AJNA JE DETE ROĐENO KAO POSLEDICA SILOVANJA U BOSNI Mama mi je govorila da sam dete iz epruvete i da je tata otišao

Nazivali su je detetom mržnje. Njenu majku Sabinu najpogrdnijim mogućim rečima.

O tome kako su se obe osećale, retko da je neko nekada razmišljao. Sve dok ona nije odlučila da progovori.

Ajna Jusić (26), dete je rođeno kao posledica ratnog silovanja u Bosni i Hercegovini. Kako kaže, čistoću su joj uzeli odmah po rođenju, iako se svi rađaju čisti.

Rođena je u septembru 1993. godine kao prva beba Sigurne kuće koja se tad brinula o ženama koje su preživele ratna silovanja.

- Deo moje i mamine priče je bio inspiracija za film „Grbavica“ koji je osvojio nagradu Zlatni medved, i koji je pokrenuo lavinu kada je ta tema u pitanju – rekla je ona, a potom otkrila kako je sve počelo.

- Moja mama je tada imala 22 godine i u Medicu je smeštena jer je silovana tokom rata u BiH. To sam saznala tek kad sam imala 15 godina. Majka mi to nikad nije rekla, sama sam saznala. Imala je odlične odbrambene mehanizme za mene. Govorila mi je da je tata otišao, pa da sam beba iz epruvete, a ja sam uvek maštala kako je to imati tatu. Najuspešnija prekretnica u našim životima svakako je moj očuh Nusret, kog nazivam svojim „životnim tatom“. On je najbolja osoba na svetu. Prihvatio je sve i borio se za nas dve kao lav. On je taj s kim sam ja prestala stalno da postavljam pitanja jer sam s njim dobila osećaj prisustva tate.

Od kuće, Ajna se inače odselila kada je imala 14 godina. Detinjstvo je, najblaže rečeno, bilo pakao.

- Sa svojih 14 godina sam se odselila od kuće, mama mi je rekla da treba da idem, zato što sredina u kojoj smo živeli me nije prihvatala. Doživljavala sam nasilje i od dece, i od odraslih. Odrasli su mi stalno nametali činjenicu da mi je „mama kurva“. Došla sam u selo u kom svi znaju da moj tata nije moj pravi biološki tata, i da sam ja tu došla kao neka crna ovca koju on treba da hrani, a Boga pitaj ko mi je otac.

Najgori trenutak pak bio je polazak u srednju školu.

- Kada sam krenula u Medicinsku školu, to je bio prvi put kada sam zapravo videla svoja dokumenta.

Kad je prvi put videla svoj rodni list, shvatila je da je sve prazno. I onda je, kako sama kaže, počela da „kopa“ po prošlosti...

- Nisam znala šta se dešava. Imala sam jednog groznog profesora koji me je pred celim razgredom pitao da li znam kako mi se zove otac, ja sam rekla ime svog očuha. Profesor mi je rekao da mi taj čovek nije otac, i da jeste da bi mi pisalo pored imena. Pitao me je kako mi se zove pravi otac, a ja sam rekla da ne znam. On me je pitao „da li zna tvoja mama?“

- Tada su svi počeli da mi se smeju.

Četrnaestogodišnjakinja je tada odlučila da – želi da zna.

- Posle toga sam odlučila da istražujem, i tokom posete mami našla dokumente koji su svedočili o svemu. Našla sam sve njene nalaze od psihijatara, psihologa, njene iskaze, našla sam jedan ogroman dokument, na osam strana se nalazio detaljan opis tog silovanja koje je ona preživela, i to je način na koji sam ja saznala. Devet meseci nisam nikome rekla šta znam, a onda sam pričala sa mamom. Rekla mi je da se ona bojala da mi kaže istinu jer je već bila odbačena od svih, i strahovala je da se sa mnom ne dogodi isto, i da će me biti sramota što imam takvu majku, ali je to nemoguće. Imam najbolju majku na svetu, ona je moja heroina. U celom tom procesu shvatala sam da ma šta da joj se desilo, ja sam nešto najlepše u njenim očima što ima. I to je suština.

Ajna smatra da ima važan zadatak. Stoga, ona trenutno vodi Udruženje „Zaboravljena deca rata“, a objasnila nam je šta je njihov zadatak.

- To je jedino Udruženje u celom svetu koje okuplja decu koja su žrtve rata. Imamo decu čiji su očevi bili strani vojnici, i imamo onu decu čiji su očevi bili pripadnici humanitarnih misija koje su u BiH delovale tokom i nakon rata.

- Poenta mog aktivizma je da pokrenem neki momenat promene našeg društva. Pogotovo u Bosni, kada gledamo ove tri etničke strane nametnute, više ne funkcionišu. To su tri strane koje samo zaustavljaju društvo, a pogotovo mlade ljude da napreduju. Mi kao Udruženje uvek koristimo ljudskost, solidarnost, i empatiju kao tri principa kojima se vodimo, za izgradnju boljeg društva. Mislimo da bez toga ne može. Evo, na primer, proveli smo 25 godina razgovarajući o pripadnostima i etničkim grupama i to nam nije ništa pomoglo, samo je dovelo do toga da je Bosni, na primer, 63 odsto ljudi nezaposleno.

Smatra da se dugo tapkalo u mestu, i da mladi moraju nešto da urade ukoliko želimo da zajedno živimo neko bolje sutra.

- Mir, pravda i pomerenje. Dosadašnji proces ova tri aspekta sam nekako drugačije osetila na svojoj koži. To je bio bezuspešan proces. Još uvek smo pod okovima političkih stranaka koje rade to što rade i koje nameću nemir i nepravdu zbog koje ljudi pate jer su proživeli ratove. Meni je vrlo važno da mladi ljudi shvate lekciju koju sam naučila od svoje majke – postoje loši pojedinci, ne postoje loši narodi. To je jedini put kojim možemo pobediti zlo i napraviti bolju budućnost, kako za nas tako i za sve generacije koje nam tek dolaze.

Za ono što je njena mama preživela, a nakon čega se i ona sama rodila, ljude jednostavno nije bilo briga. Osuda je stizala sa mnogih strana, a niko se nije pitao „zašto“ se to desilo jednoj nevinoj ženi, i zašto jedno potpuno nevino dete.

- Silovanje je danas nametnuto kao nešto što se koristi kao ratno oružje. Posle rata, koristilo se kao jedno potpuno degradiranje ljudskog bića. To je nešto što je toliko često da je čak postalo – okej. Mnogi ljudi zatvaraju oči na to jer nisu bili žrtve, i zato jer nisu to nikada uradili, i misle da to nije njihov problem. Mislm da to jeste problem svih nas. Moja majka je preživela silovanje sa 22 godine, i ono što je njeno životno iskustvo naučilo jeste da to što su je svi ostali krivili za to što je preživela silovanje je nešto što je najgore šo jedno biće može da preživi. Preživljavala je i nakon što je preživela silovanje, i to nije okej.

- Aktivizmom sam počela da se bavim pre 10 godina, a svoju priču pričam tek poslednih godinu i po. Trebalo mi je mnogo vremena da budem spremna da sednem i pred nekime govorim o tome. Poenta je da od kada ovo radim, život moje mame se menja na bolje. Uspevamo da pokažemo ljudima da ona apsolutno nije kriva. Ona je heroj jer je uspela da preživi to i sve ovo što joj je nametnuto. Okolina u kojoj živimo tek sada postaje svesnija da su stvarno „zeznuli“ stvar svih ovih godina, što su je stavljali na marginu i krivili je što ima 22 godine i nema muža, a ima devojčicu.

Vizija mlade devojke koja je odlučila da se bori je jasna.

- Ako bismo pokrenuli lavinu mladih ljudi, na samom početku, da deluju u smeru izgradnje bolje budućnosti, da možemo nešto da promenimo, uspeli bismo da ih izbijemo iz okvira pripadnosti grupa koje su ti nametnute. Onog trenutka kad se rodiš, ti si u nekoj grupi, po automatizmu. Mladi ne smeju da ostanu u tome, za to se borim svakodnevno.

Ajnin cilj je da ljudi iz njenog iskustva nauče nešto. A preživela je mnogo.

- Ne sme se dozvoliti da to preživi još neko. Nije lepo provesti godine sam u klupi samo zato što ne pripadaš društvenim normama koje su nam nametnute. Nije normalno biti izolovan samo zato što je tvoja majka dobila dete a doživela je nešto najgore što jedno ljudsko biće može da preživi – zaključla je ona.

Inače, Film "Grbavica" Jasmile Žbanić je životna priča Ajne i njene majke.

Ajna je inače ranije istakla da postoje istraživanja koja govore da je tokom rata u BiH silovano oko 50.000 žena i devojčica.

- Rađene su određene statističke analize koje su pokazale da postoji mogućnost da se u BiH nalazi od 2.000 do 4.000 te dece, kazala je Ajna.

Ajna Jusić, predsednica Udruženja "Zaboravljena deca rata", bila je jedan od govornika na panelu "Suočavanje sa prošlošću" koji je održan na "Skopje Youth Summit", čiji smo medijski sponzori posredstvom YIHR.

(Espreso.co.rs)