NE ZNAM DA LI SAM VIŠE LJUDI UBIO ILI VIŠE ŽENA IMAO: Udbaš, likvidator, plejboj, špijun, filmadžija... LUDA PRIČA

Ratko Dražević je jedna od najkontroverznijih ličnosti naše novije istorije, posebno one nakon Drugog svetskog rata, tzv. komunističke.

On neće nikada ući u čitanke, niti će ga istorija zabeležiti drugačije do li na marginama, i to crnim slovima, ali mu se ne može osporiti živopisnost i neverovatna energija s kojom je pretvarao u uspeh sve čega se dohvati. Upravo zbog toga je njegova priča prava holivudska, savršeno skrojena za neki film koji bi režirao Oliver Ston, ljubitelj ovakvih kontroverznih biopikova.

Takođe, Dražević deluje i kao da je išetao iz nekog od petparačkih romana Harolda Robinsa - beskrupolozni provincijalac koji krvavim rukama i đon-obrazom gradi sebi put ka političkoj moći, džet-setu, velikom novcu i najlepšim ženama koje životinjskim instiktom odvodi u krevet.

Mnogi njegovo ime povezuju sa osnivanjem čuvenog Avala filma 1962. godine, ali pre toga, čovek koji sa kinematografijom veze nije imao, stigao je da bude partizan, oficir Udbe, osnivač Geneksovog predstavništva u Njujorku, lovac na Pavelića i Artukovića, švercer cigareta za državu... A najpoznatiji je bio kao čovek koji je najviše lepotica u zemlji odveo u krevet. Kažu da je mrtva trka da li je ubio više ljudi ili imao više žena. Uključujući tada fatalnu Oliveru Katarinu (džepnu veneru) za kojom je uzdisala cela zemlja, pa i Maršal lično.

Priča kaže da je pre Drugog svetskog rata studirao Veterinarski fakultet u Beogradu, a studije prekinuo 1941. odlaskom u partizane. Čovek Udbe, kako ga najčešće opisuju, bio je najveći ovdašnji plejboj (još u vreme kada se to zvalo - ženskaroš ili k*rvar), ali pre svega direktor Avala filma, kad je ta kuća procvetala i kad su u Beograd stizala najpoznatija filmska imena, kako glumačka, tako i rediteljska.

Dražević je često za sebe govorio da je ubio 2.000 ljudi i spavao sa istim brojem žena! Očigledno je da su ga smrt i seks palili na sličan način.

Gotovo da nije postojala domaća lepotica koju ovaj plejboj - udbaš nije imao u naručju, a jedna od najpoznatijih od njih je sigurno Olivera Katarina.

Pričalo se da za njegove avanture nije bio neophodan krevet, već da je razdevičio mnoge devojke na stolu u njegovoj kancelariji.

Ostavio je major Dražević u svom životnom testamentu i druge, veoma zanimljive zapise - kako se bavio špijunažom, pa kako se bavio švercom nakita, engleskih štofova, cigareta... Sve, naravno, u korist države. Kako kažu u američkim filmova: "Nije zločin ako to činiš za dobre momke". A Dražević je bio verni vojnik države i sjajan operativac.

STRELJANJE JE NAPORAN POSAO

U prvim danima nakon završetka rata, Dražević, tadašnji načelnik UDBE u Čačku, imao je zadatak da na obali Morave svakoga dana lišava života sve za koje se sumnjalo, makar malo, da mogu biti opasni po novu državu i partizansku vlast.

Sam Dražević je pisao o tome, ali i bez blama svedočio, kako se umorio od ubijanja ljudi po službenoj dužnosti jer je "po celu noć i ceo dan streljao". Njegovim rečima to zvuči ovako:

- Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tu sam ostao dva meseca. Potom je došlo do neke reorganizacije i prešao sam u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružni odsek Udba, pošto je bila velika teritorija. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: „Moraš da pređeš. J... se, naučićeš vremenom kako se to radi!“ - napisao je svojevremeno Dražević u svojim sećanjima na dane kada je zajedno sa svojim kamaradima čistio zemlju od elemenata koji su opasni za komunističku vlast. među tim ljudima, ispostaviće se, bilo je i onih koji su najpre streljani, pa im je tek nakon toga suđeno.

Zbog takvih će Dražević, pred kraj svog života, a poživeo je 74 godine - do 1992, tražiti oproštaj od njihovih naslednika, kako su svedočili neki ovdašnji publicisti.

Međutim, faktografija kaže da je Dražević svoju ulogu likvidatora prihvatio vrlo rado i da se trudio da se u tom specifičnom aspektu istakne.

Bio je, kažu neki upućeni izvori, organizator grupa za likvidaciju. On je poreklom iz Raške i skupio je nekoliko sposobnih ljudi koji su ubijali četnike. Ne po racijama i šumama, već kod kuće, jataka... Naravno, bilo je i onih koji su smatrani četnicima mada sa njima nisu imali mnogo kontakta.

NAKON STRELJANJA DOLAZI BIZNIS

Sredinom šezdesetih, SFRJ počinje da se otvara prema Zapadu i kreće da radi izvoz. U inostranstvo šalju školovane, prevejane agente UDBE, koji znaju da rade razne poslove. Ratko je bio jedan od takvih. Sretao se sa diplomatskim i trgovačkim atašeima, a kada se vratio u zemlju, onda je te strance izvodio po tada popularnim noćnim klubovima zatvorenog tipa kao što su onaj u hotelu "Mažestik" i "Lotos bar", koji su bili ozvučeni.

Inače, smatra se da je Dražević prvi udbaš koji je postao medijska zvezda.

NEMA TAKVOG BIZNISA KAO ŠTO JE ŠOU BIZNIS

Pošto je postao prvi čovek Avala filma 1962. godine, Draževiću je pošlo za rukom da dovede na snimanje u Beograd najpoznatije zvezde: Orsona Velsa, Entonija Kvina, Klinta Istvuda, Berta Lankastera, Frensisa Forda Kopolu, Džejmsa Mejsona i druge. Bio je jedan od najvećih producenata jugoslovenske kinematografije ikad i tvorac beogradskog Holivuda u Košutnjaku. Zbog njega je dotadašnji sivi socijalizam dobio veselije boje, a mnogi momci sa beogradskog asfalta, o kojima je pisao i Momo Kapor u romanu "Foliranti", dobili su priliku da pokažu svoje glumačko i kaskadersko umeće u filmovima stranih produkcija, pa i na taj način omoguće sebi odlazak u svet.

Dražević je, u stvari, doveden na čelo Avala filma u trenutku kada je državna vlast shvatila da, osim što može da bude centralni filmski studio, može da bude i preduzeće preko koga će država da dođe do deviza radeći sa strancima. Tadašnja državna vlast je shvatila da je filmska industrija vrlo unosan ekonomski posao.

Dražević, kao čovek koji je govorio razne jezike, dobro se snalazio u svetu, i fantastično umeo da komunicira sa potencijalnim poslovnim partnerima, pa je doveden da uspostavi direktnu vezu sa Zapadom.

TITO TRAŽI INVESTITORE

Po direktivi Josipa Broza Tita, državnog filmofilma broj 1, njegov zadatak bio je da otvori kanale prema Zapadu, da dovede holivudske, italijanske i ostale zapadne koprodukcije i da donese američke dolare, što je Drugu Starom verovatno i bilo najvažnije.

Međutim, Dražević je uradio i neke vrlo korisne stvari za kulturu upošljavajući ljude koji su bili veoma talentovani i invetivni, mada nisu bili na komunističkom kursu već su mnogi od njih smatrani nekom vrstom disidenata. E, ti "neprijatelji države", intelektualna elita, našli su se na Draževićevom platnom spisku, što je opet bio jedan od njegovih mudrih poteza. Vezati "neprijatelje" da zavise od tebe i tako ih držati pod kontrolom.

Tu se u prvom redu radi o Borislava Mihajloviću Mihizu, Slobodanu Seleniću, Živojinu Žiki Pavloviću, Dušanu Makavejevu, Borislavu Pekiću...

SKUPIO JE SKUPLJAČE NAGRADE

Nakon uspeha sa Avala filmom i koprodukcijama, Titu su porasli apetiti, pa je tražio od Draževića da nekako izbaci film koji će osvojiti Zlatnu palmu u Kanu.

I to je Dražević uspeo da izgura. Film "Skupljači perja" iz 1967. godine, reditelja Aleksandra Saše Petrovića, sa Bekimom Fehmijuom, Oliverom Katarinom i Batom Živojinovićem u glavnim ulogama, iste godine je osvojio najviše priznanje u Kanu.

Pored toga bio je nominovan za Oskara u kategoriji najbolji strani film, ali ga nije osvojio. Ipak, ostao je upamćem kao jedna od najboljih filmova tzv. crnog talasa, a pesma iz njega "Đelem, đelem" koju peva Olivera Katarina i dan-danas je kafanski i narodni hit.

GRUB ČOVEK MEK KAO SVILA PREMA NJOJ

Iz tog filma, Dražević je imao i jedan lični "trofej", Oliveru Katarinu, ženu za kojom su čeznuli skoro svi muškarci tadašnje države i šire.

Ona je sa njim putovala po svetu i iz njegovog naručja ubirala zvezde blistavih profesionalnih uspeha, kako neko poetski napisa svojevremeno. I sama Katarina se jednom prilikom osvrnula na svoju turbulentnu ljubavnu vezu sa čuvenim plejbojem:

- Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski "Džems Bond", ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav. Ratko Dražević je već bio razveden od svoje "sirote Živke", kako ju je uvek zvao. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni. Živeli smo zajedno u Rimu, Parizu, Beogradu. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni - objasnila je Katarina.

Dražević je, kako se priča, bio ujak slikarke i voditeljke Biljane Vilimon koja je jednom prilikom bacila novo svetlo na njegovu kontroverznu životnu priču. Ona svedoči da je Ratko, posle pogibije njegovog velikog prijatelja Slobodana Penezića Krcuna, otišao iz Jugoslavije u Italiju gde je bio generalni direktor filmske kuće "Prodi". Zbog tog postupka Ratko je obeležen kao neprijatelj režima.

Ako neko ima još priloga za biografiju ovog krajnje koloritnog lika sa naših prostora, slobodno neka nas prosvetli u komentarima, neće biti na odmet.

BONUS VIDEO:

ESPRESO ANKETA: Pitali smo građane šta misle o ljubavnoj vezi Milojka (74) i Milijane (21)

(Espreso.co.rs)