UBIJENO JE 116, 681 ILI 1.205 SRBA? TO NIJE ZLOČIN, VEĆ ŽALOSNA ČINJENICA! Ovo tvrdi Helsinški odbor Sonje Biserko

U listu Helsinška povelja koji izdaje Helsinški odbor za ljudska prava, na čijem se čelu godinama nalazi Sonja Biserko, u broju za septembar-oktobar 2012. godine, objavljen je tekst autora Aleksandra Sekulovića pod naslovom „Šta je bila Oluja“, u kojem se objašnjava da zločin nad Srbima, po međunarodnom pravu, nije zločin!

Tekst je objavljen dva meseca pre oslobađajućih presuda hrvatskim zločincima Gotovini i Markaču, kao i Ramušu Haradinaju u Haškom tribunalu, a postao je ponovo aktuelan poslednjih dana, pošto je rapidnom brzinom počeo da se deli na društvenim mrežama.

Da ne bi bilo zabune, u celosti prenosimo sporne delove teksta:

No, bez obzira da li je stradalih srpskih civila bilo 116, 681 ili 1205, to je u svakom slučaju žalosna činjenica ali ne i zločin. Ta činjenica je posledica zločina, tj. posledica rata koji je sam po sebi zločin, a odgovornost za stradanje civila na bilo kojoj strani pada na onoga ko je započeo rat.

Ko god započinje rat zna da svaki rat neizbežno izaziva stradanje civila i da su civilne žrtve često brojnije od vojnih. Prema tome, onaj ko započinje rat unapred zna da će njegovo stanovništvo stradati, ali se svejedno odlučuje za rat radi ostvarenja nekih političkih ciljeva. A neuspeh u ostvarivanju tih ciljeva, gubitak rata i stradanje agresorovog civilnog stanovništva nisu nikada u istoriji bili definisani kao zločin suprotne strane".

Takođe, Aleksandar Sekulović piše i sledeće redove:

- Nemoguće je da Srbija ne zna da „Oluja“ i „Bljesak“ predstavljaju, sa stanovišta međunarodnog prava, legitimne vojne operacije radi oslobađanja državne teritorije zaposednute od strane neke druge države uz pomoć pobunjenog lokalnog stanovništva. Celokupna međunarodna zajednica smatra te operacije legitimnim i u skladu s međunarodnim pravom, pa zato Srbija svojim nepriznavanjem tih operacija stavlja samu sebe s one strane međunarodnog prava.

Ima još:

- Na pitanje šta Srbija želi da postigne svojim neodmerenim izjavama, može se reći da su njeni ciljevi višestruki. Prvi i najvažniji cilj jeste: sprečiti da nužna normalizacija zvaničnih odnosa s Hrvatskom dovede do ublažavanja negativnih emocija prema Hrvatima i Hrvatskoj. Te negativne emocije bile su ne samo uslov za početak ratnih operacija protiv Hrvatske 1991. godine, već su one i sama suština srpskog nacionalizma. Bez takvih emocija srpski nacionalizam ne samo da ne može da ostvari svoju kulturnu hegemoniju u srpskom nacionalnom korpusu, već ne može ni da postoji.

Autor se tu ne zaustavlja:

- Raskidanje svih veza sa Hrvatima predstavlja još uvek je osnovni nacionalni cilj u interpretaciji dominirajućeg srpskog nacionalizma. A, nema boljeg načina za to nego da se stalno i žestoko ukazuje helsinška povelja Srpsko-hrvatske kontroverze na „genocide“ koje su Hrvati počinili nad Srbima, iz čega logično, proizlazi da su Hrvati najveći neprijatelji Srba... Drugi cilj srpskog nacionalizma jeste da se negativan imidž Srbije iz perioda 1990-2000, popravi tako što će se kvariti imidž Hrvatske... A, za to ne postoji bolji način od kvarenja imidža Hrvatske i njegovog svođenja na imidž Srbije. To se može postići tvrdnjom da su i Hrvati činili zločine, da su i Srbi stradali isto koliko i Hrvati te da, jednom reči, nema nikakve razlike između Srbije i Hrvatske. Zaključak iz svega toga bio bi da međunarodna zajednica treba Hrvatsku da tretira isto kao i Srbiju (sankcije, prijem u EU i sl), a pre svega da Haški tribunal osudi za ratne zločine isto onoliko Hrvata koliko i Srba...

Kome ovo nije dosta, OVDE može pročitati ostatak teksta pod nazivom "Šta je bila Oluja".

Ovim povodom redakcija Espresa kontaktirala je Helsinški odbor i Sonju Biserko, predsednicu odbora, kako bi saznali da li je ovo još uvek zvaničan stav odbora.

Do objavljivanja ovog teksta nismo dobili nikakav odgovor.

BONUS VIDEO:

Intervju nedelje Sonja Biserko!

(Espreso.co.rs)