DR BOJAN VASIĆ PORODIO JE 50 SRPSKIH TRUDNICA KOJE IMAJU HIV VIRUS! Svima njima zajednička je jedna stvar (VIDEO)

Stvaranje porodice odavno nije privilegija samo zdravih parova. Povodom Svetskog dana borbe protiv HIV/AIDS.a, razgovarali smo sa čovekom koji pomaže zaraženima HIV virusom da dobiju potuno zdravu bebu, doktorom Bojanom Vasićem, ginekologom i akušerom.

On je čovek koji brine o trudnicama zaraženim HIV virusom, pomaže im da savladaju strah i dokažu da normalan život postoji i za one koji se suoče sa ovom strašnom dijagnozom.

Na početku razgovora, doktoru kod kog dolaze parovi u kojima je jedna osoba HIV pozitivna, a zajedno žele da se ostvare kao roditelji, upitali smo ga kako je to zapravo moguće? U Srbiji se o tome malo govori.

- Da bismo došli do toga prešli smo izuzetno dug put. Prvi i osnovni uslov svega je napredak medicine. Upoznali smo se sa nečime što se zove virus HIV-a, i manifestacijom bolesti koja se zove AIDS. Da bismo došli do toga, najpre je bilo neophodno da napreduje medicina, ali i da se naši protokoli menjaju. Takođe, vrlo važno je bilo da države prepoznaju virus HIV-a i bolest AIDS kao problem. Mi smo zemlja sa niskom prevalencijom i kada smo počinjali da se bavimo time 2002. godine bilo je vrlo teško državi objasniti zbog čega je važno da se time uopšte bavimo. Te godine je država prepoznala problem i oformila Republičku AIDS komisiju, a 2003. godine je formirana Radna grupa za prevenciju vertikalne transmisije na čijem čelu je bio doajen srpske ginekologije, primarijus dr Spaso Anđelić. Tada je formirana jedna radna grupa u čiji sastav su ušli stručnjaci iz raznih oblasti, ne samo iz ginekologije. U taj tim ušli su psiholozi, specijalisti sa Klinike za infektivne i tropske bolesti, pedijatri i uopšte svi koji su se na bilo koji način našli u tom lancu susreta sa pacijentima, primarno sa ženama.

- Tada smo najpre morali malo da se bavimo politikom. Najpre smo donosili strateške odluke, i tada je, 2004. godine donesena Nacionalna strategija za borbu protiv HIV-a, a u okviru nje je donesena i strategija za prevenciju vertikalne transmisije. Tada smo uradili važnu finansijsku analizu koja je bila bitna da i na taj način objasnimo zašto je bitno da saznamo koja to možda trudnica živi sa virusom HIV-a, jer je to bio primarni zadatak u čitavoj priči. Ako govorimo o primarnoj strategiji, i prevenciji infekcije kod dece, ona se sastoji iz nekoliko nivoa. Prvi nivo je prevencija infekcije. Mi danas više ne govorimo o rizičnim grupama, već o rizičnom ponašanju. Važno je da populacija zna šta je rizično ponašanje, da bismo isto predupredili. Sledeći nivo je ono čime se mi konkretno bavimo - prevencija vertikalne transmisije. To znači da majka koja ima virus HIV-a ne prenese taj virus na svoju nerođenu ili tek rođenu bebu. Da bismo to mogli da uradimo neophodan je obuhvat testiranja svih trudnica. To je ušlo u našu Nacionalnu strategiju. To znači da bi svaka trudnica trebalo da se testira na virus HIV-a jer je to jedini način da takvu trudnicu prepoznamo, da je sprovedemo kroz program prevencije vertikalne transmisije, i omogućimo da rizik te transmisije bude manji od dva odsto. Naše iskustvo od te 2003. godine je da u 50 porođaja nemamo nijednu bebu koja je rođena HIV pozitivna, a od majki koje su prošle program prevencije vertikalne transmisije.

- Dakle, prvi korak u tome je bio da upoznamo i ginekologe i sve zdravstvene radnike koji učestvuju u lancu susreta sa trudnicom da joj po principu dobrovoljonog i poverljivog savetovanja i testiranja omogućimo da se testira na HIV. To je prvi preduslov.

- Ako uspemo da saznamo da neka trudnica ima virus HIV-a, takva trudnica se naravno u saradnji sa Institutom za infektivne i tropske bolesti i šestim odeljenjem koje radi veliki posao kod nas u Srbiji, da se iskoordiniramo sa pedijatrijskim centrima i da trudnica prođe kroz taj program. Prolaskom kroz program, kako je praksa pokazala tokom prethodnih 15,16 godina je da se do sada nije rodila nijedna HIV pozitivna beba. To je s jedne strane motiv za jedan par koji sa saznanjem da nosi virus HIV-a prolazi kroz ozbiljne probleme, kroz stigmatizaciju... Sada, kada takav par zna da može da ima potpuno zdravu bebu, život se menja, i to je lepota našeg posla. Danas smo u mogućnosti da vidimo par koji dolazi sa velikim problemom, a čiji se život posle devet meseci potpuno menja. To je lepota i privilegija posla kojim se bavimo.

Koliki je inače rizik da beba nasledi virus HIV-a od majke i na koji način vi to sprečavate?

- Rizik da beba dobije virus od majke je negde oko 46 odsto, uključujući i dojenje. Majke koje su HIV pozitivne, kada se porode ne doje svoju bebu jer je tada rizik vertikalne transmisije veliki. To je samo jedna stvar koju moramo da uradimo. - Drugo mesto na kom beba može da se zarazi, jedan mali procenat je da virus tokom same trudnoće pređe na bebu. Treći, možda najznačajniji momenat je akt samog porođaja. U kontaktu sluzokože i kože bebe sa sluzokožom majke procenat vertikalne transmisije je tada najveći. To su upravo mesta i tačke na kojima mi kao stručnjaci reagujemo i preveniramo da se virus prebaci sa majke na dete. Da bismo to mogli, koristimo zvanične svetske protokole pri čemu se takva trudnoća vodi na specifičan način, takve trudnice imaju adekvatnu terapiju za sam virus HIV-a, ali i od strane nas i završetak porođaja u skladu sa tim protokolima.

Poslednjih godina, prema rečima dr Vasića, napravljen je još jedan vrlo bitan pomak. Naime, dok su ranije HIV pozitivne trudnice morale da se porađaju carskim rezom, sada je moguće da se porođaj izvrši i prirodnim putem, a da se beba ne zarazi virusom HIV-a.

- Procenat vertikalne transmisije je značajno manji ukoliko se porođaj završi carskim rezom jer vrlo često do samog porođaja nismo mogli da znamo status te trudnice, najpre imunološki, a nije na bilo poznato ni kakva je aktivnost samog virusa u njenoj krvi. Danas smo u mogućnosti da to znamo, i moram da kažem da se sada veliki broj porođaja završava u skladu sa akušerskim indikacijama, što praktično znači da se trudnica, što je inače i najbolji, porodi prirodnim putem.

Ako je ona HIV pozitivna, a on negativan, i oni žele zdravu bebu, dolaze kod vas. Šta je to što vi njima kažete na samom početku ukoliko su to parovi koji se tek odlučuju na začeće bebe? Na koji način ih vi ohrabrujete? Koje su to reči koje birate za one pacijente koji se nakon strašne dijagnoze dođe sa trudnoćom koja je došla iznenada?

- Vrlo važan segment našeg rada sa pacijentima koji imaju virus HIV-a je savetovanje i psihološka podrška. Time se bave razni specijalisti, iz različitih oblasti medicine.

- Konkretno, moj deo posla je da prvo brinem o zdravlju HIV pozitivne žene. Vrlo je važno da se prolaskom kroz Institut za infektivne i tropske bolesti ta bolest adekvatno tretira. Kada dođemo do zadovoljavajućeg zdravlje takve trudnice, mi im onda možemo reći da oni mogu da prođu bez velikog rizika za bebu. Taj rizik postoji, i on je u nekim segmentima od oko dva odsto, a oni su opisani u stranoj literaturi. - Praktično, do sada nismo imali nijednu HIV pozitivnu bebu majki koje su prošle takav protokol. To je sasvim dovoljan motiv da im kažemo da mogu da razmišljaju o tome jer je verovatnoća vrlo mala da će njihova beba biti HIV pozitivna ukoliko se protokol u potpunosti sprovede.

Kada ste porodili prvu trudnicu koja je HIV pozitivna?

- Ono što je bio problem pre te 2002. godine je što mi kod nas, a ni u svetu, nismo imali to rutinsko testiranje svih trudnica, već smo ih slali ina testiranje ili po indikacijama, kada bismo prepoznali neku vrstu rizičnog ponašanja ili mandatorno, što znači da ona mora da se testira. U skladu sa svim konvencijama o ljudskim pravima, to više nije u redu. - Danas svaka trudnica sama donosi odluku o tome da li želi da se testira ili ne, a mi smo samo tu da im obrazlažemo zbog čega je to dobro. - Ko zna koliko sam trudnica porodio, a da su bile HIV pozitivne u svojoj karijeri, a da to nisam znao. Prve trudnice koje su prolazile kroz taj protokol počele su da se porađaju na klinici Narodni front, u okviru Centra za tretman HIV pozitivnih žena u kojem sam učestvovao, od 2003. godine. Od tada do sada je kroz centar prošlo 50 žena.

Kod vas dolaze i pacijenti koji nisu iz Srbije?

- Naša zemlja rano je prepoznala ovaj problem. Mala grupa velikih entuzijasta je ozbiljno krenula u sve to. Što se tiče zemalja u okruženju, opšti region jeste region koji ima malu prevalencu virusa HIV-a. U mnogim zemljama to nije prepoznato kao problem. Dosta smo rano krenuli u to, rano je veliki broj parova krenuo u to, tako da zato danas imamo dosta žena i parova koji dolaze iz okolnih zemalja. Koji je procenat žena koje kada saznaju da su trudne, a HIV pozitivne su, abortiraju? - U početku je taj procenat bio veliki. Tada nismo mogli da izađemo sa ovim procentima, nismo imali konkretne rezultate. Ne možemo da kažemo da je taj procenat kao u opštoj populaciji, ali mogu reći da je taj broj sve manji i manji. Mogu da kažem da na godišnjem nivou jedna HIV pozitivna žena svojom odlukom želi da prekine trudnoću, a da se između dve do četiri trudnice koje imaju HIV porađaju, a da su prošle kroz naš program i da dobijaju HIV negatuvnu decu.

Kako se postupa sa decom koja izlaze iz porodica u kojima je jedna osoba HIV pozitivna, a druga HIV negativna? Da li te bebe dobijaju neke terapije? Na koji način se razlikuje tretman takvih novorođenih beba u odnosu na bebe koje dolaze iz porodica potpuno zdravih parova?

- Vođenje takve trudnoće svakako ima svojih specifičnosti. Jedna od njih je ta da su u čitav proces odmah uključeni i specijalisti koji u tom trenutku nemaju nekakav veliki uticaj. Odmah u početku u ceo proces uključujemo pedijatre, koji ostvaruju taj prvi kontakt, koji objašnjavaju kako izgleda čitav protokol i koji su njegovi rezultati. - Zaista, te bebe nakon porođaja takođe prolaze kroz protokol kroz koji primaju određenu terapiju, još dok su u samom porodilištu, dok su uopšte u okviru same porodice, i prate se nakon toga. - Ono što je tu takođe vrlo bitno jeste da je konačan HIV status bebe poznat tek 15 meseci nakon porođaja. To je momenat kada se bebi formira imunitet, i kada možemo da kažemo da je ta beba HIV negativna. Dakle, iako konačan HIV status bebe možemo da saznamo tek sa 15 meseci, novim testovima za detekciju virusnih partikula u krvi, u mogućnosti smo da dosta rano već dobijemo preliminarne rezultate koji pokazuju veliku verovatnoću krajnjeg rezultata, a to je da je beba HIV negativna. Već u prvih nekoliko meseci života i prvih nekoliko negativnih PCR testova možemo da kažemo sa velikom verovatnoćom da je beba negativna. Ipak, konačan status beba ima tek u 15 mesecu.

Koliko se dece rađa sa virusom HIV-a?

- Taj rezultat ja nemam. Vrlo često se dešava da u sam porođaj ulazi žena čiji je HIV status ne znamo. Najveći broj njih je HIV negativan, mada se desi da neka bude i HIV pozitivna. Gledano u prošlost, a to je bio naš argument da promenimo strategiju pristupa, je bio taj da se dešavalo da deca žive i da onda samo u jednom trenutku počnu da se dešavaju neki zdravstveni problemi.

- Daljim ispitivanjem dolazilo se do toga da je i beba HIV pozitivna, pa retrogradnim ispitivanjem mi dolazimo do toga da je majka HIV pozitivna i zaključujemo da je virus prenet na taj način. Taj podatak dakle nemamo, ali retrogradno možemo da dijagnostikujemo virus kod rođenog deteta sa kojim god to uzrastom bilo i da retrogradno dođemo do toga.

Na koji način su ove pacijentkinje, HIV pozitivne trudnice, prepoznate u sistemu zdravstvene zaštite? - Osobe sa kojima mi radimo su HIV pozitivne žene kojima je bolest već dijagnostikovana. Njihov kompletan tretman ide preko Instituta za infektivne i tropske bolesti. Koliko ja znam, njima je omogućena besplatna terapija i sve privilegije koje idu uz taj status.

Inače, napravljen je još jedan bitan faktor. Naime, u centrima u kojima se danas o državnom trošku rade procesi vantelesne oplodnje, HIV status je do sada bio isključujući faktor. Od skoro, HIV pozitivni status nije isključujući faktor, te svi centri u Srbiji koji rade vantelesnu oplodnju rade i sa HIV pozitivnim ženama. Dakle, u tom nekom smislu, država jeste prepoznala to kao problem i učestvuje u tome.

Zaključak je taj da HIV nije prepreka na putu ka roditeljstvu?

- HIV nije prepreka. Nije floskula to da se sa HIV-om danas živi. Nije floskula da neko ko ima virus HIV-a može da proživi životni vek dug onoliko koliko žive osobe koje nemaju HIV. Ako je to tako, i ako medicina danas to omogućava, da sprečimo i prevenciju vertikalne transmisije, i da omogućimo prevenciju horizontalne transmisije, ne vidim nijedan razlog zašto jedan takav par ne bi mogao da planira potomstvo i da živi potpuno normalno.

Inače, danas, 1.decembra, obeležava se Svetski dan borbe protiv HIV-a / AIDS-a i to je prilika da se ljudi širom sveta ujedine u borbi protiv HIV-a, pokažu podršku prema ljudima koji žive sa HIV/AIDS-om i sete se onih koji su umrli.

Prvi put je obeležen 1988. godine i prvi je ikada globalni dan zdravlja. Danas je nauka dosta napredovala u terapiji HIV-a i postoje zakoni koji štite osobe koje žive sa HIV-om. Ali i uprkos ovome, ljudi uglavnom ne znaju kako da zaštite sebe i druge od HIV-a i stigma i diskriminacija su ostali realnost za mnoge ljude koji žive sa HIV-om. Svetski dan borbe protiv HIV/AIDS je važan da podseti javnost i vlade da HIV nije nestao – da postoji i dalje vitalna potreba da se sakupe sredstva, podigne svest, pobede predrasude i poboljša obrazovanje.

Iako je Svetski dan borbe protiv HIV/AIDS dobra prilika da šira javnost počne da priča o tome i da se znanje sprovede u akciju, ne smemo zaboraviti važnost jačanja svesti o HIV-u i tokom cele godine.

Bonus video: