OSTAO SAM TU, PA MI SE OSLADILO! Gastarbajter prve generacije o tome kako je ZAISTA IZGLEDAO život preko!

Nakon podizanja Berlinskog zida, nastala je nestašica nekvalifikovane radne snage koja je do tada dolazila iz Istočne Nemačke. Iz tog razloga, Zapadna Nemačka je šezdesetih godina 20. veka sklopila više radnih ugovora sa više zemlja, među kojima je i Jugoslavija (1968).

Profil prosečnog gastarbajtera bio je mlad, nekvalifikovan muškarac, koji je bio dobro plaćen sa svim beneficijama koje su imali i nemački radnici, ali od koga se takođe očekivalo da se nakon izvesnog broja godina provedenih na radu u Nemačkoj, vrati kući. Jedan od prvih jugoslovenskih gastarbajtera priča kao je otišao u Nemačku početkom sedamdestih, zašto je tamo ostao i kako provodi život od kako se vratio u svoj rodni kraj.

Emin Bektić je rođen u selu Jasenova na petnaestak kilometra od Srebrenice. Konje je zavoleo od malih nogu i kad je stasao u mladića sa njima je u šumskom gazdinstvu počeo iz šume da iznosi drva u ”samarici”. Težak, slabo plaćen posao i obustavljanje 40 odsto mesečne zarade za neku "kauciju”, koju bi naplatio tek za godinu dana, brzo su dozlogrdili Eminu. Čuvši da Biro rada u Srebrenici upisuje one koji žele na rad u Nemačku, prodao je svojih sedam konja i krenuo u svet trbuhom za kruhom, piše Dojče vele.

U Nemačku sam stigao 11.06.1970.godine. Ugovor si morao potpisati na godinu dana, a ja sam mislio da ostanem jedno šest meseci, zaradim nešto para da se iščupam iz duga, veresije pa da se vratim. Bilo nas je 17 iz srebreničke opštine i prve pare koje smo dobili, nekih 300 maraka, za noć smo dali na "šantu” (kartaška igra, jedna vrsta pokera prim. aut.) i sutradan nismo imali šta da jedemo - priča Emin smejući se i nastavlja:

Ostao sam tu, i kasnije mi se, što naši ljudi kažu, osladilo. Malo više slobode, malo više hodanja, mladost bez brige i pameti.

Emin govori kako je prvo došao u Alen i da su živeli u 11 baraka u kojima su bila 102 Jugoslovena.

Bilo nas je iz svih krajeva od Svrljiga, Tuzle do Trbovlja. Bile su to jugoslovenske rudarske firme a narod k'o narod, bilo nas je svakakvih i dobrih i loših a ti sebi nađeš sa kim možeš.

Kako se na rad u Nemačku išlo najčešće organizovano preko firmi i biroa za zapošljavanje, ideološke predrasude i podozrenje okoline prema gastarbajterima, kad bi dolazili kući u Jugoslaviju bilo je veliko.

- Morao bi odmah da se javiš u miliciju gde bi te po nekoliko sati ispitivali šta radiš, gde radiš, ko je s tobom, gde izlaziš... Ma činilo mi se da znaju o meni više nekih stvari nego što ih ja sam znam. Mi smo išli tamo da radimo, da zaradimo, da pomognemo porodici i stvorimo nešto, a ne da se bavimo politikom. Možda je i bilo nekih koji nisu tako hteli, ali ja mislim da su većina nas bili pošteni, vredni ljudi. Ja nisam nikad bio komunista, ali čini mi se da su mnogi od nas gastarbajtera bili veći komunisti od nekih koji su u Jugoslaviji tada platu za to dobijali. Bili smo organizovani u jugoslovenske klubove. Nismo se delili k'o danas na Srbe, Hrvate, Bošnjake. Svi smo bili "Jugovići”, jedan drugog smo, ako nismo znali ime, oslovljavali sa zemo, zemljače - seća se Emin.

Prošlo je tako desetak godina i onda je Emin ozbiljno odlučio da ostane i zaradi penziju. Radio je težak rudarski posao u različitim rudnicima uglja.

Posao je bio težak, ali dobro plaćen. Imali smo savremenu opremu za to vreme i maksimalnu zaštitu na radu. Morao si nositi čizme ili cipela sa štitnicima za noge, obavezan šlem sa lampom i rukavice. Disciplina je bila velika, morali su se poštovati propisi. Ja da nisam ostario, da sam u snazi, sad bih se vratio tamo da opet radim isti posao, ali to ne bih radio ovde kod nas.

Na pitanje zašto, Emin odgovara: "Zato što kod nas nema organizacije rada kako treba, ima puno propusta, ljudi ginu, vidi samo koliko je nesreća bilo u našim rudnicima poslednjih godina”.

Rat na prostorima bivše Jugoslavije zatekao ga je u Nemačkoj gde je ostao sve dok nije stigla i penzija. Mogao je tamo i ostati. I danas u Dortmundu ima stan u kojem živi njegov sin iz prvog od tri braka, jer tri puta se ženio i ima devetoro dece. Ali, žudeo je za Bosnom, za šumama i livadama njegove Jasenove, na kojima slobodno pasu konji, njegova nezaboravljena strast i ljubav još iz detinjstva.

Krajem januara 2000. definitivno sam se vratio u Jasenovu. Sve je bilo porušeno, nikog nije bilo činilo mi se kao da živim na groblju. Četiri godine sam živio u daščari, bez struje. Posadio sam najmanje 250 sadnica raznog voća koje sam i kalemio i sad to sve rađa. Ovde sve uspeva, ali nema ko da radi a ja ne mogu obraditi sve za čitavo selo.

Po povratku se Emin oženio po treći put i sa vrednom suprugom Sabinom krenuo u obnovu velikog imanja. Izrodili su četiri ćerke, tri studiraju u Sarajevu a jedna u Srebrenici.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/DW)