DA LI JE IKAD SVANUO 6. OKTOBAR? Delovalo je APOKALIPTIČNO, sad je PATETIČNO jer smo se izvukli ŽIVI iz LONGVUDA

Kako vreme leti!

Ovog petka, na kolegijumu, dok smo razgovarali o temama za famozni 5. oktobar, okrenem se prema glavnog uredniku Espresa, Saši Stajiću, koji je moj ispisnik, pa kažem: "Čoveče, 19 godina je prošlo! Ala vreme leti!". On samo prevrnu očima, kao što obično radi kad ne želi da definiše svoju misao i tako ostane neutralan, ali mislim da smo se uprkos tome ukapirali - vreme zaista leti, a i kose nam je sve manje na glavi, što je takođe nepobitan dokaz da, je li, vreme leti.

Čak je i Dragoljub Žarković na naslovnici jubilarnog "Vremena" došao do iste konstatacije - ala vreme leti. Samo što je cenjeni Žarković još stariji od Stajića i mene, tako da njemu, verujem, vreme još brže leti.

Elem, razlog zašto ovoliko razglabam o vremenu koje leti nalazi se u samoj srži ovoga teksta čija je tema neka vrsta sećanja na, opet ću reći - famozni 5. oktobar. Taj datum je dugo vremena (koje leti) predstavljao obeležavanje jedine uspešne revolucije u mom životu.

Izašli smo na ulice, kao i mnogo puta do tada, i konačno smenili diktatora kojeg smo bezuspešno smenjivali deset godina. Bila je to pobeda, nesumnjivo, svih nas koji smo verovali da ćemo nakon toga živeti u boljoj Srbiji i postati deo "civilizovanog sveta".

Sad mi se čini da je to bilo klasično zamlaćivanje baš kao i verovanje da ću celog života na glavi imati isto toliko kose koliko i tog 5. oktobra 2000. godine.

Pamtim da je taj 5. oktobar bio onako lep dan, i u meteorološkom smislu. Pomalo hladnjikav, ali sunčan.

Popio sam kafu u Press centru u Staklencu na trgu i tu se našao sa drugarima sa kojima sam ubrzo pošao ka Skupštini.

Da budem iskren, nisam očekivao da će se desiti bilo šta epohalno, uprkos najavama, baš kao što se nije dešavalo ni ranije. Stajaćemo u masi, uzvikivati otrovne parole protiv vlasti, odslušati govornike koji nas lože, besno mahati rukama i onda otići kući da vidimo na televiziji kakve smo budale ispali.

Međutim... Baš međutim.

Bilo je tu suzavca koji je ispaljen ko zna odakle (posle ćemo saznati da je sa krova SUP-a u Majke Jevrosime), komešanja, bežanja, suza u očima, pa još komešanja, gužve ispred Skupštine, upada u Skupštinu... Meni je bilo prosto neverovatno da je sve ispalo tako. Bio sam i ranije na protestima opozcije, mnogo puta, i uvek nas je policija nadjačavala. Pa 9. marta su na ulice izašli tenkovi! Da li je zaista tog dana stvorena famozna kritična masa ili je pao neki dogovor? Kako vreme leti, sve mi se više čini da je ovo drugo, ali đavo bi ga znao...

Tog dana Slobina policija je poražena. Razoružana. Ponižena. Mogli smo da im radimo šta god smo hteli, a oni su delovali kao oni nemački vojnici na kraju Drugog svetskog rata - prolazili su, ražalovani i uplašeni, kroz "toplog zeca" pognute glave. Oružje je završilo u rukama demonstranata, a mnogi od njih su iznosili "trofeje" iz Skupštine. Drugi su obijali prodavnice i trafike. U gradu je vladala totalna anarhija. Nije bilo policije koja bi mogla da zavede red i ljudi su mogli da se oslone samo na međusobno (civilizacijsko) razumevanje i empatiju. I to nije loše prošlo. S obzirom na situaciju, broj incidenata i pljački bio je minoran.

Ljudi su prilazili onima koji pljačkaju i prekorno im govorili da to što rade nije u redu. Milošević je pao, treba da se radujemo i da budemo civilizovani, idemo napred, vreme smrti i pljačke je za nama, sada ćemo konačno biti deo Sveta.

Neki bi poslušali, drugi bi nastavili da pljačkaju, uglavnom neke sitnice - pivo, kondome, žvake, cigare... Siromašni smo tada bili, nezamislivo siromašniji nego sada u ovom konzumerističkom svetu punom svega i svačega, ali s malo mogućnosti za zaradu.

Sedeli smo, moji drugari i ja, ispred Doma omladine, usred Beograda koji je goreo i bio pun ljudi i smeća, pili pivo, a negde u daljini se čula ona pesma, tako prikladna za taj trenutak, od Nik Kejva (koji je izbacio novi album na Jutjubu dok ovo pišem) - "(I'll Love You) Till the End of the World".

"It was a miracle I even got outta Longwood alive This town full of men with big mouths and no guts I mean, if you can just picture it The whole third floor of the hotel gutted by the blast And the street below showered in shards of broken glass And all the drunks pourin' outta the dance halls Starin' up at the smoke and the flames And the blind pencil seller wavin' his stick Shoutin' for his dog that lay dead on the side of the road And me, if you can believe this, at the wheel of the car Closin my eyes and actually prayin' Not to God above, but to you, sayin'..."

I, šta sad?, pitao je neko.

Slegnuli smo ramenima i kucnuli se limenkama. Bio je čudan osećaj. Jurili smo se sa policijom ulicama, nagutali se suzavca, gledali kako gori RTS i kako Džo Bagerista nasrće na policiju i onda su ulice opustele, ljudi su se podelili na manje grupice i šetali okolo, ni sami ne znajući gde da se udenu. Da li je revolucija zaista gotovo? Da li se Milošević tako lako predao? Gde su njegovi batinaši i ubice? Da li je realno da je to - to? Popićemo svoje pivo i otići kući na spavanje?

Bilo je čudo, da parafraziram gospodina Pećinka, što smo se živi izvukli iz 5. oktobra i nastavili - ka kraju sveta, kao u Vendersovom filmu. Čudno što policija nije pucala na nas. Što vojska nije poslala tenkove na ulice. Što demonstranti nisu koristili ukradeno oružje. Što je haos, nakon par sati, počeo da jenjava i nad nama se nadvila noć puna nespokoja i iščekivanja - šta nam donosi 6. oktobar. Čudno da smo iz mitskog Longvuda, grada punog hvalisavaca bez istinskih muda, izvukli žive glave...

Za moje ispisnike i mene, 5. oktobar 2000. ostaće upamćen kao dan kad smo bili deo revolucije kojom je smenjen diktator i njegova hunta. Tog dana smo pobedili i niko nam ne može tu pobedu oduzeti, pa čak i ako je "utakmica" bila nameštena - mi smo je odigrali srcem.

Dočekali smo svitanje slušajući kako se Đinđić obraća preostalim demonstrantima ispred Skupštine grada i poziva na oprez - ne razilazite se, još nije gotovo, govorio je tada. Hteo je i da naredi da krenemo na Dedinje, kod diktatora kući, ali se od te ideje odustalo.

Dragoljub Đuričić i njegovi bubnjari ušli su na Pink i pojavili se u živom programu. Coka Lazović se pojavio na RTS-u. Sistem je izgubio najvažnije institucije. Sve je bilo drugačije... Naizgled.

Rizikujući da zvučim patetično i stereotipno, čini mi se da i dalje živimo u tom 6. oktobru. Nikako da izađemo iz njega. Miloševića odavno nema; nema ni Đinđića, nema ni lidera koji su predvodili proteste 5. oktobra, čovek za kojeg smo se borili, Vojislav Koštunica, pretvorio se u duha, a mi i dalje čekamo da postanemo deo tog "civilizovanog sveta" koji je u međuvremenu postao veoma necivilizovan, toliko da, na primer, Milošević, kojeg smo obarali, spram Trampa deluje kao pravi gospodin i filantrop.

Ljudi imaju sve manje empatije jedni za druge, podele nikad nisu bili dublje, a izlaz iz teške situacije se ni ne nazire. Više nismo taoci jednog diktatorskog režima - ceo svet je talac diktatorskog režima, čak nas ubeđuju da je to sad trend koji treba slediti - liberalni kapitalizam je mrtav, vraćamo se na moćne nacionalne države.

Gospodo, pozdravio vas Sloba Milošević!

BONUS VIDEO:

BIZNISMEN CECINU ĆERKU DRŽI KO MALO VODE NA DLANU! Anastasija krenila u Cirih sa Đorđem (VIDEO)

(Espreso.co.rs)