ČIKA SELE 30 GODINA ČUVA SRPSKU SVETINJU za DŽABE: Čuvar je uspomene na junake vojvode Sinđelića, ali ŽIVI TEŠKO!

Selomir Marković (74) je najpoznatiji čovek na Čegru. Svi znaju za ovog hrabrog gospodina koji se već tri decenije brine o spomen-obeležju, o uspomeni na srpskog junaka i njegove vojnike koji se nisu živi predali neprijatelju. Kako kaže, u pitanju je amanet koji mu je ostavio vojvoda, Stevan Sinđelić.

Legendarni "Čika Sele", kako ga Nišlije zovu je čuvar kompleksa Čegar i to samoinicijativno. On bez ikakve nadoknade obavlja posao nezvaničnog vodiča i čuvara spomenika.

On je i dobitnik najvećeg gradskog priznanja - "11. januar".

Selomir obožava svoj posao iako od njega ne ostvaruje nikakvu zaradu.

Nas sedmnoro živi u jednoj kući nedaleko od kompleksa o kojem se brinem. Živimo teško, i bez mnogo primanja, ali nema lepšeg osećaja nego raditi posao koji volite. To podrazumeva i rad u teškim uslovima, na velikim hladnoćama kao sada, a ja sam ipak stariji čovek. Ipak, nemam nameru da odustanem, priča čika Sele za Espreso.

On je naisao i knjigu pod nazivom, "Čegarski bol", koju prodaje posetiocima i turistima koji svrate ovde leti. Mnoge ekskurzije se organizuju baš zbog njega, i Selomir je posebno ponosan na tu činjenicu. Ipak, zarada je slaba.

Kada učenici dođu, neki i kupe moju knjigu, ali po jako jeftinoj ceni, pa mi zarada po jednoj knjizi iznosi 12 dinara, ako imate u vidu i troškove. Mnoge agencije koje organizuju njihov dolazak mi nisu dala ni dinar, ali za dečji osmeh sve vredi, objašnjava Sele.

Njegov način prezentacije je "pesnički", i razlikuje se od pristupa ostalih kustosa. Najveća draž mu je kada mu deca aplaudiraju, ali i kada ga grle i slušaju sa pažnjom. Kada nije sezona, Marković se brine o tome da sve bude bezbedno i sređeno.

Kaže, kako mu najviše muka zadaju narkomani, alkoholičari, ali i ljubavnici jer ostavljaju dosta đubreta iza sebe.

Ipak, smatra da je njegova obaveza kao domaćina da sve dovede u red.

Nekada mi treba desetak minuta da sve očistim i spremim, a nekada su u pitanju sati. Najviše me je zabolelo kada sam na proslavu išao u bušnim cipelama koje propuštaju vodu. Mnogo radim, a novca nigde, priznaje on.

Ipak, srećan je što je napokon uspeo da kupi toplu obuću jer je kako kaže, "gore, kao u Sibiru". Novac je dobio kao deo nagrade "11 januar". Tada je sebi kupio cipele, a nešto je dao i unučićima, dok je ženu "častio" banjom.

Uprkos tome, tvrdi da će dok je živ prenositi slavu junaka, kao i da mu ništa neće biti teško.

U bilo koje doba, ja ću biti ovde i svima koji žele da čuju priču o herojstvu i patriotizmu biću na raspolaganju, odlučan je Selomir.

On je 1980. godine, od tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Bogomira Stankovića, dobio ključeve spomenika na Čegru. Ipak, nije želeo da bude samo neko ko će, kako kaže da se stara o svetinji samo zato što "tako treba".

Ovaj čovek to radi iz srca, iz uverenja.

Sudbina heroja, na čelu sa Sinđelićem, dotakla ga je, pa je počeo da istražuje sve što ima veze sa ovom bitkom.

Na ovom mestu je u jednom danu poginulo 4.000 Srba... Vojvoda Stevan Sinđelić pokazao je do tada nešto neviđeno u istoriji vojevanja. Kada je video da je turska vojska nadmoćnija i da se ne može savladati, sačekao je da se neprijatelj približi, pa je pripucao u lojanice koje su aktivirale barut. Od tih 4.000 Srba, kosti gotovo njih 2.000 ostale su baš na Čegru. Ispod ovog spomenika na dubini od četiri metra nalazi se jedna od najuređenijih kosturnica i najveća na Balkanu, objašnjava ovaj hrabri čovek.

Dodaje da je kosturnica zaštićena i da nije otvorena za posetioce kako bi sene junaka počivale u miru.

Nakon svega, priča Selomir, usledila je velika osveta, glave Sinđelića i njegovih junaka uzidane su u Ćele-kulu u Nišu, kao stravična opomena Srbima da im nikada više ne padne na pamet da podižu ustanke.

Junacima se, 4. jula 1878. godine, odužio knez Milan Obrenović, oslobodilac Niša od Turaka, koji je na Čegru podigao spomenik, koji je 50 godina kasnije nadogradio Aleksandar Karađorđević, podigavši kulu po kojoj je ovaj kompleks postao karakterističan, priča on.

Dodaje kako odustajanje od čuvanja spomenika nikada nije bila opcija. Naprotiv, izvučene su mnoge lekcije sa ovog malog prostora. Poseban značaj je u tome što je u pitanju prvi spomenik koji je podignut posle oslobođenja od Turaka, a "čuvaju" ga dva topa iz pobedničke Cerske bitke.

Tvrdi kako je država počela aktivnije da se angažuje pa su mu je posao sada malo olakšan.

Grad je jednom mesečno počeo da kosi ceo kompleks, svake nedelje tačno u isto vreme kamion dođe po đubre, a opština donira kafu i ubruse, priča čika Sele za Espreso.

Za kraj napominje kako bi sve u našoj zemlji bilo lepše i lakše kada bi bilo više dece. Tvrdi da su dva najveća neprijatelja srpskog naroda, bela kuga i nesloga.

Podsećamo, boj na čegru je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi uskoci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam.

Vojnici iz drugih šančeva su hteli da priskoče u pomoć Vojvodi Sinđeliću, ali Miloje nije dozvolio i rekao da svi ostanu na svojim mestima. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke (rekao je svom seizu da ode i kaže pravu istinu o tome šta je bilo u bici) opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj. Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.

Bonus video: