OČISTILI SMO GROB MILUNKE SAVIĆ I ZAPALILI SVEĆU: Srbija i Srbi su je zaboravili, ne znaju ni kad je HEROINA UMRLA

Godišnjica smrti, narednika srpske vojske, Milunke Savić, trebala je da bude obeležena 5. oktobra ove godine, no to se nije desilo, bar ne zvanično i bar ne s počastima kakve bi "srpska Jovanka Orleanka" trebala da dobije.

Ekipa "Epsresa" zaputila se tim povodom na zaboravljeni grob srpske heroine u Aleji velikana u Beogradu, kako bismo saznali da li je neko skoro posetio ovo mesto.

Slika koju smo zatekli nije bila impresivna, ali na radost - posetilaca je bilo. Doduše, ni jedan venac nije bio postavljen od strane države Srbije, što bi bilo očekivano s obzirom da je godišnjica njene smrti trebala, pre tačno četiri dana, svečano da bude obeležena. Ali, utešno je to što nije potpuno zaboravljena. Vence koje smo zatekli na grobu Milunke Savić doneli su pripadnici Udruženje ratnih dobrovoljaca, kao i Savez potomaka ratnika od 1912. - 1920., ali i Srpska desnica.

Ipak, gomila osušenog cveća u fazi truljenja, ptičiji izmet na nadgrobnoj ploči, opalo lišće, suho granje, latice cveća svuda oko groba, nemogućnost da se pročitaju natpisi na nadgrobnom spomeniku otužna je slika koju smo zatekli u Aleji velikana na mestu gde počiva Milunka Savić - najodlikovanija žena koja je učestvovala u Prvom svetskom ratu.

Znajući priču o jednoj od najhrabrijih žena u istoriji srpskog naroda odlučili smo da ovo mesto, makar u znak pomena i kao malo obeležje njene godišnjice očistimo i učinimo dostojnim srpske heroine.

Podsetimo, Milunka Savić je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 1912. godine odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. Registrovala se pod imenom Milun Savić. U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se kao preobučeni muškarac, a njena "varka" otkrivena je posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, godinu dana nakon pristupanja srpskoj vojsci.

U Prvom svetskom ratu, takođe je ratovala kao dobrovoljac, primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji joj je odredio Drugi puk. Ona je bila deo najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo", deo "Gvozdenog puka". Još jedna žena pošla je u borbu sa njom kao deo ovog puka - Škotinja Flora Sands.

Kao bombaš, Milunka se istakla u Kolubarskoj bici, pa je za višestruko herojstvo dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. 1915. godine bila je teško ranjena, i to u glavu, a tako povređena povlačila se preko Albanije. No, ni to je nije obeshrabrilo, pa se posle nekoliko meseci oporavka vratila na Solunski front.

Zarobivši 23 bugarska vojnika u bici na Kajmakčalanu u okuci Crne reke, kada je "Gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zaslužila je da ponese titulu - "srpske Jovanke Orleanke", kako su je nazvali francuski saborci.

Dobila je mnoga, najviša odlikovanja, među njima su i dva francuska - orden Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Milunka Savić jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je 16 dana provela u "Prokopu" tražeći smeštaj. Petnaest godina radila je najteže i najprljavije poslove. Nakon što se 1922. godine udala dobila je ćerku Milenu, ali je i usvojila još tri ćerke: Milku - koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Staliću, Višnju - svoju sestru od ujaka, Zorku - uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, nakon što je preležala meningitis.

Tek početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanoviću, selu kraj Novog Sada. Kasnije je u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama otišla u Beograd, mesecima pokušavajući da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33.

1929. godine na inicijativu njenih saboraca, zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora u Hipotekarnoj banci u Neogradu, gde je provela najveći deo svog radnog vremena.

Za života, kako pišu oni koji su joj bili savremenici, bila je zanemarena i od svih napuštena, pa je penziju stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobije francusku penziju, ostala je sve do kraja života da živi u oslobođenoj Srbiji za koju se grčevito borila. Izabrala je da živi u Beogradu, iako su mnogi zaboravili njene zasluge, dok su ih se Francuzi sećali.

Za sve to vreme do penzije iškolovala je i odgojila tridesetoro dece koji je dovodila iz svog sela.

Između dva svetska rata bila je poštovana širom Evrope, pa su je pozivali na proslave jubileja, posete ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, koju su krasila dobijena odlikovanja.

Nakon rata, vlast joj je konačno 1945. godine dodelio penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnom susretima sa vojnim veteranima. Kasnije joj je, Skupština grada Beograda dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković, verovatno "isprovocirano" od strane Francuske, koja je Milunki za života neprestano nudila sve od mesta stanovanja pa do penzije.

Umrla je, nakon tri moždana udara 1973. godine štrikajući, kako je to ispričao njen unuk.

Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, u porodičnu grobnicu, "u prikrajku groblja" kako su za "Espreso" rekli održavaoci istog, a tek 2013. godine njeni posmrtni ostaci na inicijativu Francuza bivaju preneseni u Aleju velikana. Dakle, tek 40 godina nakon smrti.

Porodična kuća na Voždovcu prodata je 1974. godine, a ekipa "Espresa" posetila je kuću u kojoj je zatekla nove vlasnike.

Kako saznajemo, ova stara kuća, koja je prema onome što smo videli u očajnom stanju, a prema svedočanstvima trenutnih stanare "samo što se ne sruši", neće biti obnovljena. Trenutni vlasnici nemaju novca za obnovu, a kako kažu odmah bi je srušili da imaju i obnovili je, a država se ograđuje od ovog "zadatka" rečima kako ova kuća nije u njihovoj nadležnosti, te kako su obnovili kuću u kojoj se Milunka Savić rodila - saznajemo od trenutnih vlasnika Milunkine stare kuće.

Ipak, sitno obeležje da je nekad tu živela srpska heroina stoji na prednjem zidu kuće na Voždovcu, u ulici Milunke Savić 25. Mali žig, tek toliko da se ne zaboravi...

U njenu čast, na godišnjicu njene smrti, da se herojstvo ne zaboravi, da se ne zaboravi jedna od najhrabrijih žena u istoriji srpskog naroda, ali i jedna od najodlikovanijih žena svih vremena, mi smo zapalili sveće, toliko smo mogli...

Bonus video:

Espreso intervju - Goran Trivan