IMAO JE 4 GODINE KAD JE BIO U IZBEGLIČKOJ KOLONI! Svetislav je postao jedan od NAJMLAĐIH DOKTORA NAUKA uprkos svemu

Svetislav Mijatović (27) trenutno najmlađi doktor nauka u Srbiji bio je gost Espreso intervjua.

U izbegličkoj koloni koja je krenula 1. maja 1995. iz Okučana u Slavoniji nalazio se i tada četvorogodišnji Svetislav Mijatović koji se uputio ka Barajevu nadomak Beograda.

Nakon 24 godine Svetislav postaje jedan od najmlađih doktora nauka u istoriji Fizičkog fakulteta u Beogradu na kom ima naučno zvanje - istraživač saradnik.

Sa Svetislavom smo pričali o danima u izbeglištvu, odrastanju, školovanju, obrazovanju, ali i o izmeni zakona o nauci. Ovaj mladi naučnik nam je kroz smeh na samom početku otkrio da je i on čuo da je drugi najmlađi doktor nauka na Fizičkom fakultetu u Beogradu, ali da nije još dobio zvaničnu potvrdu da je drugi najmlađi.

Kada je izbeglička kolona krenula ka Beogradu tebi je tada bilo 4 . godine. Da li su tvoji roditelji još tada prepoznali tvoj talenat za matematičke operacije?

- Njima je bilo zanimljivo što ja volim matematiku, meni je bilo zanimljivo što oni meni postavljaju pitanja u vezi sa matematikom, mislim da su već od malena prepoznali.

S obzirom na to da si bio mali, neko se ne seća ni šta je radio pre godinu dana, sećaš li se tog perioda i šta ti sada prolazi kroz glavu?

- Nemam sećanja iz tog perioda, ali moja sećanja nisu ružna. Prosto, moji roditelji su se potrudili da po mene i sestru to ne bude tako stresno i da se napravi situacija takva kakva i jeste sada. To su ta sećanja i nemam traume iz tog perioda. Ne sećam se te kolone uopšte. Iz Barajeva sam se preselio u Beograd u učeničkom domu tokom studija. Majka je nakon izbeglištva našla posao knjigovođe, a otac je elektrotehničar, a uz to je i ratni vojni invalid.

Da li si nekada bio u Okučanima?

- Da, nekoliko puta, jer mi je majka Hrvatica. Ne mogu da kažem da imam neku preteranu nostalgiju. Odrastao sam u Barajevu, tu sam stekao prijatelje kao i u Beogradu. U Okučane volim da odem da vidim tu rodbinu, znam da sam odande, ali ne mogu da kažem da osećam nešto specijalno. Nikada nisam poželeo da živim tamo.

Kada si poželeo da odeš iz Srbije?

- Bio sam u Budimpešti šest meseci tamo sam živeo i radio. Tokom studija sam imao ideju da odem odavde, ali kasnije kada sam probao nije mi se svidelo. Prosto, falila mi je atmosfera, falili su mi ljudi i sve što ovde ima, iako je finansijska situacija kao i situacija u državi diskutabilna, prevagnule su emocije.

Kako danas gledaš na izbegličku kolonu i na to što se tada dešavalo?

- Gledam na to kao na jednu masu koja je izmanipulisana od strane nekih da se ne izrazim sada ...na osnovu nekih glupih stvari pali su na priču, a ti koji su ih izmanipulisali napravili su to što su napravili. Napravili su priču da bi se obogatilo par pojedinaca.

Šta su ti roditelji pričali u to vreme?

- Roditelji mi nisu mnogo pričali o tom periodu, trudili su se da nas izoluju od svega toga.

Šta se dešava u vašoj kući svakog maja? Pričate li o tome?

- Mi smo izbegli u maju 1995. godine, a o tome se svakog maja po nešto kaže o tome. Ja sam dete iz mešovitog braka i tu je bilo šta je bilo. To što se desilo, to nije lepo i ne treba više nikada da se ponovi nikome. Nikada se nije potencirala priča o tome.

Završio si treću i četvrtu godinu matematičke gimnazije za manje od godinu dana. Gde ti se žurilo?

- Iz praktičnih razloga. Barajevo je trebalo da postane gradska opština i bilo je pitanje da li bih imao pravo na učenički dom, a kako sam iz sela kod Barajeva putovanje do Beograda je teško i trajalo bi preko sat i po, pa sam konkurisao za studentski dom. Meni su dobro išle matematika, fizika i informatika, a na tome se stavja akcenat u matematičkoj gimnaziji, pa sam dve godine položio za jednu školsku godinu i upisao se na fizički fakultet - smer teorijska i eksperimentalna fizika. Matematička gimnazija nije teška i nauči se više toga usput i kroz takmičenja i nije trebalo mnogo da se nadomesti znanje.

Kada je reč o obrazovanju, šta treba da se menja prema tvom mišljenju?

- Treba raditi na ulaganju u obrazovanju svakako. Obrazovni sistem je već 30 godina u konstantnom opadanju, ja to stalno pričam. Degradacija obrazovnog sistema je konstantna bez dana izuzetka, bez vlasti izuzetka i uopšte sistema. Ulaganje je osnov društva, osnov budućnosti. Bez ulaganja u obrazovanje kasnije nemate ni inženjere ni lekare, ništa. Ulaganje je svedeno na minimum i ne vidi se da će da se popravi ni u kom smislu.

Šta predlažeš?

- Ne treba izmišljati toplu vodu. Mogu se pogledati samo dobri sistemi kao što su Finska, Švedska koje su uložile sve što su imale u obrazovni sistem, samo je pitanje da li nekome odgovara ili ne. Jer, ulaganje u obrazovni sistem daje rezultate tek kroz 20 ili 30 godina, a to verujem da ne odgovara ikom ko je na vrhu.

Kada bi nešto hteo konkretno da promeniš da li bi bio u političkim okvirima tada?

- Ja bih imao ideju šta da se promeni, ali ne bih bio u nekim političkim okvirima jer moj temperament nije dobar za politiku, pošto sam previše impulisavan.

Koji je tvoj predlog, od čega treba da se krene?

- Trebalo bi vratiti ugled i dostojanstvo profresorima i nastavnicima. U kom smislu? Dobri ljudi, ne moraju najbolji (đaci, studenti) imaju želju da nastave svoj rad kroz obrazovni sistem. Postoji situacija da ljudi koji završavaju fakultete kažu sebi "radiću u školi", jer im je to opcija ako ne uspeju nešto drugo. Tu nije stvar samo finansija, ali je veliki problem odnosa društva prema tom pozivu. Džaba nam fabrike, ako nema ko da ih vodi.

Koliko su Matematički fakultet ili Fizički fakultet za današnju omladinu perspektivni?

- Ako krenete sa idejom da se bavite naučno-istraživačkim radom malo kome je na pameti da se obogati.

Šta je tebi bilo na pameti kada si upisao Fizički fakultet?

- Prvo volim to da radim, volim taj trenutak otrkivanja i tu večitu pozitivnu i neizvesnost rekao bih - šta uraditi, šta će biti, u koju stranu otići, šta probati. Mnogo je više neuspeha, naravno, priča se i o uspesima. Mnogo puta pokušate nešto što nije dobro da biste na kraju našli put do onoga što valja.

Rekao si da treba da se radi na ulaganju i da se menja obrazovanje, pa da li možda treba da menjamo i zakon o obrazovanju i nauci?

- Zakon o nauci i istraživanju se odnosi na naučni sistem, ne i na obrazovanje. Slažem se da treba da se menja i zakon o obrazovnom sistemu. Sve te stvari su nekako isprepletane. Ukoliko urušite nauku na fakultetima i istraživački rad tada ni obrazovni rad na fakultetima nije dobar, jer fakulteti obrazuju buduće nastavnike i profesore, pa samim tim neće valjati ni obrazovni rad u osnovnim i srednjim školama. Sve te stvari su povezane. Trenutno taj nacrt zakona po meni ima velikih propusta. Tamo se navodi, da me ljudi pogrešno ne shvate, da institucionalno finansiranje za istraživače na fakultetima treba da se uvede i to je pozitivna stvar tog nacrta zakona, ali je negativna stvar što se diskriminišu istraživači na fakultetima gde nema institucionalnog istraživanja. Dakle, treba uvesti institucionalno istraživanje i na fakultetima i institutima, ali iz nekog razloga se to ne radi. Postoje pravne nesuglasice kako to uraditi, ali ja verujem da to na neki način može da se izvede. Nemoguće mi je da to ne može da se izvede. Mislim da je problem u nečem drugom, to su već moja subjektivna mišljenja.

Šta govoriš tvojim studentima, kakve savete im deliš?

- Uvek se povede pitanje da li prepisivati na ispitu, učiti ovoliko ili ne učiti. Stidirate fiziku, studirate nauku od koje se, kao što sam rekao, nećete se obogatiti od toga, ali ukoliko to ne naučite neće zaraditi od toga, a i nećete znati šta radite, što je veliki problem. Tako da, ukoliko vas zaista ne zanima ta nauka, ta fizika, matematika, hemija nemojte da se bavite time.

Koliko su tržište rada i obrazovanje u Srbiji usklađeni?

- Država ne radi ništa po pitanju toga, i to traje već 30 godina, da zadrži mlade ljude, a ne daj Bože da vrati mlade ljude iz inostranstva, koliko god se pričalo da je drugačije. Treba osmisliti program (na primer postoji stipendija Dositeja čiji sam ja stipendista bio) kako te ljude barem te najbolje ljude (studente) na fakultetima (što ne znači da će oni biti stručnjaci) dati prilike u glavnim vodećim firmama u zemlji da na taj način nastave svoj razvojni tok, a da samim tim pomažu razvoj te firme i države. Ne znam zašto se na tome ne radi, imam neke ideje, ali da ne iznosim sada.

Da li su tvoji prijatelji koji imaju visoko obrazovanje morali da rade poslove za koji je potrebna srednja škola, jer niko nije hteo da plati za njihov koeficijent?

- Da, znam ljude koji su to radili, a zbog toga su i otišli u inostranstvo.

Kako tvoji roditelji gledaju na tvoj uspeh?

- Ako njih pitate oni će da istaknu neke druge stvari kada sam ja u pitanju, kao da sam baš tvrdoglav i da nisam baš bio zahvalno dete za odgajanje. To da je dete super u školi je bila sjajna stvar, ali je tu bilo gomila propratnih stvari, a mojim roditeljima nije ni malo lako sa mnom.

S obzirom na to da si na poziciji saradnika na Fizičkom fakultetu, koji su ti ciljevi u narednom periodu?

- Ja bih voleo da ostanem na fakultetu, to je moja želja. Da li će to biti izvodljivo ili ne to zavisi od uslova u državi uopšte. Ne želim da idem u inostranstvo, kako god to nekom zvučalo, ne znam koliko će to biti izvodljivo. Prosto, postavio sam sebi neke prioritet među kojim i jesu finansije koje nisu na prvom mestu. Ukoliko mi ne ostane mnogo prostora i mesta, ne preostaje mi ništa drugo do odlazak u inostranstvo.

U inostranstvu bi se takođe bavio fizikom?

- Imao sam jedan izlet u ekonomiju u Mađarskoj gde sam radio master na Ekonomskom fakultetu i onda sam video da posao u kancelariji od osam sati meni nije bio baš zabavan, tako da bi se istraživačkim radom bavio i napolju.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)