OVA MAJKA JE SRPSKA HEROINA: Dva puta je izbegla smrt, živi s CEREBRALNOM PARALIZOM i ČEKA TREĆE DETE

Ruke i noge mogu da izdaju, ali duh i bistri um - nikada.

Dokaz ovome je majka iz Trstenika, Anđelina Trifić, rođena Zdravković. Anđelina je prava heroina od samog početka njenog života. Samo njeno rođenje u porodilištu u Kruševcu bilo je pobeda. Ni dijagnoza cerebralne paralize nije je omela u tome da se bori kroz život i da se, što je najbitnije, ostvari kao majka.

Da je borac pokazuje i udes koji je preživela, 1987. godine, na putu za more. U porodičnom autu živote su izgubili njeni roditelji Dobrila i Zoran. Anđelina je još jednom uspela da preživi. Podizali su je baka i deka, a od nje su napravili ženu koja i uprkos invaliditetu, ne dozvoljava da je on sputa u normalnom život.

Ova, slobodno možemo reći, jedna od najhrabrijih žena u Srbiji, koja je uz naporne vežbe prohodala kao petogodišnja devojčica, danas, u svojoj 35. godini, sa teškom bolešću, čeka rođenje trećeg deteta!

Važno je, dok se govori o ovoj srpskoj heroini, reći žene sa invaliditetom u našem društvu nisu prepoznate kao majke i da nemaju apsolutno nijedan sistem podrške.

Naime, u Srbiji žene sa paraplegijom ili cerebralnom paralizom, nebitno sa kojom dijagnozom, nemaju podršku u podizanju deteta koja im je potrebna. Ako žena nema finansijsku mogućnost da plati personalnu asistentkinju, ako nema porodicu koja je sposobna i spretna da joj pomogne, onda je majčinstvo gotovo nemoguća misija. Još jedna u nizu prepreka je ta što muž koji je bez invaliditeta ne može da dobije porodiljsko, ako je žena sa invaliditetom majka, kako bi mogao da joj pomogne, odnosno da budu zajedno sa bebom prvih godinu dana. To je stvar snalažljivosti samih osoba sa invaliditetom, zbog toga i imamo mali broj ljudi koji se opredeljuju za roditeljstvo. Za njih ne postoji ni finansijska podrška bi takođe trebalo da postoji, kao ni podrška prilikom upisa u vrtić. Žene sa invaliditetom se, kako i same predstavnice pojedinih udruženja kažu, u očima države smatraju kao nesposobne za majčinstvo.

Država ih koči u ostvarivanju majčinstva tako što ih jednostavno - ne vidi.

Anđelina je odlučila da pokaže svima da je moguće. Za sve su potrebni samo ljubav i - jaka volja.

Ćerku Anitu rodila je 2013. godine, i zajedno sa bebom počela da spoznaje neki novi svet. Usledila je njena nova borba. Tragala je za dadiljom, a spoznala je šta je nerazumevanje mnogih institucija za specifično stanje u kome je bila.

Kako je u to vreme bila zaposlena, Anđelina je otvorila porodiljsko bolovanje kao zaposlena u tadašnjoj “Prvoj petoletki”. Ipak, sama nije mogla.

Briga o bebi bila je gotovo nemoguća. Zakoni izgleda nisu računali na to da žena sa invaliditetom može da bude majka, pa je njen suprug Ljubiša bio primoran da da otkaz kako bi zajedno brinuli o bebi.

Sve one koji su mislili da ne može da bude majka jer je osoba sa invaliditetom demantovala je i 2015. godine, kada je na svet donela sina Bogdana.

Mlada žena pokazala je da su snovi i maštarenja - ipak ostvarivi. Maštala je o potomstvu i velikoj porodici, i na tom putu joj ide i više nego dovoljno. Na putu je Zdravkovićima i treća prinova, kojoj se raduju.

Barijere, na ovom planu, za nju ne postoje.

- Kad sam prvi put ostala trudna, svi su se pitali kako ću. Šokirali su se i drugi put. Pokazala sam da mogu. U kolicima sam na Beogradskom maratonu prešla 21 kilometar, i pokazala šta je volja.

- Isto je sa mojom decom... Želeli smo decu, suprug mi je velika podrška, i dokazali smo da zajedno možemo sve. Podigli smo dvoje dece, a sada čekamo i treće...

Mnogi su je pitali kako će deci obezbediti uslove za život.

- Fascinira me to što svi gledaju materijalnu situaciju. Primera radi, naša treća beba naslediće odeću od dečaka i devojčice, koje sam čuvala. Imaće krov nad glavom, da pojede, da popije. Smatram da svojoj deci dajem ono najvrednije - da imaju jedan drugoga za ceo zivot. Nikada do sada nismo išli na more, niti na zimovanje. Ja moram ići u banju zbog toga što moram da vežbam, zbog svog zdravlja, pa tamo i idemo na odmor. Možda nemam da im obezbedim ne znam ni ja kakav luksuz, ali sam im dala ono što danas retko ko ceni - porodičnu ljubav.

Invaliditet ne sme da umanjuje pravo na izražavanje vlastite seksualnosti. To uključuje pravo na venčanje, roditeljstvo, brigu o deci, te pravo na informacije koje će im pomoći da donesu dobru odluku. Kako smo ranije pisali, žene sa invaliditetom se na tom ženskom polju posebno, slobodno možemo reći, muče.

Loša opremljenost bolnica, od kojih tek samo poneka ima hidraulični ginekološki sto prilagođen korisnicama kolica i ženama sa bilo kojom vrstom hendikepa gotovo da nema. Tako žene ne odlaze na ginekološke preglede, a zbog nemogućnosti na osnovne preglede, akamoli bilo šta drugo teško da se odlučuju na majčinstvo. Da je situacija na ginekološkom planu žena sa invaliditetom zabrinjavajuća, potvrdila nam je i ova heroina.

- Važi stereotip da žene sa invaliditetom ne treba da budu majke. Tačno je da neke od nas ne mogu same sa bebom, ali detetu i te kako možemo pružiti mnogo. Problem u domovima zdravlja i bolnicama jeste - loša oprema i nepristupačnost. Konkretno, u domu zdravlja u Trsteniku ginekologija se nalazi na prvom spratu. Ja se nekako i popnem, ali žene ne mogu ni da se oslone na noge gore ne mogu.

- Takođe, tamo nema podesivog stola. Opet ponavljam, nekako uspevam da se popnem jer pomalo hodam, ali mi nije lako. Imali smo ranije akcije za grupno zakazivanje pregleda, gde smo vodili sve žene sa invaliditetom kod ginekologa. Onda bismo organizovali volontere, koji bi ih preneli zajedno sa kolicima na prvi sprat...Generalno je situacija u zdravstvu za osobe sa invaliditetom loša, ali smatram da ona ne smeju biti prepreka - zaključuje naša sagovornica.

Trsteničanka je primer mnogima. Nema tih stepenica, stolova, tabua i nerazumevanja koji mogu da joj se ispreče na putu ka ostvarenju snova.

Ona je živi dokaz da prepreke - ne postoje!

Bonus video: