POSLEDNJA EPIDEMIJA U JUGI BILA JE PRE 47 GODINA! Od nje je umrlo 40 ljudi, a ZNAK ZA UZBUNU DOŠAO JE S KOSOVA

Na dan 14. marta 1972. go­di­ne u Pri­zre­nu se po­sta­vi­la sum­nja, a na­red­nog da­na je u la­bo­ra­to­ri­ji In­sti­tu­ta „Tor­lak” izo­lo­van opa­san vi­rus ve­li­kih bo­gi­nja, ko­ji je od­neo 35 ži­vo­ta i od ko­jeg je obo­le­lo 175 lju­di u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Reč je o po­sled­njoj epi­de­mi­ji va­ri­o­le ve­re u Evro­pi, ka­da je Be­o­grad bio ugro­žen grad, a na uli­ca­ma su vla­da­li strah, pa­ni­ka i re­do­vi za vak­ci­na­ci­ju.

Iako ne­ki sum­nja­ju u zva­nič­nu ver­zi­ju ka­ko je vi­rus sti­gao u na­šu ze­mlju, pret­po­sta­vlja se da je za­ra­za po­če­la ka­da je tri­de­set­pe­to­go­di­šnji Im­bra­him Ho­ti iz jed­nog se­la kod Ora­hov­ca na Ko­so­vu do­neo vi­rus iz Ju­žnog Ira­ka. Sma­tra se da je za­ra­zio sed­mo­ro ro­đa­ka i još če­tvo­ro lju­di na pi­ja­ci, a pret­po­sta­vlja se da je po­čeo da se ši­ri br­zi­nom mu­nje ka­da ga je do­bio La­tif Mum­džić (29), uči­telj iz jed­nog se­la kod Tu­ti­na, ko­ji se za­ra­zio ta­ko što je s Ho­ti­jem bio u istom auto­bu­su. On je za­tim vi­rus pre­neo na 38 lju­di, a ka­da je do­bio pr­ve simp­to­me za­ra­ze, ve­ro­va­lo se da je imao aler­gij­sku re­ak­ci­ju na lek. Po­sle nje­go­ve smr­ti, simp­to­me va­ri­o­le je do­bio nje­gov brat kod ko­ga je utvr­đe­na pra­va di­jag­no­za. I ha­os je kre­nuo…

Epi­de­mi­o­log pro­fe­sor dr Zo­ran Ra­do­va­no­vić od­lu­čio je da na­pi­še knji­gu, osla­nja­ju­ći se na do­ga­đaj ko­ji je ostao u ko­lek­tiv­nom se­ća­nju Ju­go­slo­ve­na, bi­lo da su nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci ili da su ga do­ži­ve­li kroz kult­ni film.

Ka­da se, 22. mar­ta 1972, zva­nič­no sa­zna­lo za epi­de­mi­ju ve­li­kih bo­gi­nja u Be­o­gra­du, on je je­di­ni od epi­de­mi­o­lo­ga bio za­šti­ćen od ove za­ra­ze.

Efe­kat vak­ci­na­ci­je zva­nič­no je tra­jao tri go­di­ne, a on je dve go­di­ne i osam me­se­ci pre epi­de­mi­je vak­ci­ni­san ra­di od­la­ska u In­di­ju.

– Me­đu pr­vi­ma sam i re­vak­ci­ni­san i do­dat­no za­šti­ćen in­jek­ci­jom go­to­vih an­ti­te­la, ta­ko­zva­nim hi­pe­ri­mu­nim ga­ma­glo­bu­li­nom. Ka­da se na kra­ju pr­vog da­na su­zbi­ja­nja epi­de­mi­je po­sta­vi­lo pi­ta­nje de­žur­stva to­kom no­ći, pri­hva­tio sam da osta­nem u Grad­skom se­kre­ta­ri­ja­tu za zdrav­stvo i so­ci­jal­nu po­li­ti­ku, pre­tvo­re­nom u Grad­ski štab za bor­bu pro­tiv ka­ran­tin­skih bo­le­sti i pu­tem ra­dio-sta­ni­ce ko­or­di­ni­ram ak­tiv­no­sti, uz po­vre­me­ne iz­la­ske na te­ren. Uju­tru sam dr­žao sve kon­ce u ru­ka­ma o do­ga­đa­ji­ma pro­te­kle no­ći, znao ime­na no­vo­o­bo­le­lih oso­ba, nji­ho­vo kre­ta­nje i kon­tak­te ko­je su ostva­ri­li do tre­nut­ka izo­la­ci­je. Na­red­nih ne­ko­li­ko sed­mi­ca ni­je bi­lo od­mo­ra – pri­se­ća se dr Ra­do­va­no­vić, ko­ji je ovo is­ku­stvo pre­neo na pa­pir u knji­zi „Va­ri­o­la ve­ra – vi­rus, epi­de­mi­ja, lju­di”.

Sma­tra se, ka­ko je to jed­nom opi­sa­no, da je ova epi­de­mi­ja pred­sta­vlja­la ujed­no ve­li­ki uspeh i ve­li­ku mr­lju sistema. Uspeh jer je is­kon­tro­li­sa­na si­tu­a­ci­ja ko­ja je mo­gla da se pre­tvo­ri u ka­ta­stro­fu, a mr­lja jer ni­su na vre­me po­kre­nu­te me­re o pro­gla­še­nju epi­de­mi­je. Em­bar­go na da­va­nje in­for­ma­ci­ja o epi­de­mi­o­lo­škoj si­tu­a­ci­ji je pre­stao 25. mar­ta, ka­da su gra­đa­ni sa­zna­li šta se za­pra­vo de­ša­va. Kre­nu­la je ma­sov­na vak­ci­na­ci­ja, ka­da je 18 mi­li­o­na lju­di vak­ci­ni­sa­no pro­tiv ve­li­kih bo­gi­nja i isto re­vak­ci­ni­sa­no. Zbog ve­li­kog stra­ha, lju­di su se pla­ši­li jed­ni dru­gih, a ka­ran­ti­ni gde su le­ža­li obo­le­li za­o­bi­la­že­ni su u ši­ro­kom kru­gu. Epi­de­mi­ja je zva­nič­no pro­šla 30. apri­la iste go­di­ne.

Da­nas zva­nič­no ne­ma ove bo­le­sti, ali se so­je­vi vi­ru­sa ču­va­ju u dve la­bo­ra­to­ri­je na sve­tu, u SAD i Ru­si­ji, i pred­sta­vlja­ju naj­moć­ni­je bi­o­lo­ško oruž­je na pla­ne­ti. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li bi svet bio bez­bed­no me­sto za ži­vot uko­li­ko bi se uni­šti­le za­li­he vi­ru­sa i da li po­sto­ji re­al­na opa­snost da ga te­ro­ri­sti is­ko­ri­ste za svo­je ciljeve. Zva­nič­ni­ci još o ovoj ve­o­ma va­žnoj te­mi ni­su za­u­ze­li je­din­stven stav…

Iako se sa­da če­sto go­vo­ri ka­ko lju­di od­bi­ja­ju vak­ci­na­ci­ju zbog de­lo­va­nja an­ti­vak­ci­o­nal­nog po­kre­ta, tre­ba zna­ti da je i on­da, ka­da su ha­ra­le ve­li­ke bo­gi­nje, bi­lo pro­tiv­ni­ka da­va­nja ce­pi­va. U En­gle­skoj je vak­ci­na po­sta­la oba­ve­zna 1853. go­di­ne, a od­mah je stvo­re­na i an­ti­vak­ci­nal­na li­ga. Tih go­di­na su se u Sr­bi­ji lju­di oda­zi­va­li ka­le­mlje­nju kad su uvi­de­li da ih to šti­ti od bo­gi­nja, ali je to tra­ja­lo dok je bi­lo za­ra­ze pa je ob­u­hvat vak­ci­na­ci­jom opao. Kao i da­nas, ka­da bor­ba pro­tiv ma­lih bo­gi­nja ob­u­hva­ta pro­pis da ne sme­ju da se upi­su­ju u vr­tić ne­vak­ci­ni­sa­na de­ca, ta­ko je 1842. knez Mi­loš uveo pra­vi­lo da bez pre­le­ža­nih ve­li­kih bo­gi­nja ili po­tvr­de o vak­ci­na­ci­ji ni­je mo­gu­će upi­sa­ti ško­lu, do­bi­ti sti­pen­di­ju, za­po­sli­ti se, ože­ni­ti se ili uda­ti…

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Alo)