POPLOČAVA BEOGRAD I U 79. GODINI! Priča Stojana Nikolića, najboljeg kaldrmaša kod nas, oduševila i Vučića

SA 18 godina stigao je u Beograd, u pečalbu, iz sela Vogance, kod Vranja. Tri dana je spavao pod vedrim nebom, na klupici kod Vukovog spomenika. "Preselio" se u sobičak sa 30 ljudi. Obrok mu je bio parče hleba, koje je, za praznik, mogao posuti šećerom i preliti vodom. Nemaština je probudila inat u njemu da uspe. I, uspeo je. Danas, šest decenija kasnije, iako u poznim godinama, Stojan Nikolić (79) je najbolji kaldrmaš kod nas. Svakog dana, osim nedelje, po ceo dan je na Trgu republike, gde "nadgleda" svoje naslednike.

Za majstora Stojana cela Srbija je čula kada ga je na Trgu republike, gde trenutno radi, prekjuče lično pozdravio predsednik Aleksandar Vučić. Svoj "pečat" ostavio je na svim beogradskim kaldrmama - od Skadarlije do Banovog brda. Više od 20.000 metara kvadratnih kockica u ulicama - Kralja Petra, Kameničkoj, Rige od Fere, Husinskih rudara... Njegova je i kaldrma u Pančevu, Dolovu, Debeljači, Kovačici... Ne zna se koliko tona kamena mu je prošlo kroz ruke. Po sedam-osam tona na dan. Za ovaj poslednji, na Trgu republike, kaže da je najtvrđi sa kojim je do sada radio, kocke teške 25 kilograma.

Ekipa "Novosti" posetila ga je juče, na njegov jedini slobodan dan u nedelji, na Staroj Misi u Pančevu, gde živi sa suprugom Radmilom. U kući preko puta su sin Goran i ćerka Vesna, unuci Vlada, Igor, Aleksandar i Vanja, unuka Valentina i praunuci Sofija, Uroš i Marko. Nasmejan i čio, dočekuje ij u hladovini nadstrešice od vinove loze. Niko mu ne bi dao godine koje ima. Pokraj zida alat, od koga se ne odvaja već 60 godina - čekići i štitnici za kolena.

- U ovom poslu najviše stradaju kolena - otkriva im. - Klečite po deset sati. I kičma. Oba brata su mi bili kaldrmaši, te tako i ja krenuh tim putem. Nisam se pokajao. Došao sam u Beograd 1958. godine. Spavao sam na klupici kod Vuka. Bilo je tada mnogo radnika tamo. Pojedeš po komad hleba i to je dovoljno.

Posle tri dana došao je gazda da traži dva radnika, nastavlja čika Stojan. Kaže, svi skočili, a on malen, stao na karoseriju, sa džakom na leđima i čeka. Gazda je izabrao njega. Prvi posao bio je u Pivari, da tovari šljunak. Radio je da se dokaže. Ništa mu nije bilo teško. Nije imao nikoga. Bez para.

- Pita me gazda gde ću da spavam, kažem mu - na ulici - seća se čika Stojan. - Kaže, ne može. Odvede me u Žičku 30. Podrum, nas trideset u maloj sobi. Kao sardine u konzervi. U početku, novca je bilo samo za hleb. Kasnije i za šećer da se počastim, pa prelijem vodom. Posle i za čorbast pasulj. Sve to me je nateralo da dođem dovde.

Kao vrednog radnika, gazde su ga sve više tražile. Stigao je tako u Pančevo i počeo da radi u komunalnom preduzeće, kao putar. Zajedno sa kolegom upisuje večernju školu. Danju je radio, po podne u školu. - Kao Paja i Jare - kaže kroz smeh. Posle godina provedenih na ulici, udarajući u kocke, klečeći i po deset sati, majstor Stojan postaje i poslovođa. Ali, "fotelja" ga nije promenila. Kao i danas, znao je da klekne, da podigne kamen, pokaže mlađim kolegama.

- Beograd je sedamdesetih godina imao 150 kaldrmaša, a 2017. godine sam bio samo ja - otkriva . - Sada ih je oko 15. Na Trgu rade dva unuka i zet. I kao poslovođa, završim posao u dva sata i onda idem privatno. Po 15-16 sati dnevno. I tako 60 godina. Poslednje dve godine samo nedeljom nisam radio. Već sam "rezervisan" i za sledeću godinu.

Čika Stojan nam otkriva da je radio i na izgradnji dimnjaka na "Gradskoj čistoći" u Beogradu, koji i dalje stoji.

- Tada nije bilo dizalica i kranova - priča. - Bio sam sav uvezan užima, a i materijal se dodavao kanapima. Moj posao je bio da zajedno sa majstorom budem na vrhu i gledam u libelu. Bio sam plaćen kao trojica radnika koji su bili dole.

Iako na pragu devete decenije, Stojan i dalje stoji po deset sati na gradilištu. Nađe vremena i za voćnjak. Tako je lane ispekao i 100 litara rakije.

Sa Radom je 55 godina u braku. Kaže da je srećan i da je postigao i više nego što je mislio. Voleo bi još jedino da oženi unuka Igora.

SUSRETI SA PREDSEDNIKOM

Stojan otkriva da je prvi susret sa predsednikom Aleksandrom Vučićem imao na Slaninijadi u Kačarevu, kada je još bio u Radikalnoj stranci. Zamolio ga je da se slikaju.

- Za 60 godina rada, nikada mi nijedan predsednik nije došao na gradilište. Ni gradonačelnik. I sa Vesićem sam se video više puta - kaže Stojan. - Vučić je čovek koji pokušava da na neki način spase Srbiju, ali ide teško. Posle dužeg vremena se našao čovek koji može da uradi nešto. Nadam se, i želim mu da uspe!

ODBIO NEMAČKU

Za umešnost i znanje našeg kaldrmaša čulo se nadaleko. Tako je firma iz Nemačke došla u Pančevo, kod Stojana u kuću. Međutim, ni novac ni bolji život nisu ga mogli odvojiti od Srbije. - Rekli su mi: "Kaži koliku platu želiš. Pristajemo na sve!". Odbio sam. Ovde sam bio zadovoljan. I nisam se pokajao - otkriva on. KIČMA

Iako je i po deset sati klečao na kolenima i lupao kockice, Stojan nema većih problema sa zdravljem. Do pre dve godine je i sam podizao kocke od 25 kilograma, ali više to ne radi. - Imao sam problema sa kičmom 1993. godine. Išao sam sa dva štapa. Otišao sam u Bujanovačku banju. Vratio sam se kao nov.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/ Novosti)