ŽENE NISU SMELE DA GA ZNAJU, DECA SU GA UČILA ZA NE DAJ BOŽE! Ovo je TAJNI JEZIK SRPSKIH GRADITELJA!

Tašanče, bulumbaći, pjevkan, garača, ćamur, skaman anež, šuman anež… samo su neke od malo poznatih reči koje su izmislili srpki graditelji u zaboravljenoj kolevci srpskog graditeljstva…

Tajni Banjački jezik čuvenih graditelja iz Skelana nastao je neobičnim izvrtanjem srpskih izraza i nemačkih i turskih tuđica. Da bi svoje planove, računice, a nekada i propuste sakrili, Osatičani su smislili poseban majstorski jezik u koji je stalo nekoliko hiljada reči. Ovaj jezik žene nekad nisu smele znati, jer da je jedna znala, rekla bi drugoj, ova trećoj… Danas ga skoro svako zna, tu oko Skelana, čak i žene. Deca ga rano nauče jer im može zatrebati „taman koliko čakija za ne daj bože“.

Dete brzo raste, kolevku prvo skrajnuše u ćošak, a onda još dalje, daleko od očiju u podrum istorije, pa svi brzo s uma smetnuše da je ikada tu bila. Baš je tako sa Osatombilo. Nekadašnji administrativni centar velike regije oko Skelana i Srebrenice na obali Drine, to je zaboravljena kolevka srpskog graditeljstva. Kao što kraljevima rođenjem kruna pripada, dečaci u Osatu pukim dolaskom na svet majstori su postajali, jer važnijeg posla od stvaranja na ovom svetu nije moglo biti. Ona lepa zdanja od brvana nad kamenim podrumima što ih danas starim, srpskim kućama zovemo – njihovih su ruku delo.

Izmislili su Osatičani krov „na četiri vode“, njihove kuće imale su uvek ulazna i izlazna vrata jer se svako malo u Podrinju od neke sile moralo bežati. I još je nešto njihovo, jedan tajni majstorski jezik, banjački.

– Banjaci su, sinak, majstori. Zato im se i jezik banjački zove. Kao što su Crnotravci na jugu poznati kao najbolji fasaderi, ovde su se vekovima rađali u Srba najbolji zidari i tesari. Da bi svoje planove, računice, a nekada i propuste sakrili, Osatičani smisliše poseban jezik u koji je stalo nekoliko hiljada reči – govori Radan Jevtić, potomak starih banjaka, unuk onog Solunca i graditelja Sima Jevtića, što mu inicijali ostaše uklesani u kamenu sarajevske crkve, i sam majstor ovdašnji.

– Banjački je bio muška stvar. Majstorski jezik. Žene ga nisu smele znati! Da je jedna znala, rekla bi drugoj, ova trećoj, to ti je valjda jasno… Desilo se tako da su Osatičani negde u Srbiji gradili, a majstori se među sobom počeše došaptavati: „Skaman anež, al je šumna treja“. To ti znači: „Loša hrana, al` je žena dobra (privlačna)“. A gazdarica će na to, ni pet ni šes`: „Majstore, šuman ti, skaman ti, ako ti se ani ani, a ako ti se ne ani, naberi!“ Eto ti, kad žena zna banjački, majstori bez posla mogu ostati!

Priredi Radan tu u Božićima kratak kurs iz banjačkog. Objasni da taj jezik danas skoro svako zna, tu oko Skelana. Čak i žene, a deca ga rano nauče jer im može zatrebati „taman koliko čakija za ne daj bože“. Jezik je nastao izvrtanjem srpskih reči, ali i tuđica, nemačkih i turskih.

– Osatičani su ti od pamtiveka pečalbari, išli su odavde po Srbiji i za sobom ostavljali lepe građevine. Većina ih ostade preko Drine, jer je ovde svako malo rat. Samo u Božićima, pre ovog poslednjeg rata, bilo je 50 banjaka, zidara, a sa njima i pet obrtnika, a ja sam jedan od njih bio. Danas ih je, da sve banjake na prste ruke nabrojiš – govori Radan.

U Skelanima gde sve je u znaku antičkog nasleđa, pored ostataka Municipiuma malvesijatiuma, srećemo Dragića Glišića (40), nekadašnjeg direktora ovdašnjeg arheološkog muzeja. Ne o Rimljanima, već o delima Osatičana govori.

– Danas kuće osaćanke gledamo u svim etno-selima po Srbiji, od Mećavnika, preko Vrhpolja i Stanišića, do Muzeja na otvorenom u Sirogojnu… Originalne osaćanke su i brojne crkve brvnare građene bez ijednog eksera, ona čuvena u Dubu ili u Sečoj Reci kod Kosjerića, u Miličinici kod Valjeva, pa ona ustanička u Takovu… Vukova kuća u Tršiću, kuća kneza Miloša u Gornjem Crnuću i njegovi kragujevački konaci, konak serdara Mićića u Čajetini i u svakom selu po neka građevina… Sve to, deo je Osatičana ili je njihova škola – govori Dragić – Osatičani su porušenu Srbiju s kraja 18. i početka 19. veka obnavljali. Isto su radili po završetku svetskih ratova, a opstali su, evo, do danas. Sada grade tradicionalne i ove moderne kuće.

Ivo Andrić je primetio tu želju svojih komšija graditelja da sebi i svom rodu, usred i na izmaku turske vladavine, konačno podignu lepe građevine. Da dobar posao urade.

– Svi Osatičani imaju neku urođenu težnju ka visinama i da oni najugledniji među njima i oni najskromniji žele da se ispnu makar pedalj više od mesta na kom su. Da se ispnu i da se to vidi i zna – zapisao je Andrić.

Videlo se i znalo, samo ako bi majstori iz Osata udarali sekirama, dletima i bradvama po brvnima, šindri i klisu neumorno. Tukli su vešto čekićima po kamenu. Pravili su širom Srbije, na mestu popaljenog i porušenog, lepše i bolje da na zgarištima počne novi život. Zato za hajdučiju vremena nisu imali.

Pečalba, ratovi i seobe, moderne kuće u duhu novih vremena, sve to brisalo je malo po malo iz pamćenja kolevku srpskog graditeljstva. Ostala su iza majstora, po zemlji rasuta, lepa zdanja.

Baš u njima, toplo je bilo dok su se Srbi rađali. U njima, skladno su živeli, tu su i umirali. Tako vekovima, kroz staro i novo doba, do danas.

– Šuman banež – rekao bi starac Radan, tajnim jezikom majstora.

Nego šta, nego dobar posao, banjaci Osatičani!

Bonus video:

(Espreso.co.rs)