NE VOLIMO DA NAS LJUDI SAŽALJEVAJU: Milica i Marija su osobe sa INVALIDITETOM, a ovo su njihove ŽIVOTNE PRIČE

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava se 3. decembra u Srbiji. Većina osoba sa ovim problemom se susreće sa diskriminacijom, nepreistupačnosti, ali i nezaposlenosti. Međutim, kod naših sagovornica to i nije baš slučaj.

Marija Milošević nije rođena sa invaliditetom, već je ostala potpuno paralizovana nakon saobraćajne nezgode 2014. u Tunisu, ona je u razgovoru za Espreso.co.rs ispričala kako je došlo do udesa i koje je sve povrede zadobila tada.

- Nesreća se desila na našem letovanju 2014. godine u Tunisu, bili smo na izletu kroz pustinju i kada smo se vraćali ka hotelu, vozač se stalno okretao da nas nešto pita, malo brže je i vozio i nije video auto koji je bio parkiran na putu, pa je naglo skrenuo i u tom trenutku smo sleteli s puta i prevrtali se. Ja sam tad ostala povređena, došlo je do preloma trećeg i četvrtog vratnog pršljena i prekida kičmene moždine. - počela je Marija.

Njeno zdravstveno stanje je bilo toliko loše, da su lekari čak mislili da neće ni preživeti, a kamoli da će ikada stati na svoje noge.

- Prvo je bilo da neću preživeti, nisu me operisali odma taj dan, već sutradan, rečeno mi je da neću hodati, da dišem samostalno, da se hranim, da pričam, da sedim, da bilo šta pomeram, da ću bukvalno biti biljka. - priča Marija koja je mesecima bila na aparatima kako bi je zadržali u životu.

- I bila sam na aparatima za disanje 7 meseci, imala sam tubuse za hranjenje, nisam imala refleks za gutanje. Bila sam mesec i po dana u bolnici u Tunisu, posle su mke prebacili na VMA i tamo sam bila 8 meseci. Na VMA su ustanovili da mi dijafragma pomalo radi i da ću moći da prodišem sama, polako su me skidali sa aparata. To je bio mučan perido lečenja i najteži deo. Učili su me da dišem sama.

Njeno stanje je sada mnogo bolje, dosta je napredovala, može da sedi i da pomera glavu, što za nju predstavlja ogorman uspeh.

- Sada mogu da jedem samostalno, dišem samostalno, imam aspirator jer ne mogu da kašljem samo. Poslednje dve godine idem na rehabilitacije. Mogu da sedim, pokrećem glavu, bolje pričam, pre sam dosta otežano govorila.

Njen život se promenio iz korena i nije joj bilo lako da se pomiri sa činjenicom da će zauvek ostati invalid, kao i da su svi njeni životni planovi potpuno poremetili.

- To je sekunda koja je u potpunosti promenila moj život, nešto što se svakom od nas može desiti, ali svi to čujemo na vestima, smatramo da je to nešto daleko od nas, ali eto meni se to desilo. Trebalo je deset dana nakon toga da se preselim u Norveškoj gde sam dobila posao, apsolutno se promenio život. Sada mogu da kažem da vodim normalan život u skladu sa svojim mogućnostima, na drugačiji način od ostalih.

Marija dugo nije želela da se pojavljuje u javnosti, a onda je rešila da to promeni. Kada je počela da izlazi među ljude, nailazila je na razne poglede ljudi, svi su je gledali s dozom čuđenja.

- Dugo nisam izlazila iz kuće, jer je bilo je potrebno vremena da prihvatim svoje stanje. Onda kada sam počela da izlazim, susretala sam se sa pogledima ljudi. Gledaju, pitaju, imam kanilu u vratu i ljudi ispituju tako. Nisam konkretno nailazila na diskriminaciju, više na probleme pristupačnosti.

- U početku mi je to smetalo, ali sam vremenom shvatila da ljudi prosto ne znaju, šta podrazumeva to biti u kolicima. Kad me vide smatraju, ili da ne čujem ili ne reagujem, da imam možda i neku mentalnu invalidnost. To sve bude iz neznanja i nisu toliko svesni, zato i ne zameram. - obasnila je Miloševićka.

Marija sada živi sasvim normalnim životom, radi kao prevodilac engleskog jezika, druži se, izlazi... A osobama koji su u istoj sitaciji kao ona poručuje da najpre prihvate svoje stanje onako kako jeste.

- Kod kuće sam, radim preko interneta prevode, i to mi je glavna zanimacija, time se bavim. Koristim program na glas, jer nemam baš aktivne pokrete ruke. Htela bih da poručim da gledaju napredak, da prihavte svoje stanje onako kako jeste i da sve mogu uraditi bez obzira što misle da ne mogu, da se sve može. Da treba malo više da izlaze, da se druže, jer to ispunjava osobu, da se ne oseća usamljeno. Treba više da se izborimo za svest o invalidnosti, da invalidnost ne znači samo da neko nešto ne može, jer svaka osoba može da uradi nešto, da postoje mogućnosti. - rekla je na kraju razgovora Marija kroz osmeh.

Dvadesetpetogodišnju Milicu Knežević iz Česterega kod Zrenjanina zadesila je ista sudbina. Naime, ona je 2009. godne, nakon saobraćajne nezgode ostala invalid, a tada je imala samo 15 godina.

- Imala sam saobraćajnu nesreću 2009. godine, kao suzovač i zadoila sam povrede kičme i kičmene moždine. Doktor mi je posle operacije rekao da imam 1% šanse da ikada pomerim bilo koji deo svog tela, i da je bolje i za mene i moju porodicu da se pomirimo sa tim da ću ostatak života provesti u kolicima.

Za Milicu je to bilo nezamislivo. Ceo život je bila aktivna, trenirala je odbojku, a onda je sve odjednom prestalo i da više nikada neće moći da radi ono što je nekada ispunjvalo.

- Meni je to jako teško palo, imala sam 15 godina, bila sam u sportu, odbojku sam trenirala pre toga. Izgledalo je kao da više ništa neću moći, da se vratim u školu, sportu, svom društvu, ni bilo čemu što sam navikla. Bilo mi je teško da shvatim i šta se to desilo, kako da nađem način da nastavim da živim dalje. - priznaje Milica.

Međutim, ubrzo je shvatila da život u invalidskim kolicima ne predstavlja kraj života, te je uzela stvari u svoje ruke.

- Kad prođe neko vreme, kad shatite da život prolazi, da ne čeka ništa, tako sam shvatila da moram da nastavim da živim dalje, da želim da nastavim da se školujem, da se zaposlim, da zasnujem porodicu. Danas sam i zaposlena u jednoj IT kompaniji.

Ona je, nažalost, osetila na svojoj koži kako je to biti diskriminisan zbog nekog nedostatka. Zapravo, Milici je uskraćeno ono što je mnogima najlepše doba u životu. Zbog nepristupačnosti, nije mogla da nastavi redovno školovanje, da se druži sa vršnjacima...

- Kao i većina osoba sa invaliditetom imaju problem sa diskriminacijom u bilo kom segmentu i obliku. Mislim da je najveća diskriminacija bila što se tiče obrazovanja, ja sam srednju školu morala da nastavim vanredno zbog nepristupačnosti. Tu mi je bilo uskraćeno mnogo toga, druženje sa vršnjacima, učešće na takmičenjima, znanje koje dobijate od profesora koje ja nisam imala, jer sam morala da učim od kuće. Kada sam upisala fakultet, dočekalo me je to isto, ali znala sam da je moje pravo da studiram kao i svako drugi. Pokrenula sam nešto što je rezultiralo akcijom, tako da posle tri godine, fakultet koji studiram, prilagođen za osobe koje koriste invalidska kolica. - objasnila je Kneževićeva.

Inače, njoj je najviše od svega smetalo to što su je mnogi sažaljevali, gledali je čudno i mislili kako je njen život bezvredan zbog toga što je u kolicima.

- Ljudi generalno imaju problem da prihvate različitost. Na početku mi je to jako smetalo kad me ljudi gledaju sažaljivo, kad imaju neke komentare "Jadna ona, kakav je njen život" i tako neke stvari, ali vremenom i navikneš na to, ali ne pridajem pažnju na to. Osobe sa invaliditetom moraju da se bore za svoja prava, da ne treba da odustanu od toga i da niko ne treba da odustane prvenstveno od sebe.

Ono što je zajedničko obema sagovornicama Espreso.co.rs. jeste izražen optimizam i gotovo potpuni nedostatak deprimiranosti. One su tokom razgovora pričale sa osmehom na licu, jer za njih zaista nema prepreka.

Bonus video: