NEĆAK JE KAO DEČAK PREŽIVEO HORORE HOLOKAUSTA U SRBIJI: Porodica mu je stradala, a kaže da ZLO MOŽE DA SE PONOVI
Aleksandar Nećak o Holokaustu u Srbiji, Foto: Stefan Kojić

ESPRESO INTERVJU

NEĆAK JE KAO DEČAK PREŽIVEO HORORE HOLOKAUSTA U SRBIJI: Porodica mu je stradala, a kaže da ZLO MOŽE DA SE PONOVI

Prošle nedelje je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, pa smo popričali sa Aleksandrom Nećakom koji je, kao dečak, i sam preživeo horore Holokausta u Srbiji

Objavljeno:
Višnja Marjanović

“Ja nisam imao porodična okupljanja. Moja porodica i ja smo bivali zajedno samo kada sam posećivao Aušvic i Jasenovac. Tada smo, bez reči, moji mrtvi i ja dugo, dugo razgovarali. Iz tih razgovora sam mnogo naučio. Neko mi je ukrao detinjstvo.”

Ovo su reči preuzete iz kazivanja Aleksandra Nećaka, jednog od oko 300 Jevreja koji su preživeli horore Holokausta i danas žive u Srbiji, a koji su tokom Drugog svetskog rata izgubili skoro cele porodice. Rođen 1938. godine u Novom Sadu, sa majkom i sestrom je ratne dane preživeo krijući se kod porodičnih prijatelja. Porodica mu je stradala po dva osnova – rođaci jevrejskog porekla sa majčine strane ubijeni su u logoru Aušvic, a otac u Jasenovcu, jer je bio Srbin.

Retko ko zna da je u Beogradu, na Starom sajmištu, bilo čak tri logora tokom Drugog svetskog rata. Jedan od njih, Judenlager Semlin na Starom sajmištu, gde je 6.386 Jevreja izgubilo živote i koji predstavlja simbol stradanja Jevreja u Srbiji, skoro 80 godina kasnije i dalje nema obeležje.

Aleksandar Nećak je jedan od mnogih koji se pita zašto je to i dalje tako. On je sa nama podelio svoje stavove o obeležju logora na Starom sajmištu, mišljenje o antisemitizmu u Srbiji i svoju priču iz Drugog svetskog rata.

Intervju možete pogledati u video formi:

Tokom školovanja u Srbiji, moglo bi se reći da u mislima đaka Holokaust prvenstveno ostane povezan sa Evropom, ili tačnije sa Nemačkom, a da se o Holokaustu u Srbiji generalno malo zna. Koliko je važno da se danas govori o Holokaustu koji se desio na ulicama Beograda i da li se o tome u Srbiji govori dovoljno?

Zapravo, u Srbiji se, da budem vrlo blag, nedovoljno zna o Holokaustu. Kada razgovarate sa sugrađanima, komšijama, rođacima, vrlo često ćete čuti: "Da, kako da ne, znam ja sve o Holokaustu, to se desilo tamo negde po Evropi". Niko ne prihvata, svesno ili podsvesno, da se Holokaust desio u Srbiji. Još manje mu prija da čuje da je Srbija svoje Jevreje predala Nacistima, pre nego što je usvojen projekt nacističke Nemačke - takozvano "konačno rešenje jevrejskog pitanja" - koje je usvojeno u vili Vanze 20. januara 1942. godine.

Mi nerado spominjemo naše logore - Milišićevu ciglanu na Zvezdari, Topovske šupe (jedini logor u centru grada u Evropi), Staro sajmište, Banjicu - jer mi nemamo pravi odgovor na sva ta pitanja. Ne možete pričati mirne savesti da je to Nemačka, da je to moralo da se desi. Ne, nije moralo da se desi. Ozbiljni evropski sociolozi tvrde da je svako odgovoran za svoje odluke i da ništa ne mora, nego uvek bira između onoga što njemu ne odgovara i onoga što je manje štetno ili dobro za njega. Samim tim, on snosi odgovornost za ono što je odlučio.

Banjica je bio logor gde je bila srpska policija, Bećarević i Aćimović, bliski Nedićevi saradnici - ljudi koji su imali srpska imena i prezimena i koji su bili ubeđeni nacisti. Nisu oni postali nacisti preko noći. Mnogi se ovde zgražavaju što ja to govorim, ali Milan Nedić je pobio toliko Srba pod izgovorom da se bori protiv komunista. Neki će reći da je čak i dobro što ih je pobio, ali on je pobio srpske domaćine koji su ustali da brane svoje ognjište, svoj prag od okupatora. Oni nisu želeli da dozvole da njihova zemlja bude porobljena. To im nije dozvoljavala njihova nacionalna čast i ubeđenje, njihove usvojene vrednosti. Svi ti ljudi su stradali, a nisu svi bili komunisti.

Ako takav čovek može da nosi ime "srpske majke", u redu, ali ja uvek kažem da je on pogazio svoju oficirsku reč, jer je on zbog svojih nacističkih izvaja bio ražalovan, pa je pred rat vraćen na mesto komandanta. On je "morao" da prihvati formiranje Ministarskog saveta da bi “spasao srpski narod”, a taj Savet donosi antisemitske odluke. Nedić je potpisao da se sva jevrejska imovina oduzme i da se da na raspolaganje Srbiji, od čega će Srbija platiti ratnu štetu Nemačkoj koja je imala troškove prilikom okupacije Srbije. Pa ni Monti Pajton ne bi uspeo da smisli tako odvratnu rečenicu.

Dešava se onda i formiranje Judenlager Semlin, odnosno jevrejskog logora Zemun. Tu su dovedena uglavnom deca i žene Jevreji, kojih je bilo 6.386. Do 10. maja 1942. godine, svi Jevreji koji su tu bili zatvoreni su bili ubijeni. Bilo je tu zatvoreno i 600 Roma, koji su posle izvesnog vremena pušteni na slobodu. Jevreji su jedini koji su prošli gasne komore u Srbiji. I to se malo zna, gasne komore u Srbiji su primenjene pre nego što je gasna komora primenjena u bilo kom logoru u Evropi. Postojao je užasan bes kod nemačkih oficira, koji su bili Austrijanci, a koji nisu sebi oprostili poraz koji im je srpska vojska nanela u Prvom svetskom ratu. Ovo im je bilo dato na tacni, da se osvete primitivno i divljački - iako mi smatramo da je to civilizovana Evropa i da se tamo takve stvari ne dešavaju. Ne, ta "civilizovana" Evropa je uradila najveći zločin u 20. veku, a to je Holokaust.

foto: Stefan Kojić

Možete li da nam još malo približite priču i istinu o tri različita logora na Starom sajmištu?

Judenlager Semlin, odnosno jevrejski logor Zemun na Starom sajmištu je otvoren 8. decembra 1941. godine. On je trajao do 10. maja 1942. godine, kada prerasta i postaje Anhaltelager Semlin, prolazni logor za zarobljene partizane, komuniste, anitifašiste i borce za slobodu. Kroz taj logor su prošli ljudi iz Bosne, Grčke, Makedonije...svi oni koji nisu prihvatali ni okupaciju ni nacizam kao ideologiju i kao društveni sistem. Mlađi i snažniji su slati u radne logore po Nemačkoj, a stariji su tu završavali svoje živote. Najveći broj stradalih na Starom Sajmištu su Srbi.

Posle toga, Nemačka počinje da gubi rat i povlači se sa osvojenih teritorija. Na mestu u blizini današnjeg Muzeja savremene umetnosti, formira se logor za nemačke sunarodnike, koji su živeli u Moldaviji i tim krajevima odakle se nemačka vojska povlačila. Sa sobom je povela i svoje sugrađane, jer njih sigurno ne bi dočekali sa slatkim kolačima. Verovatno bi bili svi pobijeni. Oni su u logoru proveli vreme do transportacije u Nemačku. O tom logoru se malo zna.

Baš ta situacija da je postojalo tri različita logora služi onima koji ne žele da se Staro sajmište obeleži na pravi način. Stalno pominju: „Pa dobro, nisu tu stradali samo Jevreji...“ Naravno da nisu i najveći broj stradalih su bili Srbi. Ali napravite i Srbima spomenik ili obeležje, ali nemojte pisati da su tu ubijeni rodoljubi, borci za slobodu, antifašisti itd. jer jervrejska deca od par meseci pa do 10 godina sigurno nisu mogli da budu ni antifašisti, ni rodoljubi. To je jedna vrlo gadna podmetačina i to i mene, a i mnoge Jevreje vređa.

Centralni toranj nekadašnjeg beogradskog sajma
Centralni toranj nekadašnjeg beogradskog sajmafoto: Beta

Zašto onda, po vašem mišljenju, logor na Starom Sajmištu i dalje nema memorijalni kompleks, o kojem se godinama već govori i da li mislite da će se takav centar ikada napraviti?

Uskoro će biti 80 godina od zatvaranja logora Staro sajmište. Za 80 godina, promenili smo mnoge društveno-političke sisteme, promenili smo grdne predsednike, promenili smo političare – ni broj im se ne zna. I niko, ama baš niko, nije hteo ili nije smeo da bilo šta pokrene u vezi tog Starog sajmišta. Na međunarodnoj konferenciji o Starom sajmištu, ja sam rekao „Ako danas nikom ne smeta da se na Starom sajmištu pojavi jedna drvena tabla i da se flomasterom napiše da je tu ubijeno 6386 ljudi samo zato što su bili Jevreji – ako nikom ne smeta, zašto te table nema?“ Naravno, nisam dobio odgovor i nikada neću ni dobiti taj odgovor, jer nema ko da mi odgovori. Svi smatraju da nisu oni dužni da se isprse i kažu: „Da, tu je bio logor, tu su stradali Jevreji koje je u logor smestila srpska policija, za vreme kvislinške vlade Milana Nedića“.

Ja i danas govorim o tome šta nama na Starom sajmištu treba. Nama nisu potrebni spomenici. Na Starom sajmištu mora biti obeležen logor Judenlager Semlin, jer je za Jevreje to simbol stradanja Jevreja u Srbiji. Za mene je to sveto mesto, ali za mnoge, koliko vidim, to nije. Vi danas po Starom sajmištu možete prošetati kuče, jesti i piti jer tu ima divan restoran, možete oprati auto ili zameniti gume – a ako malo pažljivije hodate, nećete upasti u veliko đubre koje se tamo nalazi. Ali, nećete naći nijednu reč da je tu bio jevrejski logor. Zašto je to tako, niko ne zna da vam kaže.

Spomenik žrtvama genocida na Starom sajmištu
Spomenik žrtvama genocida na Starom sajmištufoto: Beta / Milan Obradović

Postojali su takozvani kamioni smrti, javnosti poznati kao „dušegupke“. Šta nam možete reći o njima? Kako i zašto su dospeli u Srbiju?

Broj zatvorenika na Starom sajmištu je bio veliki i Nemci su shvatili da izvođenje i streljanje može da potraje i da nije mnogo popularno. Onda su zatražili da im se iz Nemačke doveze kamion koji liči na one kamione u kojima mi danas transportujemo hleb. Pozadi je bila kabina, koja je hermetički zatvorena. U taj prostor su uguravani oko 100 ljudi po jednom transportu. Dva nemačka oficira su vozili i uključivali gas dok su ljudi bili zatvoreni. Taj kamion je više puta dnevno pravio tu turu, od Staroj sajmišta, preko mosta, do Terazija – kroz centar grada Beograda, odveženi su ljudi do Jajinaca gde su ih čekale iskopane rupe i tu je kamion izbacivao leševe ljudi.

To su uglavnom bile žene i deca, mora se znati. I da su deca, na grudima majke, umirali, ne baš tako brzom smrću. To se ponavljalo sve do 10. maja 1942. godine, kada je rečeno da više Jevreja nema.

Taj način ubijanja je zabeležen još u okupiranom delu Sovjetskog Saveza i nigde drugde. I mi imamo tu sreću da smo uvek nekako prvi, da smo eksperimentalno zgodni za razne zločine. Ono što se isto nerado priča je da je Srbija druga zemlja u Evropi, posle Estonije, koja je objavila da je „očišćena od Jevreja“.

Kako se boriti protiv tvrdnji koje negiraju samo postojanje Holokausta ili koje umanjuju obime stradanja?

U svetskom zakonodavstvu, negiranje Holokausta je krivično delo. U Nemačkoj mnogi ljudi za to odgovaraju. Mi to nemamo ugrađeno u zakon, jer su naši poslanici jednoglasno odbili da usvoje takav zakon. Zapravo, negiranje Holokausta je iskrivljavanje istine. Kao što profesor Žarko Puhovski kaže: „Falsifikovanjem istorije se bave oni koji žele da ulepšaju svoju prošlost“. Zašto bi vi negirali, ako vam je svejedno? Ali niko ne želi da ima svog bliskog rođaka ili dalju rodbinu imenovane kao ratne zločince. Sa druge strane, postoji i ta politička pozicija države – vrlo je lepo reći: „Mi smo bili na pravoj strani“.

Nesporno je za mene da nema dobrih i loših naroda. U svakom narodu imate dobre i loše ljude. Ja ratne zločince, loše ljude, nikad ne svrstavam u nacije. Time bi se vređala i nacija čiji je on bio pripadnik. Zato ja ne shvatam zašto se Srbi vređaju kada ja govorim loše o Nediću ili o Ljotiću. Neshvatljivo je da danas Srbi žele da rehabilituju Ljotića, čije su jedinice sprovodile srpsku decu na streljanje u Kragujevcu! Šta je tim ljudima u glavi?

foto: Stefan Kojić

Šta ste pomislili kada je podnet zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića?

Uvek treba poći od toga ko podnosi zahtev. Ko je angažovao advokata da pokrene postupak za rehabilitaciju Nedića? Najčešće se pojavljuje familija, koja bi da opere svoju prošlost. Malo je nezgodno da, kada neko poveže vaše prezime sa njima, odgovorite da vam je to blizak rođak koji je bio ratni zločinac. To ne ide.

Ali ne smemo kriviti potomke ratnih zločinaca, oni sa tim nemaju nikakve veze. Zašto oni na sebe preuzimaju tu ulogu krivih? Verovatno ima ljudi u društvu koji im tu krivicu nameću, potpuno neopravdano i neosnovano. Kako on može da snosi bilo kakvu odgovornost?

Kompletno evropsko stanovništvo, što se tiče Holokausta, prema sociološkim istraživanjima možete podeliti u tri grupe. U prvu spadaju izvršioci, ratni zločinci i nalogodavci, koja broji oko 12% ukupnog evropskog stanovništva. U drugu, vrlo malu grupu, spadaju ljudi koji su spašavali Jevreje i iznosi svega 2-3%. I najveću grupu čine pasivni posmatrači zločina - nezaintersovani ali „normalni“ i neretko obrazovani ljudi, koji su mirne duše gledali šta se dešava a uveče lepo večerali ili nedeljom odlazili u crkvu.

U Zasavici je streljano 1300 zarobljenika, na njivi koja je pripadala jednom srpskom domaćinu. Nakon toga, on je odbio da tu njivu više ore, jer je rekao „ta njiva je natopljena ljudskom krvlju i da mi je jedina, nikad je ne bih zaorao“. U Srbiji imate 139 pravednika građana Srbije raznih nacionalnosti, koji su spašavali Jevreje tokom Holokausta. Mene je spasio nemački oficir. Tu se vidi razlika između ratnih zločinaca i zlikovaca (poput Milana Nedića i Ljotića) koji ubijaju preko dana, a uveče miluju svoju decu, i ovog domaćina srpskog koji sebi nije dozvolio da pređe preko toga da su tu ubijeni nevini ljudi.

U nekim od vaših prethodnih izjava, rekli ste da smatrate da, nakon toliko godina, antisemitizam i dalje postoji u Srbiji. Šta biste rekli, gde I kako je najviše prisutan?

U Srbiji ima antisemitizma, a sad ga ima još više. Manifestuje se najviše kroz literaturu, gde imate oko 150 naslova napogrdnijeg antisemitskog sadržaja. One se nekad prodaju ispod tezge, a nekad ih vidite u izlozima takozvanih „uglednih“ knjižara. Zbog takvih stvari niko nikada u Srbiji nije odgovarao.

Imate i rušenje grobalja, grafite, plakate, a čak i izjave. Nekadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić je na komomerativnom govoru na Starom sajmištu rekao da su Jevreji stradali zato što su bili bankari i umetnici. I od Tome Nikolića, mnogo je. Nije smeo da ga pročita.

Uopšte u svetu je došlo do porasta antisemitizma poslednjih godina. Zapravo, antisemitizam nikada nije ni nestao. Ali, posle Drugog svetskog rata, evropska javnost se suočila sa strahotama koje je napravila i povukla se u sebe. Sada, posle nekog vremena, javljaju se antisemitski ispadi u mnogim zemljama, jačanjem ekstremnih partija. Danas, apsolutno sam siguran, postoji mogućnost da se zlo ponovi.

Imate stari vic gde komšija komšiji kaže: „Sutra će pobiti sve Jevreje i bicikliste!“, na šta drugi komšija zapanjeno odgovara: „Čekaj, a zašto bicikliste?“. Jer je potpuno normalno pobiti Jevreje! Španski književnik Sebastijan Vilar Rodrigez je napisao: „Šta je ubijeno u Aušvicu? U Aušvicu je ubijena Evropa!“

foto: Stefan Kojić

Antisemitizam je društveno zlo i protiv toga bi moralo celo društvo da ustane i da se bori. To počinje sa antisemitizmom, a završava se tako što stradaju svi. Nisu samo Jevreji stradali u Drugom svetskom ratu, već mnogi drugi narodi koji nisu bili Jevreji – nema ko nije stradao. Antisemitizam je najveće zlo i ono proitiče iz neznanja, primitivizma, neobrazovanosti, stereotipa i proizvodi mržnju.

Ali, ljudi se lako prihvate antisemitizma – to je mehanizam usađen u glavi, niko to ne radi baš zato što zna šta radi. Ja sam odrastao ovde i išao u školu i imam mnogo drugova koji i ne znaju da su antisemiti. Oni su sa mnom stvarno krajnje ljubazni i mi smo stvarno drugovi. Ali on ne prepozna u svojim stavovima klice antisemitizma koje je pokupio kod kuće. I dokle god jedno društvo ne edukuje svoje stanovništvo u istom smeru i duhu, ostavlja prostor i mogućnost da se zlo ponovi. Kada budemo imali ljude koji će imati unutrašnju potrebu da se suprotstave svakom zlu, onda ćemo mi moći da kažemo da smo napredno društvo. Dotle, bojim se da nam se crno piše.

Šta vam je iz vremena rata najviše ostalo urezano u sećanje?

Iz vremena rata, najjači utisak koji mi je ostao je moj strah. Strah da ne smem da otkrijem da sam Jevrejin, da ne smem da pokazujem emocije. Vaspitavan sam kao dečak od tri, četiri godine da ne reagujem ako vidim jevrejske simbole. I da ne smem da kažem kako mi se zovu baba i deda koji su imali jevrejska imena, nego da priznam da sam glup i da ne znam kako se zovu. Da ni u jednom momentu, ni pod kakvim uslovima, ni pred najboljim prijateljima, ne smem da kažem da sam Jevrejin. Kako može jedan 4-godišnji dečak da se nosi sa takvom odgovornošću? Da će, ako progovori, njegovi najbliži, moja majka, stradati. To je suviše veliko opterećene za jedan mladi život. Ja sam se tresao od straha kada bih čuo korake na drvenom stepeništu, koje je vodilo u potkrovlje gde smo se mi krili.

Kada bih čuo sirene, dobijao sam temperaturu i povraćao sam. Majka me je grdila, pričala mi: „Kakav si ti to muškarac, kad se plašiš?“ Naravno, ona je samo želela da me ojača i da me osposobi.

Taj strah mi je ostao toliko urezan, da sam posle, u oslobođenoj Jugoslaviji, krio da sam Jevrejin. Znate kakva su deca u školi, pitala su me da li imam tatu, tetku – a ja nisam imao nikog. Onda sam počeo da izmišljam da su prijateljice moje majke u stvari moje tetke i dalja rodbina. U jednom momentu, na času filozofije, profesorka mi se obratila: „Ajde sad ti, mošice“. Vrlo često Jevreji svoju decu iz milošti nazivaju „mošice“, i ta njena rečenica je meni bila potpuno jasna. Razredni drugovi i drugarice su je ispravili i rekli joj da se zovem Aleksandar, a ona je samo rekla: „Deco, ne znate vi ništa“. Meni je tog momenta bilo jasno da ona zna moje poreko, a kako je to znala ja i dan-danas ne znam. Ta rečenica je mene odjednom probudila – zašto ja da krijem da sam Jevrejin?

Iz rata, ja nosim beleg straha – ne straha za život, jer se toga nikada nisam plašio. Već staha da ne odam, jer bi zbog mog govora stradali moja majka i moji prijatelji - zaključuje Nećak.

BONUS VIDEO:

(Višnja Marjanović)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.