam imao vizu. Kružio sam kao nenormalan gde god da sam leteo. Što mi je sasvim odgovaralo jer vremena sam imao na pretek, a novca jedva.

Šta da vam kažem, u to vreme bi otišli sa 100 dolara u Segedin, a vraćali se sa robom u 3 velike kineske, karirane torbe; jednu bi zadržali za sebe, a druge dve bi preprodali na haubi jugića na pijaci i tako otplatili gorivo i ostatak ulaganja. Nekima je to kasnije postao posao, a drugima vikend-hobi.

Tog 31. decembra 1991. godine ukrcao sam se u Svis-erov avion koji je iz Kaira leteo za Ženevu, zatim za Cirih gde se presedalo u drugi, manji avion za Budimpeštu.

Bilo je nešto pre osam sati uveče kad sam zauzeo mesto kraj prozora, a onda mi je prišao neki tip i na engleskom mi rekao kako „veruje da sedim na njegovom mestu“. Čudno, avion je skroz prazan, pomislio sam, mogao je da sedne bilo gde. Međutim, nisam hteo da se raspravljam sa njim jer mi je pružio na uvid kartu koja je potkrepila njegovu tvrdnju. Mogao sam i ja da se pomerim bilo gde, ali sam rešio da ga malo nerviram tako što ću ostati na svom sedištu, a to je, po karti, odmah do njega. Ako on poštuje pravila, onda mogu i ja.

Tako smo seli jedan do drugoga, kao dve dijabole, jer su oko nas zvrjala prazna sedišta. Stotine praznih fotelja u velikom avionu koji je imao po tri sedišta u redu.

U miru, svako naizgled zadubljen u svoje misli, čekali smo da avion, čiji su motori brujali i u kojem je bilo jedva desetak putnika, te je delovao avetinjski pust, uzleti u noć sa Heliopolisa ka novoj godini. Zapravo ka Švajcarskoj.

Moj saputnik bio je mlađi lik, negde oko tridesetak godina, i odmah je izvadio iz torbe novine i počeo da ih prelistava.

Bili su to naslovi koje sam mogao da razumem bez prevođenja s engleskog, ali nijedna novina nije bila ni „Politika“, ni „Večernje novosti“, znači ništa iz Srbije, iako je sadržaj jako podsećao na ono što se u to vreme moglo pronaći u srpskoj štampi. Na sve strane RAT, dramatični naslovi, krv, smrt, pretnje i patnja.

Gotovo mahinalno sam ga upitao na srpskom:

„Ti si naš? Mislim, iz Jugoslavije si?“.

„Iz Splita“, odgovorio mi je oprezno, iznenađen što mu se obraćam na srpsko-hrvatskom.

Tako su na samom isteku ratne 1991. godine, u polupraznom avionu Svis-era, zajedno poleteli iz Al Qahire, gle paradoksa i slučajnosti - jedan do drugog!, Srbin i Hrvat, a atmosfera u avionu je, za nas dvojicu, očas posla postala veselija.

Kad se već nađeš u harmsovskoj priči, onda treba da počneš da se tako i ponašaš.

Ubrzo nakon poletanja počeli smo da praznimo male flašice sa belim vinom, koje su nam ljubazne švajcarske stjuardese neštedimice donosile, usput pričajući o stvarima koje su u to vreme bile najaktuelnije – o ratu, politici, poslu, budućnosti… Pušili smo crveni marlboro jer je tada bilo dozvoljeno pušenje u avionu, što danas deluje kao naučna fantastika.

Splića mi je pričao kako prati neku stoku koja brodom putuje iz splitske luke u aleksandrijsku, pa se tako zatekao u ovom avionu.

Ja sam mu ispričao kako sam zabasao u Kairo, tačnije Aleksandriju, ali imam utisak da taman koliko ja nisam verovao njegovoj priči, toliko ni on nije mojoj.

O ratu je, takođe, svako imao svoj ugao, mada mislim da je moj bio daleko konkretniji jer sam godinu dana pre toga, kao što sam već spomenuo, bio u JNA, dok je on već pratio tu stoku po svetu ili šta je već radio, tako da nije ni imao baš precizan uvid u sva dešavanja u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Mislim da je stavove oblikovao čitajući u inostranstvu hrvatsku štampu, što je bilo sve samo ne dobra informacija.

Uglavnom, u jednom smo se složili - ni meni ni njemu nije bilo do ratovanja i zaključili smo da ima mnogo pametnijih stvari u životu od držanja puške u rukama.

Splića je delovao kao neki smutljivac, samo što te noći to uopšte nije bilo toliko bitno. Bio je dobro društvo za ubijanje vremena tokom leta i „uništavanje“ besplatnog belog vina, a ne tema za špijunsku priču.

Možda je bio budući trgovac narkotika. Možda sam ja bio budući pisac. Ni on ni ja nikad nismo saznali ko je bio ovaj drugi.

Let do Ženeve, koji je trajao oko dva sata, prošao je jako brzo, baš kao i put do Ciriha, gde smo se rastali, obojica već poprilično pijani.

On je u Cirihu čekao, kako je rekao, let za Italiju, gde će dočekati Novu godinu, a ja avion za Budimpeštu, odakle sam planirao da se vratim za Beograd, mada još nisam bio odlučio da li da odmah krenem nazad ili da se promuvam po prestonici Mađarske, koju sam u to vreme, zbog čestih poseta, već prilično dobro upoznao.

Ostalo je još nešto više od dva sata do isteka godine.

Aerodrom je bio pust.

Kupio sam boks cigareta i toblerone u fri-šopu, onda obišao hodnike tražeći kafu. Našao sam je na jednom kafe-pultu oko koga su bile prazne stolice i stolovi. Seo sam za jedan sto, pripalio cigaretu i otpio gutljaj espresa. Čekao me je još let do Budimpešte, na kojem ću dočekati Novu godinu.

Sedeći tako usred noći 31. decembra, nasred ničega, na aerodromu grada koji nikad u životu više neću posetiti, imao sam utisak kako je svet samotno mesto koje mora da ukrašava samo sebe da bi dobilo bilo kakav smisao.

Izvan tog aerodroma ljudi su se radovali dolasku Nove godine, na trgovima, u restoranima, stanovima, zimovalištima… Svet nije mnogo hajao za mrtve u Jugoslaviji, za begunce od rata, za samotnjake bez viza na aerodromima, za ruševine Titove Jugoslavije. Svi su jurili isto ono što jure oduvek - novac, moć i seks. U Švajcarskoj, kažu, nikad se nije oskudevalo ni u jednoj od ove tri opsesije.

Svet je bio, i ostao, a nemam nameru da budem patetičan i predvidljiv, mada je to neizbežno, konzumeristička interaktivna bajka s unapred određenim krajem. Niko se iz njega ne može izvući živ, kao što kažu, ali možemo da ponekad zaustavimo vreme i uživamo u trenutku u kojem smo se zaglavili.

Zato sam tamo, na tom pustom aerodromu, stavio naočare za sunce preko očiju, pojačao muziku na vokmenu do kraja, duboko udahnuo dim, rešen da uživam u pijanoj noći u slepom crevu života. U ušima mi je odjeknula muzika koja me i dan danas nepogrešivo podseća na to doba - U2 i album "Achtung Baby", najbolji, po meni, koji je ovaj bend u komadu odsvirao.

Nisam ni čuo kad su prozvali moj let...

Kao što sam i mislio, ponoć me je pronašla u malom Svis-erovom avionu za prestonicu Mađarske, u kojem je, osim mene, bilo još dvoje putnika.

"Gospodine, srećna vam Nova godina", kazala mi je umorna stjuardesa klateći se u mraku aviona. "Kapetan bi želeo da vas počasti pićem, šta biste želeli?"

"I vama takođe", odovorio sam. "Može jedan burbon. Dupli. Bez leda. A uzmite i vi nešto, Nova godina je."

Nasmešila se: "Ja sam okej, a vama ću odmah doneti piće".

I ja sam skroz okej, rekoh sam sebi u bradu, te potom vratih slušalice na uši iz kojih se čulo:

Sunrise like a nosebleed Your head hurts and you can't breathe How far you gonna go? Before you lose your way back home You've been tryin' to throw your arms Around the world...

BONUS VIDEO:

NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA

(Espreso.co.rs)