Ovo je NAJTEŽI posao u Srbiji, isplativ je, ali retko ko ga radi! Hrvati ga UZIMAJU i šalju u EU

Naporan fizički rad, koji "časti" crnom bojom, i ruke koje ni najbolje mazalice na ovom svetu ne mogu da oporave. Udišu crno, izdišu crno, i takav je ukratko život ćumurdžija.

Malo ih je ostalo u Srbiji, posao sve manje ima ko da radi, ali se - isplati.

O kvalitetu našeg ćumura najbolje svedoče činjenice: "plane" sve odmah, potražnja je veća od ponude, i...drugi se kite našim perjem, preprodajući ga.

Dragoslav J. iz Studenice ima svoju ćumuranu. Posao je pao na njega i oca, srećom imaju zaokružen proces, a pored strugare, ovo im je dodatna delatnost.

On priča o tome šta znači dobar ćumur, ali i s kojim izazovima se bore svi koji se bave ovim poslom.

Da bi bio kvalitetan ćumur, priča nam, mora da bude dobro, tvrdo drvo. Bukva, hrast, grab...Proces je sledeći:

- Spreme se drva, kratice idu na klocnu, ali uglavnom od otpadnog drveta, jer sve što je lepše ide u trupce ili metarska drva, a grane i šuplje deblo ide u ćumur, tako je rentabilnije a i šteta je i glupo peći ćumur od dobrog drveta - kaže Dragoslav.

Njemu su, za ceo ciklus potrebne dve traktorske prikolice. Po jedno, vadi oko 90 džakova u koje može da stane oko 16, 17 kilograma ćumura.

U toku procesa drva se dodaju na 12 sati, dok gori ćumurana. U dnu ćumurane postoje ventili na kojima izbija žar, pa se zatvara redom. Obično, proces traje desetak dana, pa se ide na hlađanje, dva dana tako stoji, pusti se da se stiša i time je gotovo.

Dakle, obaveze oko samog gorenja je "hranjenje" ćumurane dva puta dnevno, a ostatak dana možete da budete slobodni. Njemu to znači, jer ima strugaru i bavi se rezanjem građe, proizvodnjom paleta...

Ćumur, iako dodatna delatnost, iziskuje mu dodatan napor.

- To je prašina na sve strane, svakako jedan od najtežih poslova. Sav si crn, kada vadiš ćumur, posle dva dana dišeš crno. Međutim, nije loša zarada, posebno što je za jednu prikolicu potreban jedan dan da se spremi.

Za plasman ne brine, problema nema, i za sada uglavnom prodaje na domaćem tržištu.

- Probleme bih više povezao sa manjkom ljudi na selu. Morate biti opremljeni mehanizacijom, i radno sposobni, a na selu su stariji ostali uglavnom, koji to ne mogu da rade.

Hteo bi i da proširi proizvodnju, ali ističe da je teže od samog posla naći radnu snagu.

- Nemate koga da nađete da vam pomogne. Nije problem platiti dnevnicu, nego nemate kome.

Konkurencije nema, dodaje, jer sve što se ovde proizvede ćumura se i proda.

- Nema dovoljno u proizvodnji kolika je potražnja. Nema ni konkurencije ni zavisti, a kupaca ima.

Međutim, nešto drugo kvari sliku, a to je preprodavanje. Tako, često ćumur iz Srbije završi po stranim marketima, sa etiketom nekog drugog proizvođača, iz neke druge države. Dragoslav kaže da se protiv toga ne može. Tržište je to, dodaje, i neko uvek nađe računicu.

- Prodajem ćumur po jednoj ceni, preprodavci imaju svoju. To je trgovina. Kupuju ljudi moj ćumur, koji upakujem u ove džakove, i onda ga prepakuju u manje, od tri klograma, naravno, on onda ide po većoj ceni, jer naoričito u gradovima, niko neće da kupi veliki džak za jedan roštilj - kaže Dragoslav.

Svedočio je i pričama da firme iz Hrvatske kupuju ćumur iz Srbije i BiH i prepakovan šalju u EU, kao njihov proizvod.

- Nije začuđujuće. Znam da ide šleperima tamo, dobiju deklaraciju i ide u EU kao proizvod Hrvatske. Verovatno zbog papirologije. S druge strane, mi ne možemo direktno da uvozimo s našeg tržišta u EU, a nemam ni količinu da bih je slao - kaže Dragoslav.

Svi zajedno, mogu mesečno jedan šleper da skupe, kaže, što je tek od 1.500 džakova, a to je prevelika količina za koju nema ni šume, na kraju krajeva.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Srbijadanas.com)