BJELA U PROBLEMU, A ESNAF ĆUTI? TAKO JE BILO I SA TRIFUNOVIĆEM... Postoji li solidarnost među glumcima u Srbiji?

„Esnaf ćuti zato što osećanje zajedništva i solidarnosti ne postoji. Kao što ne postoji ni u jednoj drugoj grupaciji ovog društva.“

Dragan Bjelogrlić, legenda srpske i jugoslovenske kinematografije, bio je meta najnovijeg tabloidnog napada. Jedan beogradski medij je nedavno na naslovnoj strani objavio vesti o saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao Bjelogrlićev sin Aleksej, a koja se odigrala pre više od godinu dana.

Bjelogrlić je, zajedno sa svojim advokatom, demantovao sadržaj naslova ovih tekstova, budući da, kako su objasnili, informacije iz sudske presude pokazuju da je tabloid napisao neistine. Čitav napad je, kako ocenjuje Bjelogrlić, reakcija na njegove nedavne medijske nastupe.

Bjelogrlić svakako nije prvi glumac koji, zbog društveno-političkih stavova ili angažmana, prolazi kroz već poznati scenario. Nedavno je kroz isti, oprobani tabloidni tretman prošao i Branislav Trifunović povodom navodnog cepanja zastave u jednoj predstavi.

Iako se Udruženje dramskih umetnika Srbije oglasilo povodom slučaja Trifunovića, njihovo saopštenje se uglavnom odnosilo na sam scenario i činjenice, dok je utisak da je odbrana umetničke slobode u širem smislu i tada izostala.

Da li u Srbiji postoji solidarnost među glumcima i na kojem nivou? Kada dođe do situacija poput one sa Bjelogrlićem ili Trifunovićem, da li glumci jedni drugima ’čuvaju leđa’?

O tome su za Talas govorili Milan Marić, Goran Šušljik, Mina Sovtić i Sergej Trifunović.

Milan Marić: Mnogo veći problem je podela na izdajnike i patriote

Pozorišni, televizijski i filmski glumac Milan Marić u izjavi za Talas ističe da solidarnost među glumcima postoji, ali da je problem daleko širi od reagovanja na pojedinačne napade:

„Mislim da se međusobno čuvamo, koliko toliko, naročito posle ovakvih napada. Ipak, ljudi imaju različite političke stavove, ne može se očekivati od svih da reaguju jednako, ali generalno se štitimo“, kazao je Marić.

„Međutim, nije samo stvar solidarnosti, pitanje je i gde da se oglasimo? Na društvenim mrežama? Šta glumci mogu da kažu i kome da se jave? To je širi problem, da li postoji strah od posledica“, objašnjava Marić i dodaje da je svim jasno da je sadržina tabloidnih napada na glumce uglavnom besmislena.

Kako kaže, to znaju i oni koji objavljuju sadržaje koji targetiraju Bjelogrlića, Baneta Trifunovića ili nekog trećeg, ali je pravo pitanje – za koga se takve stvari objavljuju.

„To nije publika Trećeg oka ili Zone sumraka, već svest ljudi, ali u kojem pravcu to ide? Lagano ponovo postajemo podložno tlo za ono čuveno seme, to je ta ista matrica, podela na izdajice i patriote koja je ubila Stambolića, ubila je i Đinđića“, dodaje naš sagovornik.

Marić smatra da je potrebno baviti se uzrocima ovih podela, a ne samo posledicama, te da je celokupna društveno-politička slika u Srbiji problematična jer sve političke opcije rade po principu podele na izdajnike i patriote. „Svuda to možemo da vidimo – ko je patriota, ko je pravi Srbin, a ko izdajnik. I to je mnogo opasno“, zaključuje Marić.

Goran Šušljik: Esnaf ćuti zato što osećanje zajedništva i solidarnosti ne postoji

Goran Šušljik, glumac, reditelj i producent, razgovor za Talas počinje konstatacijom da glumačke solidarnosti u Srbiji – nema:

„Da ne okolišam, solidarnosti nema. Esnaf kojem pripadam, kao i društvo u kojem živimo, razlokano je i razoreno. Gledajući unazad, glumačka solidarnost u društvenom i socijalnom smislu nikada i nije bila naročito izražena. Ni kada su glumce kao narodne neprijatelje osuđivali na gubitak nacionalne časti nakon Drugog svetskog rata, pa ni kada su neki od najboljih medju nama nakon završetka svojih karijera ostavljeni u bedi i bolesti, slavni ali zaboravljeni“, objašnjava Šušljik.

On dodaje da je, od zaborava i nemoći, možda i strašnije da se istinske glumačke veličine „izrezuju u kartonu, nalik novogodišnjim ukrasima i kao omaž njihovom stvaralaštvu besprizorno mimo svakog dostojanstva, postavljaju u zabačenim uglovima gradskih trgova“.

„Esnaf ćuti zato što osećanje zajedništva i solidarnosti ne postoji. Kao što ne postoji ni u jednoj drugoj grupaciji ovog društva“, ističe Šušljik i dodaje da je glumac sveden na pripadnika lažne srednje klase, bez osećaja pripadanja bilo kom drugom interesu osim vlastitog – “bez zajedničke ideje o tome kako bi ovom društvu moglo i moralo biti bolje”.

„Pojedinci, retki među nama, brane svoje pravo da misle i deluju kao slobodni građani koji imaju dužnost i pravo da ukazuju i bore se za osnovna ljudska prava. Slobodu. Pravdu. Istinu”

„Pojedinci, retki među nama, brane svoje pravo da misle i deluju kao slobodni građani koji imaju dužnost i pravo da ukazuju i bore se za osnovna ljudska prava. Slobodu. Pravdu. Istinu“, naglašava naš sagovornik.

Ti pojedinci su, međutim, kako kaže ostavljeno od strane glumačkog esnafa da se za svoje mišljenje i delovanje bore sami.

„Napadani i obeleženi moraju, bar za sad, da zaborave na to da pripadaju pozivu, profesiji, zanatu, esnafu koji u svojoj suštini mora da ima urezan pojam solidarnosti. Inače je obesmišljeno svako glumačko dejstvo. Kome i zašto ćemo sa scene govoriti da je Danska tamnica, a ujedno kriti da to i jeste!?“, zaključuje Šušljik.

Mina Sovtić: Solidarnost i osećaj sigurnosti ključni za umetničku slobodu

Mina Sovtić, pozorišna, filmska i televizijska glumica, smatra da solidarnost među glumcima i dalje postoji. U izjavi za Talas iznosi svoje viđenje ovog pitanja:

„Mislim da su solidarnost i osećaj sigurnosti ključni da bi postojala umetnička sloboda.

Solidarnost i dalje postoji i bitno je da štitimo kolege u situacijama kada su nepravedno napadnuti“, ističe naša sagovornica i dodaje da se solidarnost manifestuje kako preko udruženja, tako i ličnim delovanjem.

„Ja lično ne verujem u žutu štampu, ne čitam šta se piše i to je moj savet svima“, poručuje Mina Sovtić.

Sergej Trifunović: 6 kolega me je zvalo dok je trajala besramna procedura protiv fondacije „Podrži život“

Glumac i lider Pokreta Slobodnih građana Sergej Trifunović u razgovoru za Talas podseća na višemesečnu kampanju koja je vođena protiv njegove fondacije „Podrži život“:

„Kada je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, čovek koji je dva puta padao na poligrafu oko saradnje sa Zemunskim klanom, poslao policiju za organizovani kriminal u prostorije fonda Podrži život, dok je ta besramna procedura trajala mesecima, mene je zvalo 6, slovima šest mojih kolega“, ističe Trifunović.

“Mi da se dogovorimo? Pa, da neko umre, mi ne bismo mogli da se dogovorimo ko je četvrti ko nosi kovčeg”

Kako kaže, pozvali su ga da izraze podršku, da kažu „nešto tipa – drži se, majstore“, te da nema dodatni komentar kada je reč o solidarnosti među glumcima.

„Samo bih još citirao svog oca glumca, kada je, nekada davno, grupa glumaca trebalo da se dogovori oko nečega. Rekao je: Mi da se dogovorimo? Pa, da neko umre, mi ne bismo mogli da se dogovorimo ko je četvrti ko nosi kovčeg“, kazao je Trifunović.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Talas.rs)