OVA ZGRADA ČUVA KRVAVE TAJNE RATA: Posetili smo fabriku u SREBRENICI u KOJOJ SU SRBI I MUSLIMANI RADILI ZAJEDNO

Nadomak Memorijalnog centra Potočari u Srebrenici, nalazi se ogroman kompleks "komunističkog" blokovskog kova. Ledena, betonska zgrada nekada je bila poznata fabrika akumulatora u kome su Srbi i muslimani svojevremeno zajedno radili, a danas je pretvorena u muzej posvećen žrtvama srebreničke tragedije. Mesto je krvavih tajnih, prošlog rata, tužnih priča, spomen strahote koju su proživeli svi oni koji su se tada našli tu.

Ono što je nekada bila fabrika, u "ona vremena", danas je pretvoreno u "svedočanstvo na strašni zločin".

Sve bi to bilo u redu da se ceo ambijent nekako nije izmakao kontroli, pa umesto da zaista bude spomenik žrtvama izgleda kao oličenje bizarnog pop-arta, kao mesto za istorijske umetničke performanse. Na jednoj strani fotografije bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, s druge Ratka Mladića i Radovana Karadžića kao i fotografije još nekoliko srpskih generala koji su onomad bili u Haškom tribunalu. S druge strane tu su i crno-bele fotografije majki Srebrenice i groblja u Potočarima. A onda iznad svega toga, potpuno nepripadajuće, kao da levitiraju iznad celog tog ambijenta i događaja nekoliko fotografija svetskih zvezda.

Ipak, postrojenja u centralnom delu "glavne hale" govore u korist tome da je ovo zaista bio jedan istorijski gigant čija je namera bila proizvodnja akumulatora koji pokreću sovjetske brodove. Ili su barem o tome, tada, tako maštali Srbi i muslimani, zajedno.

U vreme kada je Srebrenica proglašena zaštićenom zonom, fabriku je preuzeo Holandski bataljon pod komandom Ujedinjenih nacija.

Istorijsko predanje, kao i svedočanstvo onih koji su bili na "licu mesta" kaže kako je lokalno stanovništvo svu nadu položilo upravo u Holandski bataljon UNPROFOR-a na čijem čelu je bio Tomas Karemans, čiji je mandat predviđao zaštitu enklave.

Tako su mnogi potražili spas upravo u ovoj fabrici, kao i zaštitu Holandskog bataljona, ali su ga pronašli samo neki. Mnogi ga nisu našli.... A Karemans se nadao eventualnoj intervenciji zračnih snaga NATO-a. Nedostajalo je svega, pričaju, hrane, opreme, municije, goriva...

Nego, da se vratimo na "fabriku-muzej"... polja izgleda još veća, nego što jeste. Hladna, visoka, izlomljena, izrešetana, privlači "posetioce", a razlog tomu je evo, iskreno da vam kažem, potpuno nepoznat.

Na sred, kako smo već opisali pop-art, istorijski performans uređenja, nalazi se jedan deo koji bi mogao uistinu da predstavlja muzejsku postavku, pomen žrtvama. Crni zidovi, staklo, fotografije, uspomena na svakog u vidu malog predmeta (narukvica, tabakera...) i belim slovima ispisana uspomena i priča, uveravaju posetioca da je na pravom mestu u muzeju koji predstavlja mučeničke smrti i koji treba da posluži kao pomen srebreničkim žrtvama.

Piše, Rijad Fejzić (1977-1995)... Znači samo 18 godina života... I smrt...

Rijad Fejzić poslednji put fotografisan u jedanaestoj godini života. Bio je jedino dete Šabana i Sabahete Fejzić, imućne familije koja je živela u Srebrenici. Očajnički je želeo da rat stane i da nastavi školovanje - njegove ambicije bile su da postane pilot. Kada je nestalo hrane, a familija, koja je sada uključivala Sabahetinog brata i majku, morala je da preživljava na jednom kilogramu brašna dnevno, Rijad je uporno odbijao insistiranje roditelja da uzme deo njihove porcije. Šaban, Sabaheta i Rijad su 11. jula krenuli peške ka Tuzli. Ali, zbog kiše granata koja ih je pratila, odlučili su da Šaban nastavi ka Tuzli, a Sabaheta i Rijad krenuli su ka Potočarima. Dok su hodali prema autobusima, Rijadu je naređeno da "skrene desno". Sabaheta je čvrsto držala sina uza se, ali su je srpski vojnici brutalno je udarajući, odvojili od njega. Bled i u suzama, Rijad se okrenuo Sabaheti i rekao:"Mama, molim te idi."

Potresno, tužno... Mladost...

Nastavili smo dalje da se krećemo tim muzejom i sve što smo dalje videli, bilo je truljenje i propast jedne komunističke građevine... Buđ, voda, rupe od metaka. Sve je onako, čini se, kao što je nekad bilo samo mnogo starije.

Iz tih zidova kao da i danas izbija neka mržnja, neka ljudska lica, vučjih zuba i očiju... I strah... Strah i dalje živi među tim zidovima. U tom virtuelnom prostoru.. Sapletenom i zaglavljenom u vremenu i prostoru.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)